Polupisci u defanzivi

Ima onaj stari, otrcani fazon kad razgovaraju dve prijateljice: „Udala sam se“, kaže jedna. „Protiv koga?“, radoznala je druga. Tako vam se može dogoditi i da, ako ste jedan od petoro članova kolektivne mašine za čitanje i preradu (ogromnih količina) teksta zvane „NIN-ov žiri za roman“, pomislite da bi prava vest o tzv. godišnjoj književnoj produkciji trebalo da izgleda ovako: „Ove godine je protiv NIN-ovog žirija objavljeno oko dve stotine romana“. Srećom, nije baš sasvim tako kako se čini žirirajućem zlosrećniku u trenucima malodušnosti, dok sopće pod lavinom Koječega. Štaviše, polako dovršavajući prvi krug čitanja famozne „produkcije“, razmišljao sam o tome kako se, naposletku, stvari možda ipak poboljšavaju. Bio sam tri godine član ovog žirija još onomad na prelazu vekova (1999-2001), i kada uporedim tadašnje muke žirističke sa sadašnjim, rekao bih da je sada lakše. Zašto, zaboga? Knjiga je upadljivo više nego tada, i upadljivo je više (para)književnog otpada i makulature, što je muka duhu; razlog tome treba videti u činjenici da nikada nije bilo ovako lako - tehnološki, finansijski itd. - objaviti knjigu kako je to u digitalizovanoj današnjici. Te knjige (ovde koristim tu reč u „predmetnom“ smislu) su danas kabastije, drečavije i na jedan osobito podmukao i agresivan način ružnije nego ikada. Svojim natrpano, nacifrano ili njanjavo pretencioznim dizajnom one mole potencijalnog čitaoca: ne, nemoj mi prići! I niko im valjda ni ne prilazi, osim onih petoro nesrećnika koji su plaćeni za to. S druge strane, iole iskusan žirista, ili profesionalni čitalac generalno, stekao je s vremenom i iskustvom imunitet na njih, naučio je da se s njima bori, a da se ne smori. Uvek su veći problem od klasičnih diletanata i dirljivih samozvanaca bili polupisci, likovi koji su udobno obitavali negde na marginama našeg tzv. književnog života, bivajući po potrebi patriote, progresivci, hrišćani, seksomani, avangardisti ili šta je već moglo biti kurentno u narečenoj sezoni. E, takvi su, čini mi se, u opadanju, da ne kažem baš u izumiranju, tog je napornog lišaja danas manje nego ranije, tako da se produkcija, kad je očistite od, recimo, tri četvrtine nedomašenih ili simpatično zalutalih, čoveku nadaje kao nešto u najmanju ruku čitljivo. Pogledajte širi izbor koji smo napravili: spreman sam da garantujem da tu nema knjiga koje vređaju čitaočevu inteligenciju. I nemam ni blagu predstavu koje ćemo među njima propustiti u uži izbor, kamoli dalje od toga. Raznolikost je velika, mnogo je mladih, a talentovanih, kvalitetnih, književno osvešćenih, mnogo je ljudske i autorske kuraži da se piše o važnim stvarima na način koji će biti blizak gotovo pa razmaženom današnjem čitaocu, naviklom na global(izova)ne standarde, onom koji pisce srpskog jezika meri istim aršinom koji koristi za Ostera ili Ferante, Uelbeka ili Zejdi Smit. Neću na ovom mestu namigivati i bacati „hintove“ o onome što smatram najvrednijim iz ovogodišnje produkcije. Neka to još neko sasvim kratko vreme ostane predmet dobronamernih nagađanja ili zlonamernih spletki, kako oko ovog žirija i njegovih odluka uvek biva. Ali, da sam kao čitalac uživao više nego što sam se nadao, i u više knjiga nego što sam se usuđivao pretpostaviti, biće da takođe nije podatak bez značaja ni bez smisla.