Arhiva

Odsudna bitka

VLADAN MARJANOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
DŽona Garnera, nekadašnjeg američkog potpredsednika (1933-1941), danas se, osim istoričara i politikologa, niko ne bi sećao da jednom prilikom nije na živopisan način izrazio frustraciju funkcijom koju je obavljao. Komentarišući to koliko malo konkretnih zaduženja ima i koliko je malo ili nimalo u mogućnosti da utiče na odluke predsednika Frenklina D. Ruzvelta - po čemu se nije razlikovao od većine potpredsednika pre, a ispostaviće se i posle njega - Garner je konstatovao da potpredsednička funkcija „ne vredi ni kofe vruće pišaćke“. Bio je to, da se parafrazira jedna druga čuvena izjava jednog mnogo slavnijeg Amerikanca, mali korak za Garnera, ali veliki za razumevanje ustrojstva u samom vrhu izvršne vlasti u Sjedinjenim Državama: i potonje iskustvo je potvrdilo da su, osim u retkim slučajevima kada je potpredsednik inteligentniji (i pokvareniji) od svog šefa - kao u slučaju Dika Čejnija, ponosnog na to što je prozvan Dartom Vejderom američke politike - potpredsednici tu mahom tek da popunjavaju formacijski položaj. Analogno tome, jedino čime se aktuelni potpredsednik SAD Majk Pens zasad kandidovao za mesto u kolektivnom pamćenju nije nešto što je rekao ili uradio tokom svog mandata, nego nešto što upražnjava već decenijama: njega će jednog dana u sećanje biti moguće prizvati samo kao onog tipa što je, iz verskih razloga (?), odbijao da bude nasamo u prostoriji s ženskom osobom koja nije njegova supruga. Po svemu ostalom, Pens je muška verzija stepfordskih supruga iz istoimenog romana Ajre Levina: naizgled deluje pristojno i civilizovano - pogotovu kad stoji pored Donalda Trampa - ali čim progovori, iz njegovih usta dolaze samo mehanički izgovorene propagandne besmislice. No, upravo su ljudi poput Pensa oni koji daju privid normalnosti svakoj destruktivnoj odluci koju je Tramp u protekle četiri godine doneo i svakoj laži ili poluistini koju je za to vreme izrekao - a čiji je broj još u julu premašio 20.000; upravo su vlastoljubivi, dvolični politički operatori poput republikanskih senatora Miča Mekonela i Lindzija Grejama oni koji su svojim činjenjem ili nečinjenjem ključno doprineli da Trampovo gaženje svih političkih, moralnih i ljudskih normi i uzusa postane ne samo modus operandi čitave Republikanske stranke, već i njen s entuzijazmom prigrljeni novi identitet. Ta moralna posuvraćenost današnje Republikanske stranke uverljivo je demonstrirana i na primeru popune upražnjenog mesta u Vrhovnom sudu. Početkom 2016. republikanska većina u Senatu, gornjem domu Kongresa, približavanjem izbora - iako je do njih bilo još desetak meseci - pravdala je blokadu izbora novog sudije Vrhovnog suda koga je nominovao tadašnji demokratski predsednik Barak Obama; u zaokretu od 180 stepeni, sada kada to republikancima ide u prilog, isti ti ljudi su u Vrhovni sud, na samo nedelju dana pre izbora, ugurali arhikonzervativnu sutkinju Ejmi Koni Baret. Ne samo da bi na taj način osigurali Trampovo glavno političko nasleđe - Koni Baretova je već treći sudija Vrhovnog suda koga je on imenovao, a članstvo u sudu je doživotno - već i zato što veruju da će im šestočlana konzervativna većina u devetočlanom sudskom telu, u slučaju spora oko konačnog ishoda izbora, na poslužavniku isporučiti Trampovu pobedu, na način na koji je to ovaj sud učinio 2000, kada je presudio da je DŽordž V. Buš dobio izbore na Floridi, a time osigurao i mesto u Beloj kući. Tramp, uostalom, otvoreno govori kako očekuje da pitanje pobednika i na ovim izborima bude rešeno na Vrhovnom sudu. Gaženje svih principa do kojih je Republikanska stranka nekad držala, na kraju krajeva, s Trampom na čelu zemlje nije ni moglo a da ne kulminira potpunom degradacijom i odbacivanjem i poslednjih preostalih uzusa. Kao što je i na ovom mestu često ukazivano, ta degradacija počela je mnogo pre Trampa i neće biti okončana njegovim odlaskom s vlasti, bez obzira na to kada će on uslediti. I upravo objavljeno istraživanje švedskog V-Dem instituta pri Geteborškom univerzitetu, za koje se navodi da je najsveobuhvatnije te vrste ikad sprovedeno, potvrđuje ono što se na osnovu empirijskog uvida nametalo kao zaključak: Republikanska stranka je u protekle dve decenije prošla kroz „dramatičnu transformaciju“ i postala nalik dokazano autokratskim, nacionalističkim strankama kakve su sada na vlasti u Mađarskoj, Poljskoj ili Turskoj. Istraživači V-Dem instituta su, preneo je britanski Gardijan, na osnovu „indeksa iliberalizma“ nastojali da utvrde stepen posvećenosti demokratskim normama koje partije demonstriraju pred izbore, i ustanovili da je - rečima zamenice direktora instituta Ane Lurman - Republikanska stranka ta koja je prošla kroz najradikalniji preobražaj u poređenju s bilo kojom drugom partijom u nekoj etabliranoj demokratiji. Mutacija republikanaca u tom smislu je, ocenjuje se, najsličnija onoj kroz koju je prošla nekad liberalna a sada autoritarna stranka mađarskog premijera Viktora Orbana, Fides. Istraživanje je pokazalo da su republikanci već do 2018. postali daleko manje liberalni nego gotovo bilo koja druga vladajuća partija u demokratskim zemljama: samo nekoliko vladajućih stranaka u demokratskim zemljama u ovom milenijumu može se smatrati manje liberalnim od američkih republikanaca, konstatuje se u studiji. I to u nikad oštrijoj konkurenciji - budući da su, po merilima V-Dem instituta, prvi put u 21. veku autokratije sada u većini: autokratske stranke na vlasti su u 92 zemlje, u kojima živi 54 odsto svetskog stanovništva. Najveći broj tih zemalja bi, naravno, autokratske vlasti imao i da Ameriku trenutno vodi neka druga garnitura političara. Ali nema dileme da su Trampov uspon na vlast i potonje devastiranje (za temeljne reforme inače odavno zrelog) socio-političkog ustrojstva SAD, te potkopavanje međunarodnog pravnog poretka (kakvog-takvog, ali svakako boljeg od stanja opšteg haosa kakvo je sada), dali ogromno ohrabrenje desnim populistima i u onim delovima sveta u kojima oni dosad nisu bili relevantan politički faktor; kao i da su Trampove reči i dela - podsticanje podela u društvu, raspirivanje mržnje, ohrabrivanje ekstremne desnice, pozivanje na nasilje, dovođenje u pitanje regularnosti izbora i još mnogo toga drugog - značajno uticali na to da se obrasci takvog ponašanja i postupanja danas mogu naći bukvalno svuda po svetu. Niko, jasno, nije toliko naivan da veruje kako bi dolazak nove demokratske administracije ovakvu situaciju preko noći promenio; ne samo zato što i demokrate zbog svog prethodnog delovanja i nedelovanja snose veliki deo odgovornosti za to u šta se Amerika izvrgla otkako je Trampu pala u ruke. Stvari su otišle predaleko da bi se mogle tek tako vratiti u ono što je nekad važilo za normalno stanje - koje je, uostalom, bilo sve samo ne dobro. Da je stvarno bilo dobro kao što se mnogima u SAD činilo, ne bi ni Tramp danas bio tu gde je; o tome nešto i na narednim stranicama NIN-a. Ali koliko god inače bilo poželjno izbegavati hiperbole, ovde preterivanja nema: ishod predstojećih izbora od epohalne je važnosti ne samo za Ameriku, nego i za ostatak sveta, a eventualni Trampov reizbor bi bio istinski mračan istorijski trenutak za sve, ne samo za SAD. Možda to nekom zvuči patetično, ali je tako. Toga su izgleda svesni i obični Amerikanci. Već ih se preko 60 miliona izjasnilo, što poštanskim putem, što na biračkim mestima na kojima je organizovano rano glasanje; to nagoveštava rekordnu izlaznost - i uvećava izglede da Tramp bude poražen. Inače bi, kako je krenulo, u onoj Garnerovoj kofi na kraju mogla da završi i demokratija.