Prozivka Srbije

Srbija i Crna Gora imaju sigurnu evropsku budućnost. I to će ostvariti nezavisno od forme njihovih odnosa”, kaže u svome obraćanju javnosti Svetozar Marović, predsednik državne zajednice ili kako se to već zove.

Šta god da je tema tog inače dosta opširnog saopštenja, a videćemo da o tome šta je tema postoje podeljena mišljenja, Marović već u prvoj rečenici stavlja do znanja šta je najbitnije: evropska budućnost, koja je sigurna, i forma uzajamnih odnosa, što je već mnogo neizvesnija stvar. U konačnom, uvek se svodi na isto: zahtev iz Crne Gore za državnom samostalnošću.

Domaći mediji su Marovićevu izjavu preneli samo u kratkim crtama. Kompleksan politički diskurs predsednika SCG svakako im nije pomogao da razumeju šta je Marović hteo da kaže, a tu je i pitanje zašto se Marović na, za njega, tako drastičan iskorak odlučio baš sada. Tako je o sadržini same izjave javnost saznavala posredno. Tomislav Nikolić, na primer, čiju ogoljenu jednostavnost izdvajamo samo zbog protivteže marovićevskoj nijansiranosti, kratko je rekao: Svetozar Marović je odlučio da se prikloni liniji Mila Đukanovića.

Marović je privukao pažnju i stoga što je ovoga puta napustio uobičajeni stav ekvidistance prema obema republikama i prozvao samo Srbiju i to, taksativno, iz tri razloga: prvo, zbog Haga, i drugo i treće, zbog nepravilnosti u raspolaganju nekadašnjom saveznom, a naročito vojnom imovinom. Zbog toga, kako je rekao, želi da upozori “i domaću i međunarodnu javnost”, što mu je u potunosti uspelo, Havijer Solana je izjavio da bi izjava predsednika SCG Svetozara Marovića mogla da znači da potezi nekih ministarstava u Srbiji ugrožavaju evropeizaciju zemlje i da još nije podrobnije upoznat s Marovićevom izjavom i da, zasad, jedino tako može da je protumači. Time je priznao da je i njemu Marović malo težak za čitanje.

Solana je iskoristio priliku da kaže i nešto povodom saradnje sa Hagom, kao i Jap de Hop Shefer, generalni sekretar NATO-a, koji je ukazao na stav haškog tužitelja da Srbija, Hrvatska i Republika Srpska (dakle, bez Crne Gore) “ne sarađuju dovoljno sa Tribunalom”.

Hag je bio odličan povod da se oglasi i Filip Vujanović, predsednik Crne Gore, dodavši da je potrebno “hitno razmotriti nefunkcionisanje unije SCG” (obratiti pažnju na “unija”) i, odgovarajući na Marovićevu žalbu kako ne uspeva više od mesec dana da organizuje sastanak “predsjednika država-članica i predsjednika vlada”, u pismu Maroviću izrazio spremnost za učešće na sastanku predsednika i premijera Crne Gore i Srbije i da taj sastanak treba organizovati što pre. “Nesaradnja sa Haškim tribunalom onemogućava integraciju u EU i Partnerstvu za mir i predstavlja rizik od daljih, izuzetno ozbiljnih, posledica i po Crnu Goru”, naveo je Vujanović.

Pragmatično gledano, Haški sud je sasvim logičan argument koji službena Podgorica koristi protiv Srbije. Ako bi se, ipak, stvari pristupilo strogo moralistički, teško je ne opaziti da je Milo Đukanović, pa i Svetozar Marović i Filip Vujanović, bio istaknuti deo političkog sistema predvođenog Slobodanom Miloševićem i koji nam je haške nedaće i natovario na vrat. U najmanju ruku nekako nije prirodno da oni budu ti koji će sada od tog suda da ubiraju politički profit, i to denuncirajući sadašnje vlasti u Srbiji koje su za sve to vreme bili opozicija Miloševićevoj diktaturi. Ali, naravno, sve to više nije važno, sada je važno samo to kako najkraćim putem doći u Evropu.

I, kada smo kod Evrope, možda u ovom kontekstu ne bi bilo pogrešno izdvojiti inače sasvim usputnu vest o poruci Erharda Buseka, koordinatora Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, koji je, povodom šestomesečnog pomena Dušku Jovanoviću, uredniku lista “Dan”, dao izjavu u kojoj gotovo da se oseća prizvuk ironije:

“Bio bih iznenađen da zemlja koja tako ambiciozno stremi ka Evropskoj uniji ne sprovede nezavisnu i nepristrasnu istragu na najtransparentniji način”, rekao je Busek. Suđenje okrivljenom za Jovanovićevo ubistvo Damiru Mandiću, inače, počelo je prošle nedelje.

Ipak, snažan argument u prilog Maroviću stigao je od Fonda za reformu sistema odbrane SCG koji je optužio Vladu Srbije da je “praktično ukinula državnu zajednicu SCG”. Ukratko, Fond tereti Vladu Srbije da je, samovlasno i protivno odlukama Vrhovnog saveta odbrane, Saveta ministara SCG i Skupštine državne zajednice, raspolagala imovinom Vojske. Ne kaže se tačno o kojoj vojnoj imovini je reč, ali iz Marovićevog obraćanja znamo da, kada je o civilnim nepokretnostima reč, govori se o Tanjugu, “Borbi”, “Večernjim novostima”, bankama... kao što je to bilo u slučaju formiranja “Srpske banke””. Izgleda da predsedniku SCG treba priznati kako je primarni motiv ipak bio upad u imovinu državne zajednice i, da toga nije bilo, možda ne bi bilo ni onoga ostalog, o nesaradnji Beograda sa Haškim sudom.

Ubrzavanje kraja No, bojim se i o tome ću obavijestiti Evropsku uniju, da se sve više pojavljuju tendencije koje, umjesto da pomognu, direktno ugrožavaju brzinu evropeizacije Srbije i Crne Gore i koje ne dolaze iz Crne Gore, češće sumnjičene i u domaćim i međunarodnim krugovima za odnose prema državnoj zajednici, nego iz pojedinih institucija i ministarstava Vlade Srbije, koja se na riječima zalaže za zajednicu, a stvarno, svojim pojedinim konrektnim potezima direktno utiče na usporavanje evropeizacije državne zajednice, njenu stabilnost i potencijalno ubrzava njen kraj. Sve su to razlozi zbog kojih želim da upozorim i domaću i međunarodnu javnost da se iza javnih okrivljavanja Crne Gore za ubrzani separatizam, čemu neki pojedinci iz Crne Gore daju argumenata, stvarno - iza scene pojedinim odlukama i radnjama u institucijama i ministarstvima Vlade Srbije direktno radi na ubrzanom dovođenju u pitanje smisla državne zajednice, njenog opstanka i evropske budućnosti, mimo, u to sam uvjeren, iskrenih namjera gospodina Koštunice i gospodina Tadića.

Opozicija u Crnoj Gori, i nju da pomenemo, javila je (SNP) kako je i pre upozoravala da će Marović u određenom trenutku pribeći insceniranju nefunkcionalnosti državne zajednice. Druge opozicione stranke smatraju da je cilj Marovića pritisak na Srbiju kako bi promenila stav o potrebi održavanja neposrednih izbora za Skupštinu državne zajednice.

Činjenica je da se u tekstu Svetozara Marovića mogu uočiti i daleki refleksi bavljenja tom temom: “Danas postoje sve okolnosti da se, uvažavanjem čiste realnosti, sporazumno riješi i pitanje izbora za parlament državne zajednice bez isključivosti, kompromisom, uvažavajući da države-članice nijesu isto, nego različito i da je državna zajednica kompromis specifičnosti, koje treba uvažiti, a ne potisnuti”, piše.

Rečeni citat u Marovićevom obraćanju je pod rednim brojem dva, dakle, skoro na početku, iz čega se može zaključiti da nije reč tek o usputnoj konstataciji. Ako bismo se upustili u rizičan posao tumačenja šta to zapravo znači, onda bismo rekli da predsednik SCG podržava zahtev svoje partije da se poslanici Crne Gore za parlament SCG delegiraju odlukom parlamenta u Podgorici, a Srbija, ako tako želi, može da nastavi to da radi pmoću neposrednih izbora, o čemu je pre tri nedelje upravo i donela zakon.

Suvoparnost srpsko-crnogorskih odnosa povremeno je osvežena istupima Mila Đukanovića, predsednika i nesumnjivog političkog lidera Crne Gore. Oni se već mesecima u Beogradu prate u izvesnom humorističkom kontekstu, jer premijer Crne Gore najradije govori o tome šta je dobro za Srbiju, od koje inače hoće da se odvoji. Svako je slobodan da tumači da li su istupi Marovića i Đukanovića koordinisani, ili je tek reč o pukoj koincidenciji.

“Očigledno je da je potrebno napraviti neke ozbiljnije poteze u Srbiji koji će stvoriti plodnije tlo za konačnu pobjedu demokratske i proevropske politike. Po mom sudu, jedan od takvih poteza je nezavisnost Srbije. Zašto to mislim? Zato što vjerujem da bi na takav način, izmakli tlo ispod nogu nacionalističkoj i mitomanskoj politici u Srbiji”, rekao je Đukanović u intervjuu za Radio Slobodna Evropa.

Problem u Crnoj Gori je taj, a kako vidimo Đukanović i Marović bi da ga stave na dnevni red i u Srbiji, što se bliži rok za održavanje neposrednih izbora za Skupštinu SCG. Podsetimo se, prilikom usvajanja Ustavne povelje, podeljeni stavovi iz Beograda i iz Podgorice su rešeni kompromisom tako što je prihvaćeno da će se neposredni izbori održati sa zadrškom od dve godine. Pošto te dve godine ističu, u Podgorici smatraju da je vreme za novi kompromis kojim bi se prihvatio njihov početni stav.

Dosadašnji argument u prilog ovom zahtevu je bio da je neracionalno raspisivati izbore ako ćemo kroz godinu dana imati referendum o samostalnosti. Sada je Đukanović odustao od ovog i inače klimavog stava i otvoreno rekao šta je problem i šta ne želi: “Da kroz neke izbore, koji bi u Crnoj Gori ogromnom većinom bili bojkotovani, dobijemo navodne predstavnike Crne Gore u parlamentu zajednice, a čije interese znamo, tj. da osujete ono što je demokratski i evropski prosperitet Crne Gore”, a što je već i bio slučaj u Miloševićevo vreme, eksplicira Đukanović.

Ključna reč je bojkot.

Iz razumljivih razloga, Đukanovićevoj stranci je besmisleno i opasno da izlazi na takve izbore. Da ih otvoreno bojkotuje, opet je nezgodno, pristala je na njih uz visoko pokroviteljstvo Havijera Solane. I tako dalje, nižu se scenariji koje su svakako detaljnije analizirali u Podgorici nego što to radi iko u Beogradu.

Tako da od Beograda ne treba tražiti pomoć jer, ruku na srce, Koštunica i da hoće, a neće, ne može da pomogne. Tu je reč o tome da vlast u Crnoj Gori opoziciju vidi kao delatnost protiv demokratije, protiv interesa i prosperiteta Crne Gore. Tu je Beograd nebitan. Bitan je Kijev.