Afere su zdrave

Ne prate samo srpsku vladu afere. Ali samo naša vlada može da se “pohvali” ovolikom impozantnošću, ovakvom učestalošću u kratkim vremenskim jedinicama i ovako blagonaklonim odnosom prema svojim “aferašima”. Pošto je vlada htela da sve prođe dostojanstveno i u redu, ona se tek prvog septembra odrekla usluga svojih činovnika Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića, koje je politička javnost otpisala nedeljama ranije. Objašnjenje da ova vlada sve radi kad konačno utvrdi činjenice - ne stoji. Jer nikave činjenice, sem saopštenja da su ova dojica otišla, nisu obelodanjene.

Afere postaju stil rada glavne izvršne vlasti srpske države. Vladini činovnici ponašaju se kao članovi dobrovoljnog folklornog društva, gde je presudna volja volontera da ostanu ili ipak, odu, a ne nesmetan i uspešan rad institucija.

I najslobodniji sadržaji pojma “aferaš” iz odgovarajućih rečnika kad govore o “čoveku koji stalno upada u afere, koji ih izaziva i kao da uživa u njima” zvuče ovog leta logično. Kad kritičari vlade ne uspeju da obelodane novu aferu, onda se ministri pobrinu da zemaljski dani ne teku uludo. Tako nam je potpredsednik vlade Korać javio kako za naše dobro privatnim sredstvima i, nalazeći vremena (uprkos tolikim obavezama), dobri čovek Zoran Janjušević prisluškuje građane po Srbiji. I kaže kako je iz dobročinstva nastala afera! Kao što su neki radnici brodogradilišta Beograd, ne razumevajući žrtvu dobročinitelja Janjuševića u ulozi stečajnog upravnika potegli pajsere, tako se i ova javnost dohvatila zakona i ljudskih prava.

I? Ništa. Srbi nikako da se oslobode formalizma koji ometa reforme. I nikako da uoče kako su afere javno zezanje koje podmeće zla opozicija, dok Demokratska opozicija Srbije natčovečanskim naporom drži glavu ove zemlje, nesuđenog utopljenika, iznad vode. Vlada ima nesreću što u javnosti veći učinak ima klasično objašnjenje iz rečnika da je aferaš “onaj koji ima ili pravi afere, koji se bavi prljavim poslovima, naročito na račun države”, nego njeni bezbrojni apeli da optužbe protiv političara i činovnika usporavaju rešavanje problema građana.

Bez obzira na to što se mnogima ova događanja ponekad čine beznadežnim, bilo je i pozitivnih zaokreta. Qudi iz Nemanjine 11 ipak su prihvatili da Srbima, svojim biračima, iako su neznatne demokratske kulture, treba izaći u susret. Lično premijer Živković je javio da aferama treba zatrti seme, i to u roku od 24 sata “od kad se nešto pojavi u novinama” i “da za dva, tri dana imamo zatvorenu priču”. Ali, od toga neće biti ništa. Još jedna, u srpskoj politici, “olako obećana brzina”. Čak su se i članovi vlade ogradili od najava tako radikalnog kršenja zakona i dobrih običaja demokratskog društva.

Afere su osoben društveni fenomen, one obično nastaju pre pravnih postupaka i imaju svoju logiku trajanja. I nema tužilaštva i suda koji neće postati deo istog živog blata ako pristanu da seku na panju onako i onoliko koliko od njih traže učesnici u aferi. Vlada tu ne samo što ne može da ima ikakve povlastice, nego mora tražiti najteže provere za sebe. U kakvim god da je poslovima, vladi u aferi je najbolje da prikoči i raščisti stanje pre nego što krene dalje. Jer, šta god da radi vlada, u čije ministre javnost sumnja, rizikuje da joj posao propadne. Osim dobre tehničke izvedbe posla vlada jedne zemlje mora uživati poverenje pretežnog broja građana. I najbolji posao bez tog poverenja je sumnjiv. Sumnjiv javni posao je uvek loš posao.

Nema prečica za izlazak iz “događaja koji izaziva nugodno uzbuđenje”, odnosno iz “nečasnog, protivzakonitog posla”. Afere su kao zagnojene rane. Nečistoća mora da iscuri da bi telo moglo da nastavi normalno da funkcioniše. Ne možete se praviti kao da gnoja nema. Jer njegov uzročnik se ne može ukloniti samo dobrom željom da se bude zdrav.

Srpska vlada ima dva rešenja: ili da se očisti i pokuša da nanovo uspostavi poverenje ili da ode. Da bi se očistila, morala bi da javi građanima šta je sve sklonjeno “ispod tepiha”. Otežavajuća okolnost je i da oni koji su za čišćenje nemaju više mogućnost, koja bi pre nekog vremena bila legitimna, da kalkulišu - da li ova vlada može preživeti obelodanjivanje svega. Naravno, eventualna eutanazija deluje nelogično. Ali samo ako se na to gleda kratkoročno i bez osećaja za suštinu javnih poslova. Na primeru ponašanja jednog od najvećih protivnika ove vlade Mlađana Dinkića pokazalo se da srpska javnost ima i sposobnost da ceni one koji priznaju sopstvene greške. Oni koji s tim odugovlače sigurno gube. Jedino je taj proces bolniji, a posledice i za državne institucije i za političku stranku i za političkog delatnika su teže. Iako se naši političari ponekad teše kako ovaj narod ima kratko pamćenje, pažljiviji pogled na političko groblje poslednje decenije XX veka mogao bi ih lišiti svih iluzija.