Estetika buke i estetika tišine

Među komplimentima koje valja uputiti ovogodišnjem 26. Festivalu autorskog filma, komplimenti za hrabrost svakako nisu na poslednjem mestu. Promišljena, svesna, pa ponešto i rizična odluka da se Festival ipak održi, uprkos tome što mu malo ili nimalo toga ne ide naruku, rečito govori o naporu da se sačuva kontinuitet bioskopa. Prava je šteta što je epidemiološka situacija uzela svoj danak, jer je ovogodišnja programska ponuda jedna od najboljih u poslednjih nekoliko godina. Ne samo da je masovni odziv inače Festivalu lojalne publike izostao, no su mnogi relevantni filmovi ponekad gledani u sablasno praznim salama. U tom smislu, ma koja zamerka festivalu čini se izlišnom, poput one da je FAF mogao biti otvoren nekim drugim filmom, a ne delom Zlo ne postoji Muhameda Rosulofa, filmom neujednačenog kvaliteta sa, istina, humanom dimenzijom, ali suštinski pamfletskim. Programske celine Festivala i ove godine su bile kompaktne i veoma dobro profilisane. Takmičarski program, Hrabri Balkan, Bande a part, program filmova Vlatka Gilića, samo su neke od ovih celina i one na prilično ubedljiv način odslikavaju tendencije svetskog nekomercijalnog filma. Ako je takmičarski program i bio polemičan, jer su ga, osim Ilje Hržanovskog, činili mahom nepoznati ili manje poznati autori, drugi segmenti Festivala (Bande a part) plene ujednačenošću i pozivom na autentičnu filmsku avanturu. FAF je pokazao ne samo pomake u karijerama nekolicine gorostasa svetskog filma, no je, s druge strane, u ukupnom saldu nagovestio mogućnost da se aktuelne smernice svetskog filma različito diferenciraju i grupišu. Ponuđeni izbor filmova ove godine, uz sve uslovnosti koje takva podela nosi, pružio je priliku za dva globalna, opozitna tipa estetike: estetiku buke i estetiku tišine. Filmovi i autori na koje se najviše tipovalo ispunili su očekivanja i ovu festivalsku hijerarhiju potpisnik je video najpre oličenu u tri filma koji su vrhunac festivala. Tajvanski reditelj Cai Ming Lijang i njegov film Dani, Litvanac Šarunas Bartas sa filmom Suton i meksički enfant terrible Mišel Franko filmom Novi poredak, svi su odreda deca ovog festivala i mezimci mlađe beogradske publike. Cai Ming Lijang nakon sedam godina odsustva, vratio se svetu igranog filma majstorskim delom. Dani su film minimalističke fakture i krajnje redukovane forme u kojem dominiraju dugi statični kadrovi (dugi uvodni kadar u kojem Li Kang Šeng gleda kroz prozor je za antologiju svetskog filma). Kao film stanja, Dani je ostvarenje neviđene diskrecije, koji jedan partnerski odnos dvojice muškaraca, iz slučajnog susreta prevodi u prostore filozofske opservacije o bolu, samoći, praznini i vraća na početne pozicije nauke rastajanja. Savršenstvo u formi i stilu, Dani, nije prenaglašeno reći, jednim svojim delom zalazi u prostore uzvišenog. Fascinantan film i iz razloga lakoće s kojom se osvajaju prostori tišine. Sva preusmeravanja ovog filma duguju ne toliko filmskoj statici no jednom intuitivnom poimanju života koji prigušuje sve suvišno i svodi ga na nužne manifestacione forme. I Suton, najnoviji film Šarunasa Bartasa, apsolutni je trijumf filmske forme. Za film koji se u drugom delu gotovo u potpunosti sastoji od upotrebe krupnih planova, uobičajeni superlativi su gotovo nedovoljni. Suton je film koji govori o izdaji, korupciji, perfidnosti, ali i o veri i bolu u zlokobnoj 1948. godini kada se jedan litvanski partizanski odred opire sovjetskoj okupaciji. Za razliku od Dana, Suton bira tišinu tek kada potroši znatne verbalne zalihe i kada njegov fond reči presahnjuje u strašnoj spoznaji o neizrecivom. Suton je pre svega nezaboravni susret sa ljudskim licem. U ovom filmu Bartasa doživljavamo gotovo kao Ingmara Bergmana, toliko je njegov rad sa glumcima čudesan i nezaboravan. Ali Bergmana koji recituje Pola Verlena (Pejzaž bez premca to je Vaša duša…). Kao i u Mrazu, prethodnom filmu, prostor slobode je kod Bartasa prostor smrti. Ali smrt ima posve drugo filmsko lice u filmu Mišela Franka Novi poredak. Jedan od vodećih arhitekata apokalipse savremenog filma, Mišel Franko u novom filmu otpisuje čitavo ustrojstvo:državu, društvo, kaste, institucije na način od koga nije lagodno ni gledaocu ni njegovom društvu, matičnom Meksiku. NJegovi kadrovi postaju u Novom poretku pretesni da zapreme toliku količinu leševa. U čisto vizuelnom smislu, Mišel Franko stoji na razmeđi Brojgela i Boša, ali osnova njegove filmske poetike duguje strukturi špageti vesterna. I on, kao i italijanski prethodnici mu, dočarava apokalipsu prenaglašenošću i operetskim sredstvima. Mišel Franko prezire tišinu i buka je njegovo trajno opredeljenje. U gotovo histeričnom kadriranju, njegova kreativnost nije subverzija nego teroristički napad. Novi poredak je objava rata Meksiku i demitologizacija njegove pravne strukture, još od remek-dela Posle Lucije, postaje jedan od njegovih opsesivizama. Između ovih krajnosti, krajnosti tišine i krajnosti buke, stoje dva nezaobilazna filma: Velika slova, definitivno najbolji film Radu Žudea i Sibir, zapanjujući izlet Ejbela Ferare u novo. Radu Žude, na vrhuncu invencije, smešta svoj film u Rumuniju 1981. NJegov junak je šesnaestogodišnjak koji kredom ispisuje po zidovima, velikim slovima, proteste protiv Čaušeskuovog režima. Velika slova su hibridan, metažanrovski film, u kojem i komedija i tragedija stoje u službi privida. Prepun izvanrednih formalnih rešenja, Velika slova pokazuju da Radu Žude možda nije Bob Vilson ali DŽulijan Bek svakako jeste. Na tragu Vudi Alenovog Zeliga, Velika slova su čas pseudodokumentarac, čas avangardni teatar, u kojem se Mrožek podsmehuje Jonesku. Žude sa mnogo rafinmana sudi čitavom rumunskom društvu, i ne nalazi nijedan dovoljno ubedljiv razlog da ga amnestira. Sibir Ejbela Ferare je delo fantazmagoričnog ugođaja i upisuje se u nezaboravne filmove zime. Svojom čas deliričnom, čas evokativnom pričom o osakaćenom gubitniku (izvrsno ga igra Viljem Defo) koji u planinskoj zabiti traži spokoj, Sibir je film kojeg preoblikuju snovi, slutnje, sećanja… Kakav naboj od reditelja koji je ponikao na zasadima neonoarovskog imaginarijuma, a sada klizi u onirizam! Nekoliko drugih filmova privuklo je pažnju iz razumljivih razloga njihovih potpisnika, ali neki od njih nisu ispunili očekivanja. Lux aeterna Gaspara Noea predstavlja svojevrsno razočaranje. Ovo bizarno putovanje kroz snimanje filma o vešticama koji režira Beatris Dal (!!!), mestimično duhovito i sa znatnom dozom cinizma spram filmske industrije, ne uspeva da mimo filmofilskog ugođaja stvori neku drugu perspektivu koja bi funkcionisala nezavisno u odnosu na svoju filmsku referentnost. Dragi drugovi Andreja Končalovskog odiše jednom vrstom veteranske pretencioznosti, makar i pokazivao umeće građenja atmosfere i veštinu dramskih akcentuacija… Summa summarum, najbolji film ovogodišnjeg FAF-a ostaje južnokorejski film Honga Sangsua Žena koja je pobegla. Ovaj fascinantni mali film, gotovo konceptualan u izvedbi, nudi jedan od najneverovatnijih paradoksa: film koji je toliko pun života, zapravo je filmski esej o praznini. Film formalnog savršenstva i besprekorne elegancije Žena koja je pobegla je, istovremeno, aristokratska vežba iz režije. On u mnogim svojim aspektima priziva duh Erika Romera ali i Luja Mala iz njegovog najboljeg filma Večera sa Andreom. Žena koja je pobegla je film u kojem se, inače, mnogo govori, ali trijumfuje drugi plan, što je u potpunosti korelativno modernom senzibilitetu. Uloga prozora, vrata, zvonaca, hrane, nakita… postaje nesamerljivo konstitutivna. Hong Sangsu pokazuje kako se o banalnosti može mnogo reći jezikom same te banalnosti. Eto najzad filma koji počinje bukom, a završava u tišini.