Prevaranti tranzicije

Nedavna promocija knjige Mirka Marjanovića “U raljama dosovske demokratije” podsetila je na napade političkog establišmenta DOS-a na kompaniju “Progres” i njenog predsednika. Istovremeno, knjiga podstiče na ozbiljna razmišljanja o posledicama petooktobarskih događanja.

Petooktobarski revolucionari su uveli retroaktivni i nelegalni Zakon o ekstraprofitu, razrezujući određenim firmama poreze koji one nisu mogle da plate. Cilj je jasan - takve firme je trebalo oterati u stečaj, a potom preuzeti ili jeftino privatizovati. Tako je “Progresu”, na osnovu posla izvoza pšenice za račun Republičke direkcije za robne rezerve Srbije, razrezan ekstraprofit od 23 miliona maraka. Vrhovni sud Srbije poništio je rešenje, ali vlasti su ponovo raspisale porez na ekstraprofit - sada hiljadu puta manji! Poreska uprava Srbije blokirala je žiro-račun kompaniji 59 dana, nastojeći da uvede stečaj. Nije uspela. Ali “Progres” nije izvršio obaveze prema kompaniji “Hjundai”, pa je izuzetno profitabilan posao prešao u ruke slovenačke firme “Gorenje”.

Dosovski režim je oduzeo i posao gasnog aranžmana “Progresgas-trejdingu”, zajedničkoj rusko-srpskoj firmi formiranoj 1993, ukidajući dogovorene barter aranžmane i onemogućavajući izvoz srpske robe u Rusiju za plaćanje gasa. Dosovska vlada plaćaće gas direktno preko NIS-a devizama od donacija zapadnih zemalja! Podaci pokazuju koliko su ovako oštećene srpske firme, građevinska preduzeća i “Progres”.

“Progres” je odoleo, nijedna tužba nije dokazana na sudu, ali danas to više ni približno nije kompanija koja je imala godišnji promet do dve milijarde dolara i profit do 100 miliona dolara.

Domaće bankarstvo i finansije, osnov za privredni razvoj zemlje i izvoznu ekonomsku politiku, doživeli su istu sudbinu. Krizni štabovi upali su u Narodnu banku Srbije i četiri razvojne banke (Beogradska banka, Investbanka, Beobanka i Jugobanka), koje su pokrivale 90 procenata poslova privrede i toliko poslova štednje stanovništva u Srbiji. Za godinu dana završena je operacija “Dugim cevima i čekićem na banke”, pa je u 2002. proglašen stečaj pomenutih banaka i otpušteno oko 8 000 zaposlenih. Operacija je omogućila nesmetan ulazak stranih banaka i lako preuzimanje kompletnih poslova. Nekoliko nemačkih i austrijskih banaka, uključujući i tek osnovanu Nacionalnu štedionicu, preuzelo je štednju građana od nekoliko stotina miliona evra. Preuzeta su i značajna devizna sredstva na osnovu transfera DEM u EVRO, kao i odgovarajuću proviziju, jer im je sklonjena konkurencija, četiri najveće domaće banke.

Tada je važio nizak limit za osnivanje banaka (svega pet miliona dolara), ali i mogućnost, nezabeležena u svetu, da nove i privilegovane strane banke izvrše dokapitalizaciju sredstvima građana iz štednih uloga i drugim lokalnim izvorima. Tako je Rajfajzen banka, sa unosom kapitala od pet miliona dolara, dostigla ukupnu bilansnu aktivu od 802 miliona evra (prema podacima Narodne banke Srbije). Ona se sada nalazi na prvom mestu među bankama koje posluju na domaćem tržištu, sa 130 miliona evra većom bilansnom aktivom od drugoplasirane Delta banke, a čak za 200 miliona većom od Komercijalne banke, koja je sa prvog pala na treće mesto.

Često sam i uporno dokazivala da je zatvaranje četiri razvojne banke loš posao kako za banke i akcionare, tako i za zemlju. Istina je da su banke imale plasmane u velikim nelikvidnim preduzećima, ali je i činjenica da su svi kreditni aranžmani bili potpuno obezbeđeni potrebnim i jakim instrumentima, imovinom preduzeća, pa i garancijama države.

U pravno uređenim državama posledice neplaćanja duga snosi dužnik, a ne poverilac. Četiri razvojne banke bile su poverioci. I umesto da postanu vlasnici preduzeća, dosovska vlada banke šalje u stečaj, a zadužena preduzeća praktično oslobađa bankarskih dugova. Cilj je jasan: velike firme i preduzeća, oslobođeni dugova, mogli su se efikasno i “burazerski” privatizovati. Tako je, na primer, smederevski “Sartid”, zajedno sa pripadajućom lukom, prodat američkom US Steel-u za svega 23 miliona dolara, mada su obaveze Železare prema razvojnim bankama, uz garanciju države, bile veće od 1,3 milijarde dolara. Stotine miliona dolara koje je srpska država “oprostila” američkom kupcu, građani Srbije će, ipak, morati da plate.

Posledice pokazuju da je dovođenje dosovskih političkih poverenika bez verifikovanih stručnih znanja i iskustva, imalo tragične posledice po Srbiju. Istovremeno, vlada DOS-a je zauzela ekonomski kurs trgovinske liberalizacije i fiskalne strogosti, koji je doneo propast industrijskoj i poljoprivrednoj proizvodnji, omogućivši nekontrolisan uvoz i destimulaciju proizvodnje i izvoza. Tako je u 2003. u prerađivačkoj industriji, poljoprivredi i šumarstvu Srbije proizvedeno robe za sedam milijardi dolara, od toga 2,5 milijarde za izvoz, dok je uvezena roba premašila iznos od 7,5 milijardi dolara. Drugim rečima, više je uvezeno robe iz sveta nego što je proizvedeno u zemlji.

Pad industrijske proizvodnje u 2003. godine je oko četiri procenta, poljoprivredne 10 procenata, a Srbija je zabeležila trgovinski deficit i u agraru, jer je vlada širom otvorila vrata subvencioniranoj hrani iz zapadne Evrope, nemilosrdno gušeći domaću proizvodnju. Sadašnja vlada to nastavlja, pa se ove godine očekuje još veći spoljnotrgovinski deficit - gotovo sedam milijardi dolara.

Rezultati tranzicije na dosovski način su preko 400 000 otpuštenih, a broj nezaposlenih je premašio milion. U Srbiji, prema procenama istraživača UN, ispod donje granice siromaštva - sa manje od dva dolara dnevno, živi preko 10 procenata populacije. Skoro trećina ljudi živi u siromaštvu. Ali, zato je u Srbiji obavljena brza “burazerska” privatizacija.

Moguće je navesti niz primera tranzicionih prevara. Verujem da je najvažnije da se Srbija okrene budućnosti i omogući formiranje novih, domaćih banaka koje bi predstavljale tržišnu konkurenciju inostranim bankama. Imam u vidu formiranje dve jake domaće razvojne banke, jedne okrenute podsticanju izvoza, a druge kreditiranju poljoprivrede. Ove razvojne banke mogu se formirati integracijom zdravih državnih i mešovitih banaka. Integracija i ukrupnjavanje banaka, osiguravajućih kompanija i drugih finansijskih institucija je već duže vreme trend u razvijenim zapadnim zemljama - SAD, Nemačkoj, Italiji, Japanu, Kanadi, Austriji. Postojanje jake domaće razvojne banke neophodno je za pravedno i uspešno nastavljanje tranzicije.

Borka VučIć