Aveti prošlosti

Henri DŽejms, pisac novele Okretaj zavrtnja koja je Majku Flanaganu poslužila kao osnov za seriju Prokletstvo imanja Blaj (The Haunting of Bly Manor), utvrdio je da „dobra priča o duhovima mora po stotini tačaka biti povezana sa običnim životnim ciljevima“. Na samom kraju devetnaestog veka, kada je novela u dvanaest delova objavljena u časopisu Collier’s Weekly, životni problemi su uključivali suočavanje sa iz feudalizma potičućim klasnim razlikama ili buđenje seksualne samosvesti u svakodnevici koja je polako počela da dopušta širi erotski opseg. Anarhisti su tada već izvršili atentat na ruskog cara, koju godinu kasnije ubiće i američkog predsednika, i svet se polako približavao 20. veku kada će sve staro i sve novo postati deo polja slobodne rasprave. Sa kakvom stvarnošću su danas duhovi „povezani po stotinama tačaka“? Ne budimo li se svakog jutra u ravni u kojoj je Frojdov pojam „das unheimliche“ (neka prevod bude „začudno“) odavno postao relikt prošlosti što je mogla da nas iznenadi i prestravi neobjašnjivim? Ili pak u ravni u kojoj smo više u dodiru sa digitalnim dvojnicima nego stvarnim osobama? U možda najboljoj sceni prethodne serije Majka Flanagana Ukleta kuća na brdu (The Haunting of Hill House proizašle iz istoimenog romana Širli DŽekson) jedan od glavnih junaka, pisac, biva tokom nadrealnog, krajnjeg „das unheimliche“ razgovora sa suprugom okarakterisan kao „plastični parazit“. Čini se da bismo danas, okruženi kopijama, simulakrumima i neverovatnim koje je postalo moguće, pored stare dobre aveti prekrivene stolnjakom prošli ne primećujući bilo šta što iskače iz sveopšteg besmisla. Svestan tog problema sa kojim je žanr strave i užasa primoran da se nosi, Flanagan u Prokletstvo imanja Blaj pokušava da izvrši kolektivizaciju svih motiva i tumačenja „Okretaja zavrtnja“, te posvetu celokupnom fantastičnom rukavcu bibliografije Henrija DŽejmsa. Kada smo već kod tumačenja, valja reći da se glavna junakinja serije, dadilja Deni, preziva Klejton, što je putokaz ka filmu Nevini, najpoznatijoj ekranizaciji novele u režiji DŽeka Klejtona. Scenario Nevinih, snimljen 1961. godine, baziran je na tada još uvek svežim subverzivnim analizama osnovnog sukoba novele. Naime, u početku su književni kritičari borbu neimenovane pripovedačice videli isključivo kroz prizmu dadilje koja pokušava da spasi svoje štićenike od nasrtaja aveti, zbog nekadašnje telesne poganosti osuđenih na tumaranje između dva sveta. No, vremenom, primećen je drugi, intrigantniji sloj u kojem dadilja pokazuje sumnjivu opsesiju tokom istraživanja detalja odnosa svoje prethodnice i domara imanja. Očigledno, radilo se o na više nivoa grešnom spoju – po pitanjima klase, vanbračnosti, nepojmljivih erotskih skretanja u uzbudljivo nasilje. Do srži uznemirena dadilja, u Nevinima gde ju je tumačila Debora Ker u ulozi života, nadražaj transferiše ka opsesivnoj brizi za spasenje duša dece koja su joj poverena (a, u stvari, svoje ugrožene duše). U tom procesu, ona se pretvara u istinskog filmskog negativca, dok gospođa DŽesel i Piter Kvint kako se fabula bliži kraju postaju gotski junaci, ukleti zbog previše snažne emocije u viktorijanskom vremenu koje za to nije bilo spremno. Deni, dadilja u novoj verziji prikazanoj na Netfliksu, u imanju Blaj Velike Britanije osamdesetih će pronaći oslobođenje lezbijskih sklonosti koje su bile zarobljene u okvirima američke provincije. Okrenutost tom nakalemljenom dodatku, čistom i jednostavnom po pitanju toka ljubavne priče, opterećuje za originalni siže ključni odnos Kvinta i dadilje DŽesel. Kod Flanagana, njihova strast biva – zbog autorskog straha ili odluke – nedefinisana, pre nego što će se pretopiti u trilerski rukavac radnje. Nakon što je na taj način zatrpao osnovnu magiju Okretaja zavrtnja, uz to pritisnut potrebom za ispunjavanjem devetosatnog trajanja serije, Flanagan polazi putem racionalizacije duhovnog, posluživši se DŽejmsovom mladalačkom pričom The Romance of Certain Old Clothes kako bi povukao liniju ka poreklu ukletosti imanja Blaj. Dalje, priključuje priču The Jolly Corner i njen motiv otelotvorenja dvojnika kao prikaza ličnosti kakva je mogla biti – bolja ili, u ovom slučaju, gora – da je životni put u nekom odlučujućem trenutku načinio drugačije skretanje. Eklektičnost je pojam kojim ćemo najbolje definisati autorski jezik Majka Flanagana. U Ukletoj kući na brdu on sažima prošlost i sadašnjost romana, sve velike likove grupišući u jednu porodicu. Time potpuno menja svet Širli DŽekson naseljen usamljenicima u nesvesnoj potrazi za surogatom porodice. Zanimljivo, ideološki bi upravo taj ugao književnosti Širli DŽekson bio u skladu sa 2020. godinom i vremenom u kojem se ohrabruje sloboda izbora porodice, roda, seksualne sklonosti. Ipak, Flanagan se odlučuje za bavljenje – možda bi u njegovoj povezanosti sa Spilbergom trebalo tražiti jedan od razloga zašto je tako – tradicionalnom, krvnom porodicom, vodeći nekoliko njenih fizički odraslih ali emotivno i psihički sputanih članova ka frojdovskom izvoru problema, tj. istini o majci i ocu. Zanimljivo, dok svoje junake primiče sve bliže porodičnoj istini, samu priču uvođenjem svake sledeće peripetije odvaja sve više od njenog roditelja, autora predloška. Na koncu, i Ukleta kuća na brdu i Okretaj zavrtnja otuđeni su od svojih tvoraca i pušteni u svet da žive sopstvene živote. Čini se da tokom datog postupka prolazi bolje sa svetom Širli DŽekson, svetom asocijativne skice, dok okrenuvši se Henriju DŽejmsu i njegovom zaokruženom literarnom crtežu stupa na rizični teren viška – a drugo ime za višak u umetnosti je kič. Kako god, Flanaganov postupak zapravo je jedini ispravan kada znamo da su literarni predlošci već ekranizovani na doslovne načine kao Klejtonovo remek-delo ili Posednuće Roberta Vajsa iz 1963. godine, naoko tek solidan rad koji je zapravo predstavljao revolucionarni beg američkog filmskog horora iz zatvora džinovskih mrava i robota u kojem se nalazio prethodnih desetak godina. Najvažnije pitanje je, naravno, drže li Flanaganovi dramski mutanti pažnju? Dok god, koliko god bežali od konkretnih priča ili likova, prate početni DŽejmsov savet i okupljaju onostrano i materijalno, odgovor je potvrdan. Najproblematičniji, najirelevatniji segment „imanja Blaj“ dešava se kada Flanagan, sateravši samog sebe u ćošak, mora da zaokruži i objasni sva pravila ukletog sveta – gde se nalazi granica zone egzistencije duhova, kako se date granice mogu prevariti, kako će duhovi ostvariti svoje planove... Zaista, koga briga za tu inflaciju detalja koja ubija vrednost monete, naročito kada je glumci izgovaraju prenaglašeno i sa suzama u očima. Kada smo se već dotakli glume, puno ružnih reči su primili mimika i britanski naglasak Henrija Tomasa. Međutim, radi se o tome da je glumac u pripremi lika očigledno primenio veliku dozu filmova sa Denolmom Eliotom, što je izuzetno zabavno za gledanje dok god ste uključeni u šalu. U datom slučaju, Flanagan je ispravno ocrtao granice kiča, procenivši da još jedan duh neće biti višak.