Drama bez katarze

To je život: niz nevolja, među kojima čovek i ne opaža intervale spokojstva”, kaže Aleksandar Tišma u priči “Laž” iz knjige Iskušenja ljubavi. Od takvog osećanja života i sveta Tišma je napravio veliku temu svoje književnosti, razgranat opus u koji su upleteni mali svetovi ljudske svakodnevice i veliki, istorijski horizonti događaja.

I mali svetovi i veliki događaji menjaju ljudski život: neki sporo i potmulo, tako da čovek dugo ne zna šta mu se događa, neki surovo i u jednom trenutku, tako da čovekova spremnost na predstojeće ostaje slaba i nedovoljna. O tome piše Tišma, istinski poznavalac ljudske psihologije i pripovedač koji je prostor svoje priče naselio dramom čovekove unutrašnjosti. Tišma je pisanje doživljavao kao povest te drame. U njegovim pripovetkama i romanima ispričana je velika priča o patnji bez milosti, o nasilju i krivici, o ljubavi koja potanja u neispunjenosti ili u procepu svakidašnjice, o logorima i o zgašnjavanju humanističkog koncepta istorije.

U prostornom smislu njegov svet nije veliki. To je, po pravilu, svet panonskog basena u svom modernom dobu, jer Tišma, kao pisac ukorenjen u svakodnevici, nikada ne odlazi u davnu istoriju. Svoje teme on prepoznaje u svom vremenu, svoje junake u ljudima lišenim izuzetnosti. “Pišem o malom svetu zato što mi se čini da živim u malom svetu i što me to dira, kopka. Druga je stvar ako su i ljudi moga sveta mali, to jest niski, ništavni. Ne znam je li tako. Ako jeste, onda sam i ja mali, ništavan pisac, jer drukčije ljude ne mogu da pojmim. No ako to nisu mali, nego samo potisnuti, poraženi ljudi, stvar stoji drukčije. Nemam nikakve potrebe da pišem o pobednicima; mislim da je svaka pobeda lažna. Samo je poraz istinit, jer je život u krajnoj konsekvenciji uvek poraz, ukoliko nije od početka do kraja obmana. A mene obmane ne pridobijaju”, tako u jednom intervjuu iz vremena pisanja romana Upotreba čoveka govori Tišma.

Ali u izabranoj ograničenosti svoga sveta pisac prepoznaje dubinu posrnuća koje je paradigmatično. Ono otkriva svet u kome smo pali svi mi. Tišma je, dakle, progovorio jezikom u kome nije bilo zatvorenih lokalnih vidika, ali je zato u njemu bilo sluha za senzibilitet modernog evropskog čoveka koji je staru temu rvanja sa anđelom zamenio rvanjem sa anđelom istorije i sa neizbrojivim sopstvenim demonima.

Možda je roman Upotreba čoveka najveće piščevo odstupanje od prostorne usredsređenosti svoje proze. Novi Sad i panonski basen ostaju, naravno, prostorna okosnica pripovedanja, sabirno mesto sa kojim će, pre ili posle, biti dovedeni u vezu ključni junaci ovog romana. Ali roman u sebe uključuje - usled logike istorizovane radnje obeležene metežnim karakterom Drugog svetskog rata i sporog hlađenja njegovih događaja i posledica, kao i usled pokušaja, treba li reći: nedovoljno osmišljenih, dovoljno neuspešnih, pojedinih piščevih junaka da prevaziđu nametnute okvire sopstvene upotrebljenosti - i prostor Beograda, Šumadije i zapadne Srbije, potom Slovenije, kao i Mađarske i Nemačke zapamćene kako po logorima, tako i po ubrzanim promenama u posleratnim godinama praćenim očima logorske žrtve Vere Kroner. Izmeštanje pojedinih junaka i uvođenje novih prostora nisu, međutim, promenili ni sliku svakodnevice, ni sliku istorije. Kao što egzistencije različitih junaka potvrđuju ovu sliku, različiti prostori, baš zato što podrazumevaju i drugačije istorijske i kulturološke okvire, pokazuju kako nema izlaska iz istorije ili iz temelja vlastitog iskustva.

Kada čitamo priče i romane Aleksandra Tišme, onda ne možemo ponoviti za Disom da smo “sa očima izvan svakog zla”. Ne, mi smo duboko u svom svetu, običnom do nepodnošljivosti, potresnom onoliko koliko smo u stanju da se nadnesemo nad njegove virove. Zlo u raznim izdanjima i raznog porekla jeste glavni junak Tišmine proze. Nekada je to zlo koje se niotkuda pojavljuje, iz mraka ljudske podsvesti ili iz običnosti, iz prividnog mira sive svakodnevice, nekada je to zlo koje ima dugu predistoriju nastanka. To nije samo zlo logora u čijoj je senci protekao 20. vek, zlo kapoa i silnika, zlo na koje se navikavaju, pa vremenom u njemu počinju da učestvuju i same žrtve. U ovoj prozi jednako je strašno i uzbudljivo i zlo koje razjeda malog, običnog čoveka. Javljajući se u njemu, to zlo dobija silnu snagu, postaje osnova egzistencije i pokretač svih događaja.

Jedna od osnovnih posledica tog zla jeste osujećenost života, ljubavi i emocija ljudskih odnosa. Evo jednog posebno karakterističnog primera: Sredoje Lazukić, koga su ratne surovosti ostavile bez porodice, posle rata sam napušta svoju tek stečenu porodicu. Upotreba čoveka oličava neostvarljivost ljubavi. Nekada je u ovom romanu ljubav privremena naknada za prazninu, nekada je ljubav mehanička, poluautomatizovana, nagonska delatnost, drugi put je animalizacija zamena za istinsku ljubav, a ljubav se javlja i u liku osvete ili pukog interesa. LJubavne avanture Vere Kroner sa uglavnom nepoznatim ili tek docnije prepoznatim muškarcima, u čemu ima osvetoljubivosti i otuđenja seksualnosti, mučenja sebe i mučenja drugih, mogu se prepoznati kao neočekivana obnova logorskog iskustva u kojem je ona bila svedena na objekat zadovoljavanja nemačkih vojnika. Noćni posetioci su mahom anonimni, kao što su to bili i vojnici iz logorskog sveta. Posetioci joj ostavljaju novac od koga preživljava, zadovoljstvo vojnika pak bilo je garant da će joj život biti, barem na jedan dan, poklonjen i produžen. I iza vojnika iz logora i iza obezličenih posetilaca u posleratnom Novom Sadu ostaju praznina i zgađenost, teška samoispitivanja i konačna nemoć da se bilo šta preduzme. Iako mu je pitanje jezika u osnovi u drugom planu, Tišma je dubinski usredsređen na psihološko nijansiranje pozicije jedinke suočene sa zlom i sa nemogućnosti potvrđivanja vlastite emocionalnosti.

Opisujući zlo kao stanje i kao proces u mirnoj svakodnevici, pisac Upotrebe čoveka u isto vreme pokazuje kako je tom zlu teško naslutiti pravi uzrok. Otuda je Tišma pripovedač skrivenih, senovitih uglova ljudske unutrašnjosti, onaj koji gleda tamo gde su stvari najmanje jasne i gde su događaji najviše zamračeni. Postepen u izlaganju, iznijansiran u slikanju psihologije svojih junaka, Tišma nam predstavlja cele i obične ljude. Da nije unutrašnjih iskliznuća, oni ni po čemu ne bi bili izdvojeni iz mnoštva sličnih jedinki, stanovnika svakodnevice kod kojih preokret iz sreće u nesreću ne traje ništa duže, niti je manje dramatičan nego što je to kod velikih, oglašenih književnih junaka čija je sudbina združena sa nekom istorijskom ili socijalnom misijom. Tišma je, tako, pisac hibrisa malih ljudi, časova u kojima oni sopstveni pad u zlo ospoljavaju na veliki ekran antropološkog i epohalnog pada.

Književnost Aleksandra Tišme je, zapravo, nemilosrdni susret sa svojim vremenom. Kao malo gde, u njoj možemo da vidimo šta je čovek sve u stanju da učini drugim ljudima, ali šta je u stanju da učini i samome sebi. Otuda Upotreba čoveka nije samo naslov najpoznatijeg romana ovog pisca, već i drugo ime piščevog vremena, sažeti izraz razumevanja čovekove pozicije usred velikih priča istorije i pred teškim izazovima same ljudske prirode. Ali takav, nemilosrdan, pisac nije bio samo prema svom vremenu. Ko je čitao Tišmine dnevnike i autobiografsku prozu, zna da ovaj pronicljivi i cinični hroničar nije bio milostiv ni prema sebi. U svojim uspomenama on ne nastoji da stvori bolju sliku o sebi, u svojim dnevnicima on govori i o onome što se obično prećutkuje i krije od drugih. Po tome Tišma nije redak tek među svojim savremenicima, već i u našoj književnoj tradiciji.

Kao jedan od najvažnijih pisaca srpske književnosti 20. veka i pisac evropskog glasa, Aleksandar Tišma je prozreo svoje vreme, zbog čega se u njegovoj prozi na upečatljiv i iznijansiran način ukazuju sudbine po kojima se može prepoznati 20. vek. Tako Tišma u Upotrebi čoveka oblikuje uzbudljivu sliku oba totalitarizma minulog veka. Slika nacizma ogleda se u logorskim doživljajima Vere Kroner i njene porodice ili u zločinačkim ispovestima Sepa Lenarta. Na drugoj strani daju se i logorske senke komunizma prepoznatljive u ideološkoj mobilizaciji, političkom licemerju, represivnoj stvarnosti, zatvorskom iskustvu Sredoja Lazukića, dugom čekanju na pasoš Vere Kroner i njenom kažnjavanju zbog odbijanja da se poistoveti sa vladajućim političkim aktivizmom, a naročito u njenom osećanju da je opet u nekom logoru. Pokazujući kako užasi egzistencije nastupaju i iz sasvim unutrašnjih razloga, Tišma prikazuje razuđenu sliku istorije i ideologije, politike i socijalnih procesa. Prepoznatljiv među drugim piscima, Tišma je učinio da se njegovo prozno delo nedvosmisleno izdvaja u kontekstu velikog presabiranja tokom druge polovine 20. veka, onog presabiranja koje najverodostojniji izraz ima u delima moderne evropske književnosti. Čitajući Tišmu, bolje razumemo sebe, tačnije vidimo svoj svet.

GOJKO BOŽOVIĆ