Nosite li kineski

Kina je 2001. godine u Evropsku uniju mogla da izveze tačno 18 039 168 jakni. To je bilo poslednji put da su briselski službenici utvrdili kvotu za robnu grupu “kategorija 21”. Danas Narodna Republika Kina isporučuje Evropi 198,7 miliona jakni, dakle deset puta više nego pre tri godine. Udeo Kine na tržištu “konfekcije kategorije 21” porastao je sa 14,7 na 72 procenta.

Drugim rečima, gotovo tri četvrtine svih jakni koje evropski butici i robne kuće uvoze iz inostranstva su “made in China”. Već sada.

Prema onome što nas tek očekuje, to je samo početak, veruje Frančesko Marči, glavni ekonomista u Evropskom udruženju tekstilne industrije Euratedž. “Posao će se širom sveta uskoro sasvim drugačije složiti.”

Naime, sa početkom sledeće godine neće biti ukinuta količinska ograničenja za uvoz samo jakni, nego uvozne kvote za sav tekstil i odeću, muške čarape, ženske svilene marame, majice, posteljinu i brushaltere - za sve vrste materijala koji će od 1. januara 2005. godine biti isporučeni Evropi ili Americi - važi još samo jedan zakon: zakon slobodne trgovine.

Cela tekstilna grana, “teška” 350 milijardi dolara, verovatno je pred najvećim prevratom u svojoj istoriji: liberalizacija će voditi ogromnim pomeranjima u globalnoj trgovini robom. Liberalizacija će duboko zahvatiti međunarodnu podelu rada - sa značajnim posledicama za 40 miliona, pretežno žena, zaposlenih u tekstilnom sektoru.

Već sada je jasno ko će biti gubitnici u velikom monopolu nad krpicama: radnici u državama trećeg sveta. U Bangladešu, na primer, na kocki je milion radnih mesta, strahuje Neil Kearnedž, generalni sekretar Međunarodnog udruženja tekstilnih radnika:”To će imati pustošeće dejstvo”.

Zemlja u razvoju, čijeg 80 odsto izvoza čini tekstil i odeća, ima malo čime da se suprotstavi kineskoj prevlasti. Širi se strah od crvene marame. Prema mišljenju mnogih eksperata, Kina će jevtinom robom bukvalno preplaviti svetsko tržište.

Kina već sada vlada u tekstilnoj grani. Gotovo jedna četvrtina svetskog izvoza odeće potiče otud. Kad za nekoliko nedelja padnu sve prepreke, udeo Kine bi, prema proceni Svetske banke, u najkraće vreme mogao da poraste do približno 50 odsto.

Firmama kao što je Ningbo Bridge, tekstilna fabrika sa hiljadu radnika, smeštena na periferiji lučkog grada Ningbo, pripada budućnost: menadžer Shen Gongcan (38) kontroliše robu na stalcima, košulje i sportske jakne. Na unutrašnjim stranama kragni svetlucaju znaci marki Adidas i Ribok. Sa rajsferšlusa vise kartice sa cenom - zavisno od zemlje u koju se izvoze - izražene su u evrima ili u američkim dolarima.

Firma je na najbolji mogući način pripremljena za ofanzivu posle Nove godine. Shen ovih dana vodi mnoge posetioce sa Zapada kroz svoju fabriku, a među njima i kupce iz američkog lanca supermarketa NJal-Mart ili japanske trgovinske kuće Itochu, sa kojima je upravo sklopio ugovor za kolekciju jesen-zima 2005. godine. Ningbo Bridge obavlja za njih gotovo ceo posao: hemijsku obradu sirovine, krojenje, pakovanje. “Oni samo treba da nas plate”, kaže Shen i smeje se.

Koje prednosti Kine sada u potpunosti dobijaju na vrednosti: velike fabrike kontrolišu ceo proces od sađenja pamuka (Kina je sa šest miliona tona najveći proizvođač u svetu) do transporta konfekcije. Neke firme već rade sa kompjuterizovanim mašinama za krojenje i elektronskim sistemima za naručivanje.

Niski troškovi proizvodnje - jedna švalja zarađuje 86 američkih centi na sat u proseku - ne igraju odlučujuću ulogu. Indonezija sličnu radnicu ima za samo 24 centa. Važnije od toga je što je kineska tekstilna industrija produktivna koliko i fleksibilna.

Zato nije nikakvo čudo što trgovačke firme i modni lanci premeštaju težište svojih nabavki ka Istoku. “Udeo Kine će rasti”, kaže Helmut Klir, šef nabavki robnih kuća Karstadt AG i to “najviše u osnovnim artiklima”.

I kuća koja robu isporučuje poštom, Otto, očekuje da će “u Kini nabavljati više artikala i u većim količinama”, kaže direktor uvoznog sektora Ekhart Fehtner. “To se posebno odnosi na pojedine robne grupe u tekstilnoj grani za koje su dosad važila količinska ograničenja: pantalone svih vrsta, džins, džempere i ženski donji veš.”

Ima već 30 godina otkako su Severna Amerika i Evropa sa zemljama juga ugovorile kvote za uvoz tekstila i odeće. Sporazumom potpisanim 1974. godine. Vašington i Brisel su utvrdili uvozne količine za svaku zemlju i kategoriju robe, i to tačno u komadima i kilogramima.

Količine su svake godine ponovo ugovarane. Na taj način su zemlje uvoznice nastojale da zaštite vlastitu tekstilnu industriju od jevtinog uvoza i da uspore gubljenje radnih mesta - na kraju, bezuspešno. Jer, sistem kvota je proizveo čudan sporedni efekat: u državama kao što je Bangladeš, Šri Lanka ili Mauricijus, u kojima pre gotovo nije postojala proizvodnja odeće i tekstila, odjednom je nastala tekstilna industrija - države sada imaju vlastite kvote za izvoz.

Neretko se tekstilna proizvodnja razvijala u važnu izvoznu granu, čak i u slučajevima kad zemlja nije imala sirovine nego je svaki gram pamuka i svaki santimetar tkanine morala da uvozi.

Koreja i mi, mimo sveta Mi smo, nažalost, jedina zemlja u okruženju koja nije članica STO, a nije sa Evropskom unijom potpisala Sporazum o tekstilu. Mi smo zahtevali od same Evropske komisije da u skladu sa novim pravilima igre ni nama ne uvodi kvote. Jer, ako bi nam i dalje propisivali kvote, mi bismo sa Severnom Korejom bili jedina zemlja prema kojoj bi se primenjivao taj režim. Ali iz Brisela još nismo dobili definitivan stav. Imali smo dve runde tehničkih pregovora gde smo usaglasili celokupnu zakonsku regulativu sa potrebama Sporazuma. Izmenili smo neke zakonske propise, naročito pravila o poreklu robe, koja su jako bitna za EU zbog problema sa sertifikatima u slučaju porekla šećera. Sva nedostajuća dokumenta smo poslali i već smo očekivali definitivan odgovor. Ali, još ga nismo dobili. Preneto nam je da se sa Sporazumom sada čeka na tumačenje šta će tačno značiti što je Srbiji i Crnoj Gori u Mastrihtu omogućeno da u pridruživanju EU idu metodom dvostrukog koloseka. Šta stvarno taj dvostruki kolosek znači i kako će se do detalja primenjivati u praksi, to još ni među članovima Evropske komisije nije jasno. Mi smo tražili da se do potpisivanja Sporazuma povećaju kvote za izvoz tekstila i najinteresantnije grupe proizvoda su povećane do kraja ove godine. A sredinom januara se očekuje novo povećanje kvota, odnosno određivanje kvota za narednu godinu. Ako se Sporazum o tekstilu sa EU potpiše, tekstil ćemo izvoziti i bez carina i bez kvota.

Jedan apsurdan sistem, koliko složen toliko i skup i za trgovce u zemljama uvoznicama: Kad bi robne kuće Karstadt, Kaufhof ili Otto naručivale tekstil iz inostranstva, morale su da dobiju dozvolu za uvoz iz Savezne službe za privredu i kontrolu izvoza u Ešbornu. Tamo 18 službenika godišnje obradi 300 000 takvih zahteva. Oni ispituju da li još ima slobodnih kontingenata za traženu robnu grupu: 80 odsto zahteva obradi se u toku jednog dana. Na Internet adresi kupci mogu da prate koliko je kvota već iskorišćeno. Tamo, na primer, vide da je kategorija 20/39 već odavno iscrpena: licence za ukupnu kvotu od 9 342 350 kilograma krevetskih čaršava i stolnjaka, koliko Kina može da izveze u EU, već je iskorišćena i kategorija 13 (donji veš) pri kraju je: sa 613 195 160 komada već je iskorišćeno 94,19 odsto ove robne grupe.

To je čista planska privreda i još skupa povrh svega: zemlji dodeljenu kvotu kinesko Ministarstvo za spoljnu trgovinu deli među proizvođačima i to dobro naplaćuje.

Prema istraživanju američkog stručnjaka za tekstil Dejvida Birnbauma, jednog kineskog proizvođača izrada luksuzne bluze košta 5,75 dolara. Za carinu on izdvaja 1,21 dolar, za transport i formalnosti daje 0,55 dolara. I najzad, kvota ga košta 2,50 dolara.

To je još skuplje ako se radi o naročito traženim artiklima kao što su majice ili džins. Posrednici kupuju kvote kako bi ih preprodali. Pojedini kontingenti su tako vredni da je doći do njih ponekad isto toliko skupo koliko i roba sama.

Kad 1. januara ovo “crno” tržište pukne kao balon, automatski će nestati i jedan nimalo zanemariv trošak. Od liberalizacije će najviše profitirati potrošači u industrijskim zemljama: “Kad bude uklonjen sistem kvota, to će najverovatnije voditi do snižavanja potrošačkih cena”, veruje Karl Gunar Fagerlin, šef proizvodnje u Hennes&Mauritz.

Šef nabavki u robnim kućama Kaufhof Pitan računa sa tim da će u svim sektorima, gde se na kraju radi o masi, “cene dalje padati”.

Poznavaoci tekstilne industrije u SAD računaju na pad cena od pet do 20 procenata. Mackedž McDonald, šef VF (Lee, NJrangler), najveći proizvođač džinsa u svetu, procenjuje da će cene pasti za 15 odsto.

Koliko je veliki manevarski prostor za kretanje cena nadole, pokazuje iskustvo sa robnim grupama čija je trgovina dosad liberalizovana. Kad su u SAD ukinute kvote za platnene kofere iz Kine, njihova je cena za samo nekoliko meseci pala sa 13,71 dolara, koliko je iznosila krajem 2001. godine, na 5,23 dolara. Za to vreme, Kina je ušestostručila svoj izvoz platnenih kofera, dok je Meksiko mogao da izveze samo pola od toga.

“Tada čovek oseti koliko košta protekcionizam”, kaže Ira Kališ, specijalista za potrošnju u konsultantskoj firmi Deloitte Research, “i šta su moguće posledice kad se kvote ukinu.”

U Meksiku je već stotine fabrika odeće moralo da bude zatvoreno. Dosad je ta zemlja bila glavni snabdevač SAD. Gotovo svake treće u Ameriku uvezene pantalone proizvedene su u Meksiku. To će se sada promeniti preko noći kad Kina bude smela da izveze više od dosadašnjom kvotom propisanih 28 miliona pantalona, veruje Bob Zejn, šef nabavke u firmi Liz Claiborne. “Sve će dolaziti sa Istoka.”

Ono što su SAD za Meksiko, to je za Tursku Evropska unija - ugroženo džinovsko tržište. Od Istanbula do Antalije strahuje tekstilna industrija da će trgovci EU ubuduće radije kupovati na Dalekom istoku. Tekstilna industrija je, pored turizma, najvažniji izvor prihoda. Zato će 2005. godina biti “godina potpune katastrofe”, predviđa Umut Oran, šef Turskog udruženja proizvođača odeće.

Istina, Turska i Meksiko imaju prirodnu prednost: geografsku blizinu svojim glavnim kupcima. Ako lanci prodavnica odeće, kao što je Zara ili Hennes&Mauritz, svoje najmodernije kolekcije mesečno menjaju, velika je razlika između robe koja iz Kine dve do tri nedelje putuje brodom i robe koja stiže za dva do tri dana.

Svaki učesnik u poslu sa tekstilom od 1. januara se mora prilagoditi novoj podeli rada: Kina će postati krojač sveta, dominantan proizvođač standardne robe. U državama kao što su Turska i Meksiko proizvođači će morati da se specijalizuju za brzu modu ili skupu konfekciju, a masovnu proizvodnju da prenesu u Kinu i Indiju, ako to već ranije nisu činili. Najgore će biti proizvođačima u zemljama trećeg sveta: Bangladešu, Šri Lanki ili Kambodži. Oni idu u susret nesigurnim vremenima. Mada su pogođene zemlje imale deset godina vremena da svoje privrede pripreme za vreme kad Sporazum o tekstilu više ne bude važio, one su pustile da im vreme prođe uzalud.

Što je datum bliži, one glasnije zahtevaju da se sistem kvota sačuva. Letos su tekstilna udruženja iz 47 država tražila od Brisela da trgovinske barijere produži za još tri godine. I u SAD su lobisti u pokretu.

(Spiegel)