Susret(i) sa sadašnjošću

Ako zanemarimo kontraindikacije izazvane proliferacijom pisanja – što je u redu jer svako ima pravo da misli da je Tolstoj – tri tendencije ovogodišnje književne proizvodnje privlače pažnju: pisci se sve odlučnije okreću sadašnjosti, iz Bosne i Hercegovine, u kojoj se događa istinski književni cunami, počelo je obilno da preliva i na ovu stranu, dok žanrovski romani sve ubedljivije slamaju ograničenja nametnuta upravo žanrom. Teme se, naravno, piscima ne mogu nametati – niko ne može reći piscu o čemu treba da piše – ali se, uz nekoliko izuzetaka, prethodnih godina moglo konstatovati odsustvo značajnih romana koji se bave sadašnjošću ili nedavnom prošlošću, naročito ako se uzme u obzir lakoća kojom su pisci, svesno ili ne, pristajali uz državne projekte poput obeležavanja Prvog svetskog rata, ili se degutantno primali na (političke) ideje o ponovnom mitologizovanju prošlosti. Najviše je, pak, bilo onih koji su se evakuisali u sebe i istraživali predele sopstvene duše, što je sasvim u redu ako se, u međuvremenu, ovlada jezikom dovoljno moćnim za takav poduhvat: za razliku od duše jezik je uvek stvar opštosti, on je uvek zajednički – drugim rečima, jezik je političan, dok duša to nije – te se susret jezika i duše uglavnom završavao razbijenom dušom i izmrcvarenim jezikom (ili obratno). Ove godine, međutim, scena izgleda nešto drugačije, pa imamo romane koji se suočavaju sa varvarskim razaranjem ovog grada, romane koji se kreću po žici razapetoj između balkanskih ratova i mira koji liči na život u ludnici – u jednom odličnom romanu u ludnici je zdrav čovek, dok su svi ostali, računajući i one na vlasti, uglavnom potpuno sumanuti – imamo junake koji jednako bolno kopaju i po sebi (kao da vade trn iz duše) i po nedavnoj prošlosti, a u jednom od najlepših i najstrašnijih romana dve izgubljene prilike hodaju partizanskim stazama negdašnje Jugoslavije, nastojeći, valjda, da shvate i da nam prenesu iskustvo slobode koju nam niko neće pokloniti, nego ćemo se za slobodu izboriti, ili ćemo postati stvorenja gnjecava poput blata. U drugom divnom romanu, koji nam dolazi iz Bosne i Hercegovine, junak će surovo da kazni sopstvenu dušu zbog zločina koje nije počinio. U trećem romanu pripovedač gotovo izumeva nov, mahnit jezik kako bi pokušao da pokupi krhotine svoga ja, održavajući, u međuvremenu, zapanjujuću ravnotežu između opštosti jezika i najintimnijih preliva sopstva. Obimna i složena distopija o neposrednoj budućnosti pokazuje zastrašujuće posledice korumpiranog društva u stisku mafije na vlasti, dok se u jednom od najkraćih romana, pak, junakinja razoružavajućim humorom bori sa sobom, smrću, glupošću, besmislom. Za to vreme jedan iskusan i jedan manje iskusan pisac od krimi žanra prave dobru književnost koja se ne ispušta iz ruke ne zato što je radnja, naprosto, napeta, nego zato što pišu sjajnim jezikom. I, dabome, Bosanci. Prošlogodišnji je NIN-ov izbor obeležilo dvoje pisaca poreklom iz Bosne i Herecegovine – V. Tabašević i L. Bastašić – dok je ove godine prisustvo bosanskohercegovačkih pisaca još izraženije i uzbudljivije. Obeleženi ratom oni ne samo da se ne odaju pornografiji rata, već se gadljivo okreću od nametnute junačke poze i puštaju svoj jezik da ih vodi do malih odgovora od kojih se, uostalom (a ne od sumnjivih herojskih gestova), takozvani život i sastoji.