Arhiva

Apokalipsa digitalnih kmetova

Stefan Slavković | 20. septembar 2023 | 01:00
U doba feudalizma, monarsi su određivali ko može da poseduje zemlju. Plemstvo je zemlju izdavalo vazalima u zamenu za pune ambare i vojnu službu, a vazali su njome neposredno rukovodili. Na dnu hijerarhije su bili kmetovi koji su je za nadnicu obrađivali. Tokom industrijske revolucije, obradivu zemlju su kao poligon proizvodno-vlasničkih odnosa zamenile fabrike. Vlastelini više nisu bili članovi dinastičkih loza, već kapitalisti koji su kupovinom tuđeg rada uvećavali svoje bogatstvo. Opet – na dnu hijerarhije bili su radnici koji su za nadnicu stvarali višak vrednosti. Impuls demokratizacije državnih mehanizama, koliko god promenljive snage, zakonodavno je uokvirio tu proizvodnu dinamiku u smeru povećavanja radnih prava i njihove zaštite. Sada, u jeku četvrte industrijske revolucije, čija je potpora platformski, nadzirački kapitalizam i čiji je ekonomski deo karakterisan potpunom nadmoći međunarodnog krupnog kapitala nad državnim strukturama, postoji bojazan da ćemo se sunovratiti u feudalne okvire društvenih odnosa. O svojevrsnom tehnofeudalizmu je uverljivo još 2008, takoreći na početku globalne finansijske krize, govorio američki milijarder Nik Hanauer. „Godinu 1992. proveo sam kao prodavac jastuka u porodičnoj firmi. Bio sam prosečan student. Ne umem da pišem programe. Međutim, umem da preduzmem rizik i predvidim razvoj situacije. U prodavnici jastuka mi je bilo jasno da će internet eksplodirati i da će se na njemu odvijati gro kupoprodaje. Svom prijatelju, DŽefu Bezosu, pomogao sam da pokrene Amazon. Danas imam veoma veliku jahtu. I znate šta sad predviđam? Kuke i motike, kako dolaze po nas. Društvo se od kapitalističkog ubrzano kreće ka novom feudalističkom modelu, i, ako se nešto ne promeni, vratićemo se u 18. vek, pre Francuske revolucije“, napisao je tad u autorskom tekstu za Politiko. Ekstremnost primera Amazona je paradigmatična za iscrtavanje neposredne budućnosti. DŽef Bezos je najbogatiji pojedinac na planeti, procenjen na 124 milijarde dolara, a njegova kompanija za onlajn kupovinu je u februaru prvi put od 2016. platila savezni porez na dobit u iznosu od 162 miliona dolara, što je 1,2 odsto ukupnog prihoda prošle godine, koji je prijavljen na 13,9 milijardi dolara. Stopa na saveznom nivou iznosi 21 odsto, a malo plaćenog poreza objašnjava se brojnim poreskim olakšicama i sivozonaškim izvozom profita u poreske rajeve. Bezos je nedelju dana nakon plaćanja poreza kupio vilu na Beverli Hilsu, i to za 165 miliona dolara – dakle, za više novca no što je njegova firma platila porez. Očekivano, za vreme pandemije, količina onlajn transakcija je naglo skočila. Ako je njen udeo u ukupnim transakcijama 2019. iznosio nekih 14 odsto (3,5 triliona dolara), procenjuje se da je tokom 2020. porastao na 22 odsto, što je bila projekcija za 2022. godinu. DŽef Bezos je u toku jednog julskog dana prihodovao nepojamnih deset milijardi dolara, što je najveći skok u bogatstvu pojedinca koji je do sada zabeležen. To ga u relativnim vrednostima stavlja iznad monarha neke srednjevekovne imperije. S druge strane, radnici u Amazonu imali su mnogo razloga za nezadovoljstvo, uprkos sredstvima od 500 miliona dolara opredeljenim uoči „crnog petka“ za različite bonuse. Zaposleni nisu želeli jednokratnu pomoć, već bolje radne uslove, kolektivno pregovaranje, stalne povišice, bolju zaštitu na radu, te uvođenje plaćenog odsustva. Tekuću su godinu, uprkos zarazi, nakrcali brojnim štrajkovima – u Poljskoj, u Sijetlu, u Bangladešu, čak i u Nemačkoj, gde je oko 2.500 zaposlenih, ili nešto više od polovine, potpuno obustavilo rad. Manje-više svuda gde Amazon posluje. Glavna pouka ovog primera je da Hanauer nije bio u pravu. NJegovom prijatelju Bezosu, kao ni Amazonu, više niko ništa ne može. Ni radnici, ni države u kojima posluje. Kapital je višestruko nadjačao zakonske okvire, odluke državnih organa, uticaj političkih kritika. Istovremeno, Amazon i firme poput njega stoje na sredokraći sveta koji još nije nestao i sveta koji još nije nastao – naime, sveta starih proizvodnih odnosa i onog u kojem će se takoreći sav biznis odvijati preko pametnih telefona, s još manje spoljne regulacije. Uz to, neoliberalnu privatizaciju države ne treba tražiti samo u rasprodaji onoga što je do pre koju deceniju smatrano javnom stvari – zdravstva, energetike, saobraćajne i telekomunikacione infrastrukture – već upravo i u nemogućnosti reagovanja na očigledne mahinacije krupnog kapitala. Na kraju će od države ostati samo pendrek, namenjen neposlušnima i nezadovoljnima. A takvih će biti. Prema analizi Endrua Mekafija, jednog od rukovodilaca prestižnog MIT, stope zaposlenosti i privrednog rasta su od kraja Drugog svetskog rata do sredine osamdesetih bile približno iste. S usponom neoliberalizma i, desetak godina kasnije, interneta, došlo je do razilaženja koje je sve veće. Potkraj 2018, razlika između BDP-a i plata u Americi bila je oko osam triliona dolara – takoreći jednaka trećini BDP-a, odnosno ukupnoj količini isplaćenih plata. Nema prostora za uverenje da će se razlika smanjivati, pa kapitalno delo Radno mesto budućnosti univerzitetskog danskog profesora organizacionih nauka DŽona Arilda Johansena deluje prilično proročki. U njemu, on tvrdi da se kapital eksponencijalno uvećava bez geografskog centra i konkretnih staklenih palata, nezamenljivih postrojenja i zlatnih poluga ili novčanica; zbog njegovog gomilanja u vidu podataka i informacija, vlasnici kapitala biće važniji po funkcionisanje globalizovanog sveta od svih nadnacionalnih i međunarodnih organizacija, a kamoli nacionalnih država; zbog toga će, sledstveno, prvenstveno oni diktirati uslove rada, koji će, prirodno, biti prekarni. To će, naposletku, dovesti do „globalnog radničkog siromaštva“, klase ljudi koji će uvek imati po nekoliko poslova, nikada dovoljno sredstava da žive dostojanstveno ili konkurišu na fer tržištu, a ne treba zaboraviti ni neminovne gubitke poslova koji će biti posledica digitalizacije i algoritmizacije proizvodnih odnosa. Tamo gde je moguće preko aplikacije rezervisati smeštaj, naručiti namirnice, hranu ili vozilo, iz jednačine su izbrisani zaposleni koji bi do pre svega desetak godina bili neophodni za uspešnu kupoprodaju usluge ili robe. Promena proizvodnih odnosa će do srži uzdrmati ono što zovemo starim svetom. Brzina tehnoloških inovacija će obesmisliti većinu specijalizacija, pa će zaposleni i pored obrazovanja biti prinuđeni na celoživotno usavršavanje i obučavanje. S obzirom na uslovno shvaćenu smrt stručnosti, cena rada će doživeti drastičan pad, a kako će među poslodavcima preživeti najveći – procesi ukrupnjavanja giganata na račun malih i srednjih preduzeća, čak i u globalnim okvirima, naveliko se odigrava – mogućnosti za izbor zaposlenja neće biti napretek. Budući da će skoro celokupan javni sektor biti privatizovan, radnici će prihvatati svaki posao zahvaljujući kojem mogu da otplate dugove i vode koliko-toliko održiv život. Globalizacija radnih odnosa u kojoj geografska blizina neće biti važna dovešće do potpunog dokidanja sindikalnog i drugog radničkog organizovanja. Naposletku će osvanuti svet u kojem će koncept društvene mobilnosti kao jedno od najvažnijih nasleđa prosvetiteljstva i građanskog društva postati stvar prošlosti. Međutim, najgrđe je što će budući „feudalci“ o apsolutno svakom koraku budućih digitalnih kmetova biti pravovremeno obavešteni, i to sa saglasnošću samih kmetova. Prošle godine, Gugl je morao da američkoj Federalnoj komisiji za trgovinu isplati 170 miliona dolara, jer je ustanovljeno da je njegov proizvod, danas neizostavni Jutjub, prikupljao podatke o maloletnim licima kako bi ih „bombardovao“ reklamama. U redu, relativno bezazleno – uostalom, zvuči kao da je marketinška industrija samo našla novi način da neposredno dopre do potrošača. Pogledaćemo primer Fejsbuka, koji je pre nekoliko godina prikupio lične podatke i preference 87 miliona svojih korisnika, koje je potom obrađivala ozloglašena firma Kembridž analitika, kako bi, između ostalog, u etar puštala neproverene informacije koje su, neki veruju, uticale na rezultate američkih izbora i referenduma o Bregzitu 2016. godine. Rudarenje podataka odjednom poprima nešto mračniji ton, naročito s obzirom na činjenicu da se vršilo uz korisničko „prihvatanje uslova korišćenja“. Odgovornosti nema. Gugl je prošle godine prihodovao čak 160 milijardi dolara, ili oko hiljadu puta više no što je platio jednokratnu kaznu. S druge strane, Fejsbuk je od 2014. do kraja 2020. uvećao broj korisnika sa 1,34 milijarde na 1,69 milijardi, ili 130 miliona godišnje, na svim meridijanima. U tom smislu je znakovit slučaj Huaveja, kineske državne kompanije za proizvodnju telekomunikacione infrastrukture, koji je od 1987. do danas narastao u drugog najvećeg proizvođača pametnih telefona, odmah iza Samsunga. SAD, Velika Britanija, Australija i Novi Zeland obustavili su pregovore o nabavci kineske opreme za 5G mrežu upravo iz straha da će u osvit sve većeg umrežavanja – recimo, na istoj mreži će se nalaziti protivpožarni alarm, automobili bez vozača, bejbi monitor i kompjuteri u domaćinstvima i firmama – podatke rudariti kineska „duboka država“. Na taj način, ne samo da će fizička i pravna lica biti pod konstantnim nadzorom kompanija iz „silicijumske doline“, nego će ih nadzirati i imperija kojoj će po svoj prilici pripasti ostatak 21. veka. Zna se kome neće pripasti – „globalnom radničkom siromaštvu“. S obzirom na razvoj situacije, ne bi trebalo da začudi ni ako se kroz koju godinu napravi aplikacija za digitalne kuke i motike.