Kriza poverenja i strah

Najhumanija javna služba - zdravstvo proživljava mučne dane uz najveća iskušenja. Odnosi između profesionalaca te službe i pacijenata zapadaju u pravu krizu međusobnog poverenja.

Sve učestalije i iznebuha stvorene i lansirane afere vezane za lekarsku struku a zdušno i horski prihvaćene u medijima unele su pometnju i zloćudno podigle pritisak.

Većina afera neopravdano je temeljena i građena na slučajevima koji su medicinski potpuno jasni i znani, te zdravstvenim poslenicima prilično liče na zlu režiju. Takav odnos i taj neprirodno stvoren zid nepoverenja ne može da donese ništa dobro ni lekarima ni pacijentima u čije ime je, možda, sve ovo i kreirano.

Možda je i do sada postojao i među pacijentima vladao strah od lekara, što je donekle i prirodno ali u novim trendovima i vremenu to se smatra neopravdanim i menja se. Međutim, sada se prešlo u drugu krajnost, takođe nedopustivu, da lekari sa svojim stručnim znanjem i humanim opredeljenjem zaziru od pacijenata iz straha jer ne mogu uvek i pored najbolje volje da odgovore na sve prirodne i neželjeno loše tokove bolesti koji su ponekad neminovni a za koje su sve češće lekari prozivani i napadani.

To uzajamno zaziranje ruši jedan od osnovnih principa uspešnog lečenja a to je poverenje između lekara i pacijenata. To je i osnovni potrebani preduslov etički.

U tom neprirodnom stanju, kao jedno od rešenja uspostavljen je novi organ u javnom zdravstvu, pacijentov advokat tzv. ombudsman. Taj advokat, mada liči na šarenu lažu, radi ono što može. Lekari, međutim, i pored visokostručnog posla, brige i odgovornosti, nemaju svoju maticu - lekarsku komoru, koja bi svojim delovanjem produktivno uticala na nastale nesporazume, i opodigla kvalitet lečenja a lekarsku struku zaštitila od neopravdanih napada laičke javnosti. Opravdano negodovanje protiv nedovoljno stručnih i manje savesnih lekara nije dovoljno isprofilisano nego je uopšteno i nezgrapno, te se neminovno reperkutuje na normalan i uobičajen rad ostalih lekara.

Kako to izgleda i kako šteti praksi? Do sada je za postavljanje dijagnoze neke bolesti, između ostalog, traženo šest do sedam laboratorijskih analiza, a sada zbog “pojačane sigurnosti” uzima se 10 do 12 analiza. Od svih tih nalaza, često, bar jedna “iskoči” iz normale pa sada iz prinuđenog opreza ponavlja se, uz još nekoliko dodatnih.

Kada bolesnik dođe u ambulantu sa jednim nalazom ultrazvuka, pogotovo od hirurškog značaja, lekari za svaki slučaj i radi opreznosti traže još jedan. Kada dva lekara na dva aparata opišu ultrazuvčni nalaz, logično je da se u bar 10 odsto nalazi razlika. To sada, radi prekomerno tražene i zahtevane sigurnosti, tera lekara na još jedan pregled ili što je još bolje i sigurnije zahteva pregled na skeneru pa i pregled na magnetnoj rezonanci. to “pokrivanje” sigurnosti i cela priča o tome nemaju kraja.

Sa druge strane, osiromašen zdravstveni budžet tera lekare na štednju i racionalizaciju i preko mere. Sve to lekari znaju i time su razapeti.

Nažalost, i pored svih mera, propust i lekarska greška sa posledicom javljaju se svuda u svetu.

Interesantno je da su svi mediji baveći se neproverenom a mogućom lekarskom greškom, odmah preuzeli suđenje van sudnice i kompetencije. Naravno da rešenja ima i ono se u naprednom svetu uveliko primenjuje. Lekar ne može da obavlja posao bez osiguranja od lekarske greške. Greška je i pri savesnom radu moguća, ali mora biti svedena na minimum. Kada se ona eventualno i dogodi, osiguranje lekara kompenzuje i nadoknađuje materijalnu štetu pacijentu. Ako se lekar greškama u radu označi kao manje stručan i nemaran, nijedno osiguravajuće društvo ga neće prihvatiti kao klijenta, a bez osiguranja nema pravo na rad u lekarskoj delatnosti. To predstavlja jedan vid, između ostalih, prirodnog filtera i kontrole kvaliteta rada lekara a obezbeđuje oštećenom pacijentu koliko je to nažalost moguće, određeno obeštećenje. Drugu vrstu rešenja svet ne poznaje.

Odakle dolazi i kome je potrebna ta plima nepoverenja i straha? Da li je to društvena neminovnost i da li iz toga može nastati nešto dobro? To je pitanje krajnje neizvesno i za socijalne psihologe.

Da budemo određeniji, iza svake lekarsko-zdravstvene afere uvek se i neizbežno nalazi i neki “beli mantil” sa ambicijama okriljenim nekim političkim plaštom.

Ne može biti i nije zdravstvena struka politički poligon i projekat koji sazreva i napreduje na učestalim vanrednim izborima. Struci je preko potrebna stabilnost, red i smirenost. U suprotnom, očekivani kvalitet i etičnost u zdravstvu se, još zadugo, ne mogu postići.

Prim. dr Zoran Milićević, hirurg

sekretar Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva