Arhiva

I bogove ubijaju, zar ne?

DRAŠKO ROGANOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Ustripu Šta li se zbilo sa Mračnim Vitezom?, upravo objavljenom u izdanju Čarobne knjige, a prethodno u crno-beloj verziji serijalizovano u Stripoteci, Nil Gejmen, međunarodno priznati autor i pisac, otišao je korak dalje u priči o nadaleko poznatom Mračnom Vitezu. Naime, odrastajući po anglikanskim pastoralnim zabitima u jevrejsko-sajentološkoj porodici i čitajući sve svetske mitove i legende kojih bi se domogao, Gejmen je odmalena razvio krajnje inkluzivni pristup veri i religijama (sa sestrom je od malih nogu ubedio verski konzervativne roditelje da im dozvole da slave Božić, mahom jer su želeli poklone koje su dobijali svi njihovi vršnjaci), dok su moć verovanja, kao i smrt i zagrobni život – ljudi, bogova, ideja, pa i samog postojanja – odvajkada sastavni deo njegovih dela. Upravo mu je iz tih razloga, Di-Si komiks i poverio pisanje stripske smrti možda čak i najvećeg junaka savremene pop-kulture – Betmena! Iako je karijeru počeo kao novinar, pod mentorstvom velikog stripskog maga Alana Mura ubrzo počinje da se bavi stripom, pa 1987. u saradnji s mladim umetnikom Dejvom Mekinom objavljuje svoj prvi strip, Instrumenti nasilja. Navedena saradnja i Murova preporuka dovode do proboja ovog dvojca na američko tržište, a njihov prvi strip za Di-Si komiks, Crna orhideja, ispituje teme superherojskih konvencija, ekologije, pacifizma i nasilja nad ženama. Samom liku Orhideje je, na tragu Murovog Stvorenja iz Močvare i Miriklmena (koga će Gejmen i sam dobiti priliku da piše), pristupio postmodernistički, tako da je prethodni natčovečanski život likova tek priča o postanju bogova – konvencionalni preludijum pre apoteoze, dok je prava priča preispitivanje identiteta nadljudskog bića nakon smrti onog ljudskog u njima. I dok je Dejv Mekin brižljivo oslikavao table ovog stripa, Gejmenu je ponuđeno da odabere još nekog opskurnog Di-Sijevog junaka o kome bi u međuvremenu pisao. Nakon nebrojeno odbijenih predloga izabrao je Sendmena, a ostalo je stripska istorija. Pišući u Sendmenu o bogovima, đavolima i otelovljenim ključnim pokretačkim silama univerzuma, Gejmen najzad dobija priliku da savršeno spoji svoja dva velika interesovanja – umiranje i verovanje. Ovaj serijal prati antropomorfna ovaploćenja sedam Svevremenih, besmrtnih ideja na kojima počiva svekolika vaseljena, i tragični sunovrat jednog od njih – Sna. NJegovu sestru Smrt odlikuju empatičnost, neumitnost i duh(ovitost), te ona svojim postojanjem slavi život u svom njegovom nesavršenstvu i kratkoći. Pomoću njenog lika – ali i samog Morfejevog kraljevstva, Snevanja, koje pruža utočište Kainu, Avelju, Čestertonu i drugim ličnostima što su nadrasle zemaljske okvire i postale arhetipovi, on uspeva da izbrusi svoju kosmogoniju zagrobnog života. Ona podrazumeva svet u kojem su sve religije i veroispovesti, ili makar sva verovanja samih ljudi koji njima pripadaju ispravni, te da nas u bezgraničnom bespuću smrti čeka ni manje ni više nego ono što sami smatramo da smo zaslužili, u skladu sa sopstvenim sistemom verovanja. Poput Asimova, Kinga i drugih autora koji su tokom decenija stvaralaštva povezali skoro ceo svoj opus, i Gejmen koristi metatekstualnost Sendmena da njime isprepliće sva svoja dela: Sendmenova sestra Delirijum i njen pas Barnabas pojavljuju se u Američkim bogovima, Zvezdana prašina se odigrava tu negde na stranicama vilin-sveta Čarlsa Vesa, viđenog u Sendmenu i Knjigama magije, a čak je i ovde naizgled počivši Betmen bio među zvanicama na Morfejevoj sahrani. Zahvaljujući Sendmenu, Gejmen ubrzo postaje jedan od zapaženijih britanskih autora. Nakon TV serije Nikadođija, snimane po njegovom scenariju, odlučio je da istu adaptira u roman kako bi preneo ideje za koje je smatrao da su tokom realizacije bile nepravedno zapostavljene. Time počinje i njegova samostalna karijera romanopisca, koja najavljuje kraj njegovog aktivnog pisanja stripa. Krajem devedesetih piše i novelu Zvezdana prašina – s velelepnim ilustracijama Čarlsa Vesa – duhovni nastavak Gejmenovog i Vesovog dela Sendmen – San letnje noći. No ovo delo predstavlja svojevrsnu usputnu stanicu, blagi prelaz s jednog medija u drugi, a ujedno i najavu njegovog književnog magnum opusa Američki bogovi, koji će ga početkom XXI veka katapultirati u sam vrh anglofone književne scene. No, Gejmen je nedavno uspeo da pronađe odgovarajući spoj sopstvenih senzibiliteta prilikom pisanja etabliranih superheroja, shvativši kako, umesto da uklapa svoje arhetipske narative u kratkovečne postojeće superherojske kontinuitete, zapravo treba da konstruiše priču koja će obuhvatati sve dosadašnje, pa i buduće verzije statusa kvo i odati im počast. I tako se okrenuo Betmenu kao jednoj od tih svojih neumirućih ideja u delu Šta li se zbilo sa Mračnim Vitezom?, duhovnom nastavku Murovog Šta li se zbilo sa Čovekom od Čelika? Mračni Vitez ovde pokušava da reši slučaj sopstvene smrti dok – u maniru jednog drugog velikana američke fikcije, Toma Sojera – prisustvuje sopstvenoj sahrani. Paradoksalno, upravo je Betmenova (makar deklarativna) smrtnost ono što ideju o njemu čini – besmrtnom. U moru letećih, neprobojnih i božanskih Di-Sijevih superheroja, Betmen je uvek najveći, jer je naoružan – pored silnog bogatstva i svega što se njime može kupiti – samo vrhovnim oblikom ljudske domišljatosti i opsesivne upornosti. Više no Supermenova inherentna svemoćnost, Betmen kao oličenje vrhunca intelektualnih i fizičkih kapaciteta „običnog čoveka“ predstavlja istinsku ilustraciju ničeovskih korena superheroja. U sad već kultnoj bet-epopeji 90-ih Knightfall, poraženi Betmen se – nakon što ga je zlikovac Bejn potukao, slomio mu kičmu i poslao ga u prevremenu penziju – suočava sa svojim naslednikom, pomahnitalim i krvožednim novim Betmenom, naoružanim bacačima plamena, mašinkama koje ispaljuju bet-šurikene i svim drugim tehnološkim preimućstvima. Potukavši nesuđenog naslednika samo lukavim korišćenjem onoga što ih okružuje, on mu pokazuje kako Betmena ne čine odelo, bogatstvo i bet-gedžeti, već nepokolebljivi stav i ideali kojima stremi. Otud je Šta li se zbilo sa Mračnim Vitezom? prikladan vrhunac Gejmenovih književnih kontemplacija o spoju smrtnosti i verovanja, o bogočoveku čiji lični pogled na svet i vera ne diktiraju nikakav zagrobni život, pa čak ni ateističko ništavilo. Jer, kako je to lepo pokazao Grant Morison u svom višegodišnjem radu na serijalu o Betmenu – u čije vreme je ova priča i izašla – Mračni Vitez je čovek koji je odabrao da sebe, snagom neumoljive volje, pretoči u šišmišoliku ideju otpornu na metke kao V iz dela V kao Vendeta – ideju o pravdi i upornosti, branjenju nevinih i osveti nad kukavičkim sojem kriminalaca, o pokušaju da ličnom alhemijom zlo pretoči u dobro. I zato je on u ovoj priči maltene inverzija pale zvezde Ivejn iz Zvezdane prašine. Dok je ona besmrtno biće silom prilika osuđeno na svakodnevicu smrtnog sveta, Gejmenov Betmen će uvek odabrati samo patnju svog mračnog postojanja, jer je ta ideja koju pokušava da nametne svetu jedino u šta veruje. Ideja koju ni vreme, pa ni zaborav ne mogu zatrti, a svakako ne smrt.