Autentična tvrdoglavost

Filmski centar Srbije zaokružio je upravo ovih dana lepu brojku – šezdeset godina rada. Od Zavoda za kinematografsku delatnost, preko Instituta za film, do finalnog obličja poznatog pod skraćenicom FCS, ta institucija negovala je i razvijala ovdašnju kinematografiju, koliko je u različitim fazama i etapama državnog uređenja to bilo moguće. Za mnoge pokretne slike koje su nas oplemenjivale, tokom svih ovih decenija, velikim delom zasluge pripadaju Filmskom centru Srbije. No, rekapitulacija svega urađenog podrazumevala bi i uspone i padove kroz koje je ova institucija prolazila, što bi zahtevalo jednu drugu vrstu analize. Ono što je u ovom trenutku bitnije, jeste šta će zapravo rukovodstvo novoizabranog direktora Gordana Matića u skorijoj budućnosti doneti. Podsetimo se – prethodne četiri godine obeležio je Boban Jevtić, koji se u istoriju ove kuća upisao kao jedan od najznačajnijih rukovodilaca. Rezultati njegovog delovanja biće vidljivi još, jer brojni filmovi, odabrani tokom njegovog mandata u fazi su rada. Jevtić je podigao ne samo broj konkursa i budžet za filmove, već i rejting same kinematografije u Evropi, gde su filmovi srpskih autora ali i manjinskih produkcija, bili prisutniji no ranije. U tom smislu, pred Gordanom Matićem, inače rediteljem i producentom, široj javnosti dosad poznatom po filmu Žućko – priča o Radivoju Koraću, veliki su izazovi koji ga, međutim, uopšte ne zabrinjavaju, već podstiču na nova promišljanja: „Treba nastaviti putem kojim je Boban krenuo, ali isto tako vidim neke stvari drugačije. Što je sasvim logično“, kaže Matić kroz osmeh. Prema njegovim rečima, pred njim je pre svega rad na usklađivanju zakona o audio-vizuelnim umetnostima i zakona o kinematografiji, što bi budućim generacijama omogućilo ležerniji rad, naročito u oblastima kao što su konkursi i komisije. Druga stvar je zaštita srpskog filma od američkih blokbastera. „Smatram da bi trebalo da podstičemo gledaoce i da se cene ulaznica moraju korigovati. Baš kao što imamo podsticaje za scenariste, producente, distributere, prikazivače… tako moramo da imamo i za gledaoce! Stoga cena ulaznica za domaći film ne treba da bude ista kao i za Ratove zvezda ili Marvelove filmove. Mislim da nije fer da gledanje domaćih filmova košta isto!“ Približavanje srpskog filma svetskom, podrazumeva i saradnju sa drugim zemljama: „Blizu smo potpisivanju ugovora sa Italijom, koja pored Francuske ima najveći rast gledalaca u bioskopima u Evropi. Sledeća bitna zemlja partner sa našom je Egipat, kao najuticajnija zemlja arapskog govornog područja, čiji su fondovi daleko veći od naših i podrazumevaju višemilionsko gledalište. Tu je i Turska, kao zemlja partner, čijih je nekoliko filmova dobilo sredstva na manjinskom konkursu u Srbiji, a film rađen u koprodukciji imaće premijeru u Roterdamu. Iduće godine, prvi put će u Turskoj naši projekti moći da apliciraju za manjinske produkcije“, siguran je Matić. U ovom trenutku, u Srbiji nastaje na desetine serija kao i stranih produkcija, te je povećanje broja snimanja u mnogo čemu poskupelo snimajući dan, ali dovelo i do deficita kadrova: „Mi želimo da, i pored smanjenog budžeta koje nam je prepisalo Ministarstvo kulture Republike Srbije za narednu godinu, edukujemo filmske kadrove, kako bismo obučili ljude za rad na snimanju filmova i čime bismo donekle korigovali cenu i otvorili radna mesta za novu generaciju filmadžija. To radimo, pre svega, da bismo predusredili potencijalni kolaps. Imali smo primere zemalja u regionu u kojima se dogodio taj bum, a onda je u jednom trenutku sve stalo, upravo iz navedenih razloga. Svakako je neophodno angažovati stručnjake, pogotovo iz inostranstva, kada su u pitanju deficitarna zanimanja na setu. Struka nam je već sugerisala da su pirotehničari i kaskaderi najdeficitarniji.“ No krenimo ipak od početka. Jedan problem srpskog filma ostao je, zasad, nerešiv - scenario je i dalje goruća tema ovdašnjih pokretnih slika. Kako to rešiti? Gordan Matić rešenje vidi u angažovanju „doktora za scenario“ iz inostranstva: „Probaćemo da, u predstojećem periodu, dovedemo najbolje doktore za scenarija, koji će raditi sa našim scenaristima na razvoju priča koje podržava FCS“, kaže i dodaje da je i to deo strategija još veće vidljivosti ovdašnjih filmova. Jer na taj način unapred bi se znalo za filmove, još od prve faze njihovog začetka, što bi stvorilo platformu za njihovu potencijalnu prođu na festivalima. Na konstataciju da je prošla godina bila slaba sa festivalskim prisustvom naših filmova, Matić kaže da je pitanje trenutka kada će ovdašnja filmska dela biti na festivalima visokih kategorija. „Festivali menjaju svoje koncepte. Predstojeći Berlinale će prvi put raditi u novom sazivu, a Kan će ispratiti stari koncept. Time se zatvara jedan krug i počinje novi, te će ubuduće biti otvoreni neki novi vidici.“ Matić razmatra i mogućnost decentralizacije FCS, odnosno otvaranja kancelarija u drugim gradovima Srbije, koje bi „osluškivale“ potrebe lokalnog stanovništva: „Vi imate sredine u kojima su ljudi o pojmu bioskopa saznavali sa televizije a filmove gledali na laptopovima. Sad je potrebno da osetimo tu publiku.“ Možda će već prva polovina naredne godine pokazati neke pozitivne primere, jer će premijerno biti prikazana čak tri debitantska ostvarenja. Takođe, ne treba zanemariti i dokumentariste koji pokazuju, kako Matić formuliše, autentičnu tvrdoglavost. Taj talas mogao bi dalje da promeni neke sisteme i predrasude, koji prate srpski film.