Igra s haosom

U zdanju umetnosti na Ušću, čiji prostor je oslobođen da primi odabrane radove “velikih majstora savremene umetnosti” iz zbirke Sederlijk muzeja u Amsterdamu, jedan segment je odvojen za postavku legata bračnog para Dedinac, čiji autor je kustos Žana Gvozdenović. Ta postavka je duhovito začinjena citatima izrečenih misli o umetnosti što potiču od odabranih filozofa i umetnika. Među njima su navedene i ove reči Arnolda Hauzera: “Čitava umetnost je igra sa haosom. Ona mu se sve opasnije približava i otima od njega sve šire sfere duha. Ako u istoriji umetnosti postoji neki napredak, on se sastoji u stalnom porastu tih od haosa otetih oblasti.” Navedeni citat mogao bi da se postavi kao moto cele izložbe na Ušću. I ako je Hauzerova misao bila daleko od svesti njenih autora.

Moguće je pretpostaviti da je kustos iz Amsterdama Imans pružao stručnu pomoć pravom kreatoru izložbe, beogradskom kolegi Dimitrijeviću koji je, kao što se može razumeti iz teksta u katalogu, osim zadatka da Beogradu predstavi zbirku Sederlijk, želeo da iz te zbirke odabere ono što, po njegovom sudu, najbolje predstavlja “recentnu” stvaralačku produkciju u domenu vizuelnih umetnosti za poslednjih pola veka. Prema onome što vidimo na ovoj izložbi, recentne promene na svetskoj umetničkoj sceni od pedesetih godina minulog stoleća započinju “epistemološkim rezom” koji je povukao Žan Dibife odvajanjem “čistog” plastičnog sloja slike od elemenata aluzivno ekspresivnog sadržaja. Ta promena poljuljala je iz temelja do tada neprikosnoveni medijski status slikarstva. O tom ljuljanju svedoče “još uvek slike” Van Veldea i Apela. A onda pristižu kreacije u “novim medijima” koje autor izložbe kao da je jedva dočekao. Armanovi uramljeni “kružići” i Dinovo “Belo odelo” najavljuju pojavu pop-arta. Fotografije Jana Dibetsa “demistifikuju” recepciju prostora. Pravu poentu prezentacija na Ušću dobija predstavljanjem kreacija konceptualne umetnosti, video-radova i fotografije, Brauna, Abramovićeve, Gilberta i DŽordža, Daglasa Gordona, Sindi Šerman, Brudsa Nojmana. Za ove autore su foto ili video-snimci samo “sredstva komunikacije”, osim za najprovokativnijeg među njima, erotomana Roberta Mepltorpa, perfidno odanog klasičnom fotografskom estetizmu. U postavku izložbe vraćaju se slike onda kada se mora, da bi bila registrovana pojava povampirenog ekspresionizma (“nove slike”) iz sedamdesetih i osamdesetih godina, čiji lideri su Klemente, Kuki, Bazelic, Guči. Kao tekovina elitne produkcije tog vremena prezentiran je i fenomen minimalizma, monohromatski “obrađenim” površinama Rimana, Mangolda, i pločama fabuloznog Karla Andrea u podnoj instalaciji koja je, zbog diskretnog izgleda, izložena opasnosti da bude oštećena stopalima neobazrivih posetilaca izložbe.

To što je razvojni put recentnih smerova poznomodernističke geneze vizuelnih umetnosti prikazan na ovakav način ne treba da bude povod za raspravu. Koliko autor ove prezentacije govori o savremenoj umetnosti, toliko i prezentacija govori o njemu. Povod za razmišljanje mogao bi da se javi ukoliko se ovakav pravac razvoja determiniše kao “nužan” i predstavi se kao putokaz za budućnost savremene umetnosti. Heteronomija oprečnih i suprotstavljenih avangardnih smerova koji su, kako ova izložba pokazuje, u proteklih pola stoleća proizveli pluralističku “koegzistenciju” autentičnog umetničkog stvaralaštva, metaumetničkog eksperimentalizma i paraumetničke simulacije, izvrće smisao Hauzerovih reči, navedenih na početku ovog osvrta. Tako bi se moglo reći ne samo da se umetnost danas opasno približava haosu, već da se haos uvlači u njen prostor i unosi svoj virus u sferu njenog duha. Ako u istoriji savremene umetnosti postoji neki napredak, on se iskazuje u mučnom otresanju tih, od haosa osvojenih oblasti.