Piši kako mislim

Samom Vučiću istraživač je prva osoba sa kojom se svakog jutra čuje - jer on tako odmerava ambijent u kome živi. To je dozvoljeno, ali nije demokratski, ako to isto „zadovoljstvo“ i istinu uskraćuje nama ostalima da bismo verovali u neki drugačiji život. O načinu na koji su činjenice postajale nevažne u polemikama i donošenju sudova, pisaće se naučne studije. Politika u tome izvesno uživa, jer kad se poruke očiste od činjenica ostaje gola i nesputana manipulacija. Samo jedna dimenzija tog fenomena je kako se i zašto politika u Srbiji obračunava sa istraživačima stavova građana, ali i ekonomistima, profesorima univerziteta i naučnicima, koji, radeći svoj posao, objave podatak koji nije u skladu sa ostalim porukama koje centri moći žele da pošalju u etar. Početkom jula u dnevnom listu Danas objavljen je tekst „Srbija postaje socijalna deponija bolesnih i korumpiranih“ u kome je Zoran Gavrilović, sociolog i direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) tvrdio da podaci pokazuju da Srpsku naprednu stranku podržava 35 posto građana i građanki, među kojima ubedljivu većinu (58 posto) čine stariji i niže obrazovani iz najsiromašnijih delova zemlje, koji se najviše informišu preko Pinka i Hepija“. Istog dana je Aleksandar Martinović, šef poslaničke grupe i funkcioner SNS, pozvao tužilaštvo da reaguje na taj tekst, a potom je u narednih nekoliko dana objavljena serija tekstova kojima se osporava kredibilitet Gavrilovića i BIRODi-ja. Još nekoliko funkcionera SNS optužilo je Gavrilovića da kategoriše građane po obrazovanju na „glupe i pametne“, za segregaciju i za fašizam. Efekat osporavanja u konvencionalnim medijima pojačan je, naravno, masovnim retvitovanjima izjava tih funkcionera. Štaviše, neki od njih su tvrdili i da je tekst predsednika Aleksandra Vučića u Politici, objavljen samo dan kasnije, pod naslovom „Elita i plebs“ bio motivisan BIRODI-jevim istraživanjem. Gavrilović za NIN kaže da je to bio prvi u seriji planiranih tekstova u kojima se analizira struktura biračkog tela pojedinačnih stranaka. „Svoj posao radim savesno i stručno i nisam se uplašio nikakve reakcije tužilaštva, ali iz svega što je Martinović govorio videlo se da on ne razume kako se dolazi do kog podatka, ni kako se oni ukrštaju ni kako se čitaju istraživanja. Političari imaju problem da se izađe sa onim podatkom koji oni žele da sakriju. U konkretnim nalazima sporan je bio rezultat koji možda nešto govori o strukturi legitimiteta vlasti, a starost, zanimanje i obrazovanje su osnovni podaci u svakom istraživanju.“ Izostanak istraživanja o aferama i o pitanju Kosova i Metohije, o kome se objavljuju dozirani i selektivni podaci, pokazuje, po Gavriloviću, da cenzura postoji i u istraživanjima javnog mnjenja. „Ključ slobodne javnosti su novinari i istraživači javnog mnjenja. Podacima se u medijima često manipuliše, kao i u istraživanjima iz kojih se ne vide obavezni podaci o naručiocu i metodologiji.“ U toj kampanji Gavrilović kaže da ga je javno podržao samo Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida, a da je taj slučaj uticao na potonje tretiranje BIRODI-ija kome organizator nije dozvolio da učestvuje u dijalogu vlasti i opozicije na FPN. „Novinari imaju udruženja, a to bi trebalo da imaju i istraživači. Nevolja je što je u našem poslu država najveći poslodavac zbog čega nema volje za takvim organizovanjem. Ministarstva, agencije, lokalne samouprave, kabineti, a bogami i donatori koji imaju velike poslove sa državom - svima njima je problem analitički i objektivan pristup.“ Sa Gavrilovićevom su, međutim, padale i druge glave. U pokušajima da se dokaže kako je BIRODI davao loše procene, upoređivan je sa Novom srpskom političkom misli, koju vodi Đorđe Vukadinović, takođe i poslanik u Narodnoj skupštini. Osim da je reč o „politički profilisanim subjektima“, kojima je cilj jedino da se pokaže da postoji režimska kontrola medija i Vučić prikaže kao njihov kontrolor, reč je, prema optužbama, o organizacijama koje rade za politički cilj (finansiran i stranim novcem) a ne zarad objektivnog istraživanja. Nakon serije tekstova u nedeljniku Vreme, u kojima se, između ostalog, analizira struktura biračkog tela stranaka, za koje Vukadinović kaže da su statističke, demografske i sociološke činjenice, bez kojih nijedna stranka ne bi mogla imati takvu masovnost, nisu kritikovani samo Vukadinovićev rad nego i ličnost. Istim povodom, dakle, Vukadinović je dikreditovan po osnovu svojih političkih prioriteta - označen je kao osoba kojoj su Albanci draži od Srba. „Funkcionere SNS najviše su pogodili komentari ispitanika koje sam u tekstovima prilagao kao kvalitativni deo, ilustraciju njihovog stava. Iskrivljujući te komentare, tvrdili su da su i stavovi i brojke izmišljene, a da ja građane nazivam primitivnim i neobrazovanim. Posle javnih napada, počinje uvek i šikaniranje u Skupštini. Na sve optužbe ja ne dobijem pravo na odgovor ili dobijem veoma malo vremena.“ Funkcioneri stranke na vlasti, prema Vukadinoviću, najviše rade na tome da se uguši prisustvo nezavisnih i nekontrolisanih istraživanja. „Moj pristup je ni po babu ni po stričevima, ne obazirem se ni na čije potrebe u politici sem na interes građana, a to se, nadam se, vidi i u Skupštini, ali njihova ideja je - postrojiti, ustrojiti i uštrojiti.“ Sledi kritika kosovske politike, na koju su naročito osetljivi ako dolazi sa nacionalnih pozicija u politici. „Kad istu vrstu komentara Ana Brnabić ili Vučić dobiju od Vojislava Šešelja ili poslanice Stranke moderne Srbije, oni ne reaguju ni izbliza burno kao kad je dobiju od mene. Ja tako u tiražnim novinama zaradim foto-montažu sa fesom.“ Još jedan veliki generator napada je, po Vukadinoviću, kritika načina vladavine - pokazatelji autoritarnih elemenata, stvaranja kulta ličnosti i duplih standarda. Profesionalna kritika, razume se, nije sporna nego poželjna u demokratskom društvu, ali odakle dolazi potreba da se istraživači javnog mnjenja u potpunosti diskredituju i lično i profesionalno, što ne proizlazi samo iz masovnosti reakcije na njihove nalaze, niti iz oštrine reči, nego i iz snage autoriteta onoga koji napravi pauzu u obavljanju javne dužnosti da bi se njima bavio? Jednom od brojnih takvih prilika, protekle godine, ministar odbrane Aleksandar Vulin kazao je „elita profesora, analitičara, novinara, uzela je sebi za pravo da sudi i tuži i da zabranjuje da joj se odgovori… NJima je dovoljan prijem u zapadnoj ambasadi i spremnost da pljunu Srbiju i napadnu Vučića. Čim pljuju Srbiju postaju elita, bolji od svojih kolega i mnogo vredniji od običnih ljudi koji svakog dana čuvaju i hrane Srbiju”. Ali ministar tad nije mislio samo na nauku, na činjenice, egzaktne pokazatelje društva, nego i na mišljenje drugačije od njegovog. Sagovornici NIN-a tvrde da besom rezultira samo onaj nalaz istraživanja koji se ne može ili nije planirano da se uklopi u trenutne potrebe vlasti da se o određenom problemu misli na „isplanirani“ način. Vukadinović kaže i da se rezultati istraživanja planski kriju od javnosti da bi se dezavuisali jedni, a nezavisnima predstavila druga istraživanja i da su retka istraživanja van kontrole SNS, zbog čega diskreditacija nekontrolisanih istraživača i jeste važna vlasti. „Istraživanja se koriste da se promoviše stranka, ali i da se unutar opozicije uradi inženjering. Tome smeta svaka agencija koja nije pod direktnom ili indirektnom kontrolom vlasti. Tako da mi i kada dobijemo nalaz da SNS ima veliki procenat kod birača, prorežimski mediji to ne objavljuju - jer znaju da ne mogu da naruče sledeće istraživanje i ne žele da popravljaju imidž koji su nam napravili kod publike.“ I sam meta kritike Bojan Klačar kao najosetljivije teme za istraživače prepoznaje - političke, naročito teške poput Kosova, ali i rejtinge medija. Poslednjih godina „podaci o rejtinzima medija izazivaju na hiljade komentara, a komentari za istraživanja o Kosovu dolaze sa vrha. Istraživači, međutim, znaju da će najlošije reakcije primati kad objave politička istraživanja iako su radeći na njima uložili veliki napor od samog početka na terenu na kome su građani nevoljni da govore o tim temama. Ogroman trud pada u vodu kada se iz nekog istraživanja napada detalj koji nekome smeta i zbog koga više niko ne vidi celinu“. Nije, međutim, u protekloj turbulentnoj godini bila retkost da se kvalifikacijama ličnosti odgovara na dokaz naučnika. Slučaj Ognjena Radonjića, profesora sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji je gostujući u jednoj televizijskoj emisiji upozorio na veliku nejednakost, bio je, takođe, važan državnim autoritetima. Sam predsednik odgovorio je profesoru da „predstavlja lažnu elitu, koju prezire, a da pred njega može da dovede 50 pametnijih ljudi koji misle drugačije“. Letos je Radonjić tu poruku razumeo kao strah da se neistomišljenici koji rade u obrazovanju, gde su, u skladu sa svojim pozivom, u stalnom kontaktu i sa najsiromašnijim slojevima društva (za koje tvrdi da su većinski Vučićevi glasači) i koji dolaze u poziciju da steknu autoritet kod svojih đaka i studenata. Kada je profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić izneo podatak da privreda Srbije naglo usporava u prvom kvartalu i da Srbija ima najmanji rast bruto domaćeg proizvoda od svih zemalja centralne i istočne Evrope, od svega 2,5 odsto, usledila je lična diskvalifikacija. „Cenio sam Arsića jer sam mislio da je pristojan čovek“, kazao je predsednik aludirajući da je Arsić zapravo nepristojan. Dodao je i da je stanje u Srbiji loše, ali da je šest puta bolje nego 2009, u vreme kada je premijer bio Mirko Cvetković, a njegov savetnik Milojko Arsić. „U vreme kada je Arsić bio savetnik Mirka Cvetkovića, privreda je imala negativan rast od 3,1 odsto, a najveći rast od 1,6 odsto“, objasnio je Vučić pozivajući se, uzgred, na netačne podatke (prema zvaničnoj statistici Ministarstva finansija pad BDP je 2009. iznosio 2,7 posto, a najveći rast od tog trenutka do 2012. zabeležen je 2011. od dva posto). Klačar kaže da je za istraživače uvek bilo teško da se bave politički osetljivim temama, ali „nikad kao sad“, jer je društvo visoko polarizovano, jer se teži predstavljanju stvari „crno-belim“ i zato što nezadovoljstvo dolazi sa dve konfrontirane strane. „Svi su nezadovoljni rezultatima istraživanja, a pitanje je samo ko će prvi reagovati. Vlast veruje da uvek ima više od onog što je nalaz, a opozicija ili svi ispod najvećeg procenta očekuju pitanja i zaključke koji će opravdati njihovu poziciju. Kako se budu približavali izbori taj pritisak će se udvostručiti ili čak utrostručiti. Zbog omnipotentnosti vlast nastupa sa pozicije moći, a opozicija je fragmentirana i frustrirana i internim i objektivnim problemima, kakav je zatvorenost medija.“ Optužbe za „lažna istraživanja“ od opozicije su primile druge agencije - pre svih Ipsos stratedžik marketing i Faktor plus (Dragan Đilas). U toj „horizontali nepoverenja“ Klačar opisuje istraživače kao grupu ljudi koja je naročito izložena pritisku i čiji je rad, budući i javan, izašao na loš glas nepravedno, pre zbog polarizacije društva nego zbog istraživačkih propusta kako im se, u ovom ratu, pokušava pripisati. „Rezultati koji se osporavaju kao promašaji nisu bili loši, ali su bili zloupotrebljeni. Taj talas nepoverenja se podigao i više se ne veruje u objektivnost. Svrstanost se podrazumeva. Ako niste na ovoj, onda ste na onoj strani, a to nije atmosfera u kojoj činjenice ostaju važne većini.“ Čitalac će najbolje znati da li je utisak - da se istraživanjima ne veruje - osnovan, ali nikada neće, kao autoriteti koji osporavaju istraživače, razumeti zašto su, za boga miloga, te brojke toliko važne. Sam Vučić kazao je da je istraživač prva osoba sa kojom se svakog jutra čuje - jer on tako odmerava ambijent u kome živi. Iako možda preterano, to je dozvoljeno, ali nije demokratski, ako to isto „zadovoljstvo“ i istinu uskraćuje nama ostalima da bismo verovali u neki drugačiji život.