Drma nam se, drma nam se...

Kad je predsednik Svetozar Marović prošle nedelje stigao u Beč, zatvoren je autoput od aerodroma do hotela. I sve bočne ulice kroz grad. Mihailo Kovač, ambasador SCG u Beču, kaže da je tolika briga o Maroviću bila neobična za bečke prilike. Oni tamo ozbiljno shvataju “emigrantske” pretnje. I posebno se zanimaju za poruku izvesne “Srpske patriotske organizacije” koja je nedelju dana pre Marovićeve posete stigla na faks ambasade SCG u Beču: “Boris Tadić i Vuk Drašković neka se pripreme da se uskoro priključe Zoranu Đinđiću.” I da im je bolje da ne dolaze u Beč jer će biti likvidirani, zato što izdadoše haške optuženike. Plus pretnje koje su stigle na beogradsku adresu predsednika Marovića, baš dok je on bio u austrijskoj prestonici. Jednako - niko nije hteo da rizikuje.

Elem, danas se, opet postavlja pitanje: Postoje li “ekstremne četničke organizacije”? Jesu li ikad postojale, ili je naše četničarenje samo bilo dečija igra? Koja je, po udbaškom planu, poslužila ne bi li se četnici i ustaše eksjugoslovenske dijaspore “nasilno poistovetili”? A ko je više zadužio srpski narod, četnici ili partizani, o tome će se tek raspravljati. Na Skupštini.

Sporan je termin “ekstremna četnička emigracija”, strpljivo će Radovan Kalabić, predsednik Matice iseljenika Srbije. “Izašao je iz režimskog komunističkog šinjela. Tajna policija Titovog režima je tako etiketirala srpske političke iseljenike. Za koga je to, kao prvo, bila ekstremistička emigracija?”, pita Kalabić. Jer, srpski emigranti nisu mogli biti ekstremisti prema državi “koja je odlikovala njihovog komandanta”. Dakle, nije to bila ekstremistička emigracija, nego je “ekstremistička država likvidirala srpske političke emigrante, 153 politička neistomišljenika u dijaspori”, precizan je gospodin Kalabić.

Međutim, svaki penzionisani udbaš će vam reći da četničke organizacije u rasejanju ne mogu a da ne priznaju svoje terorističke poduhvate. “Zbog tih nekoliko terorizama pojedinci su završavali u američkim zatvorima. Dakle nije ih jurila samo Udba, jurio ih je i FBI”, podseća Božidar Spasić, bivši udbaš, danas vlasnik detektivske agencije SIA.

To je, recimo, onih šest eksplozija 1967. na Svetog Savu, u šest gradova Amerike i Kanade, ispred šest jugoslovenskih konzulata. Pa diverzantski napad na jugoslovensku ambasadu u Otavi, 12. aprila 1968. Pa eksplozija mine u hodniku jugoslovenske ambasade u Briselu 10. novembra 1968. Zar to nije terorizam? “Žrtava nikad nije bilo. Te akcije jesu izveli srpski emigranti, ali je njihov cilj i tad bio opomena a ne ljudske žrtve”, nepokolebljiv je Kalabić. I podseća da srpska emigracija nikada nije ubijala kao što su ustaški emigranti ubili ambasadora Vladimira Rolovića u Stokholmu. Niti su srpski emigranti podmetali bombe u Beogradu kao što su to, recimo, učinili ustaški iseljenici, u bioskopu “20. oktobar”.

A koliko su, u stvari, stradali srpski antikomunisti u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, posle Drugog svetskog rata, govori i mit o paranoji Miloša Crnjanskog, srpskog emigranta u Britaniji. Naime, pričalo se kako pisac pati od svojevrsne manije gonjenja. Ali, to nije bilo bez razloga. Crnjanski je bio svedok stradanja političke emigracije posle Drugog svetskog rata. I imao se rašta i bojati. Pristalica Milana Stojadinovića, Crnjanski je 1941, u Britaniji bio dočekan kao profašistički intelektualac. Zbog “političkog karaktera” svoje karijere Crnjanski nije mogao da dobije mesto ni na univerzitetu ni na Bi-Bi-Siju. To mu je sasvim otvoreno napisao Herman Ould, tadašnji predsednik Međunarodnog Pen centra, koji je pri tom bio ubeđen da je čovek njegovog obrazovanja prirodno zaslužio tako nešto. Crnjanski je upamćen kao jedinstven slučaj našeg emigranta koji je bio ideološko-politički neprihvatljiv za sredinu u kojoj je emigrant.

Andrija Lončarić, vojnik Draže Mihailovića, obaveštajac, osnivač SOPO-a, Srpskog oslobodilačkog pokreta “Otadžbina”, antikomunističkog ilegalnog pokreta srpskih emigranata, ubijen je u Parizu 1969. Ratko Obradović, urednik antikomunističkog lista Iskra, ubijen je 1969, u Minhenu, ispred zgrade u kojoj je stanovao. Pet godina kasnije, ubijen je i Jakov LJotić, brat Dimitrija LJotića, u svom apartmanu u Minhenu. Bora Blagojević, pripadnik pokreta Draže Mihailovića, ubijen je u Briselu 1975. Iste godine je ubijen i Petar Valić, vlasnik malih emigrantskih novina “Vaskrs Srbije”. Dragiša Kašiković, urednik čikaške “Slobode”, preklan je zajedno sa svojom poćerkom devetogodišnjom Ivankom Milošević, 1977, u kući Srpske narodne odbrane u Čikagu. U Dizeldorfu je 1980. ubijen Dušan Sedlar, predsednik SNO za Zapadnu Nemačku i urednik lista “Beli orao”. Jovo Caričić, bivši kapetan i politički emigrant, ubijen je u Beču 1986. godine...

“Kašiković je bio vitez političke emigracije Srba, pisac, prevodilac, antikomunist”, kaže Radovan Kalabić, autor knjige “Srpska emigracija (1930-1992)”. I dodaje: “Kašiković nije po kafanama bukao o patriotizmu i antikomunizmu nego je bio urednik jednog od najuglednijih glasila “Sloboda”. Država je znala ko su joj protivnici. Kašiković, pa Dušan Sedlar... Ugledni, obrazovani emigranti koji su mogli da svojim autoritetom okupe veliki broj ljudi oko sebe. Država se sa njima obračunavala. Do likvidacije. A svet po kafanama je na miru srbovao uz čašicu.” Izgleda da su sad samo oni ostali.

Spasić kaže da danas “u inostranstvu ne postoji ni jedna jedina organizacija koja trenutno ne bi smela da uđe u zemlju, a da s druge strane i dalje postoje albanske neprijateljske emigrantske organizacije koje još uvek imaju tretman terorističkih”.

Nekadašnji članovi SOPO-a se danas šetaju Knez Mihailovom, kaže Spasić i zato je uveren da je četnička emigracija prošlost, jer nema više osnovnog razloga za njeno postojanje. Jer, “ne postoji više ni državna tajna služba koja se obračunava sa političkim neistomišljenicima”.

Nikola Kavaja, jedan od bivših SOPO-vaca što sada šetaju Knez Mihailovom, kaže za NIN da je izgubio “28 najbližih saradnika i saboraca”.

- Sve njih je ubila Kontraobaveštajna služba Jugoslavije, KOS i Udba. A sva ta krivična dela su izvršili moji najbliži zemljaci Crnogorci. Četnici su izumrli. Ne mogu četnici da žive stotinu godina, kratko će Kavaja, čovek koji je, kako priča kaže, četiri puta pokušao da ubije Josipa Broza. Ipak, on tvrdi da SOPO i dan-danas postoji na teritoriji SAD i u zapadnoj Evropi. “To je tajna nacionalna organizacija. U ilegali. Ja sam pristupio SOPO-u 1957. Nikad vam neću kazati ima li nove članove i koliko ih ima. NJeni članovi se regrutuju iz redova sinova, unuka onih koji su i osnovali SOPO. Ja imam kontakte sa njima. Ali, ta organizacija ne preti nikome.

Međutim, Desimir Tošić, publicista i dugogodišnji emigrant, kaže da su i Udba i srpsko četničarenje bili “isuviše neozbiljni”.

- Sve što je sa te strane emigracije dolazilo kao vrsta diverzije, akcije SOPO-a, bilo je neozbiljno. Ne možete da oborite jedan režim ako podmetnete plastičnu bombu na konzulat u Čikagu. To je bilo dečački infantilno, bio je to politički pubertet. Kod Srba toga ima mnogo i u strankama, i u Skupštini i u vladi, kaže Tošić.

I u Udbu se Tošić razočarao kad je video svoj dosije, koji je bio toliko slab i nepotpun, neznalački i površan da mu se činilo da su u udbaše odlazili samo oni koji nisu imali gde da se zaposle. “Udba je, dalje, pokazivala svoju moć tako što je ubijala ostarele i obolele ljude. Kašiković je bio nervno bolešljiv, a ubili su i staroga LJotića koji je jedva hodao.” Međutim, Tošić ističe da su glavna Udbina meta bili Hrvati. “Udba se obračunavala sa ustašama, mnogo više nego sa četnicima”, kaže on. A i Spasić potvrđuje. Politička policija je ubijala ustaše i proustaše koje su došle iz Hrvatskog proleća. Pobili su ih stotinak. Tošić, zato, primećuje: “I tu stoji koren velikog antisrpskog i antijugoslovenskog mnjenja u Nemačkoj posle devedesete. Vlada je bila za jedinstvenu Jugoslaviju ali je nemačko javno mnjenje preko štampe i TV bilo godinama pripremano protiv nas, i onda je to buknulo. Demokratske vlade vode računa o javnom mnjenju. Mi smo svi radili na svoju nesreću.”

O ulozi četnika u Drugom svetskom ratu, Tošić kaže da je njihov doprinos u borbi protiv Nemaca neuporedivo manji “od doprinosa partizana, koji su bili vojska protiv okupatora”. Međutim, partizani nikad nisu mogli da objasne odakle toliko pohapšenih i pobijenih koji su pripadali pokretu Draže Mihailovića. “Pretpostavljam da su Švabe imale fiks-ideju da će svi da se okupe oko Draže Mihailovića, jer je on ministar vojske u vladi u Londonu, on je delegat vlade u Londonu pod britanskom komandom, i on će napraviti ustanak kad dođe trenutak. Mihailović je imao pogrešnu ideju, čekao je kraj rata da stupi u borbu protiv Nemaca”, zaključuje Tošić.

Radovan Kalabić se kategorično suprotstavlja: “To što kaže Desimir Tošić je istorijski netačno, ali me ne čudi da to kaže čovek koji naginje levičarskim idejama. Naravno da se ne može uporediti borba Udbe sa ustašama i borba Udbe sa četnicima, jer je emigracija monstruozne države NDH u svom programu i delovanju imala ubistva i likvidacije diplomatskih predstavnika, i bila zaista kvislinška. A to sa četničkom emigracijom koju je Udba istrebljivala, nema nikakve veze.” E sad, nesporazum nastaje zato što je, kako kaže Kalabić, Brozov režim napravio nasilnu simetriju između ustaša i četnika, pa i njihove emigracije. “To su dva različita pokreta. Jedan kvislinški, fašistički, rasistički, ne zaboravite koliko je Srba stradalo za vreme NDH i drugi koji je predvodio đeneral Mihailović koji je bio antifašistički, oslobodilački i nacionalno-demokratski. Isti stav ne može da se ima prema ta dva pokreta.”

Na zapažanje Desimira Tošića da je četnički doprinos u borbi protiv Nemaca neznatan, Kalabić kaže da je to “partizansko poimanje istorije sa ustankom od 7. jula kad je Srbin pucao na Srbina, pustopašni Žikica Španac na izbeglicu Bogdana Lončara... To je ikonografija po kojoj su četnici bradati, ne kupaju se, podriguju, siluju žene, jedu beli luk... I ta ikonografija je nažalost u svesti ovog naroda”. Nažalost, ovaj narod nije zapamtio podatak iz arhiva nemačkog Rajhstaga, u kojem, po navodima profesora dr Budimira Košutića sa Pravnog fakulteta u Beogradu, piše da su na teritoriji Jugoslavije u Drugom svetskom ratu postojala dva pokreta otpora: partizanski na čelu sa Josipom Brozom i četnički pokret na čelu sa Dražom Mihailovićem.

Ustanak u Srbiji nije počeo 7. jula nego 31. avgusta, podseća Kalabić. Predvodio ga je pukovnik Veselin Misita. Napad na Loznicu je u 12 časova, Misita zauzima Loznicu... Bilo je nekoliko žrtava oficira i vojnika, a 93 nemačka vojnika je Misita zarobio i vodi ih u manastir Tronošu, po svim pravilima međunarodnog ratnog prava. Šest dana nakon toga Dražine jedinice zauzimaju Banju Koviljaču, pa Kraljevo... To je bio ustanak.

A kad Skupština Srbije počne da razmatra Ustanak, biće to mučno kao kad je istoričar dr Slavenko Terzić ovih dana počeo da otvara geografske karte stare Srbije i Raške pred Haškim sudom. Čisto da se zna da smo nekad zalazili i ispod Drima.

Srbi prvo treba da polože test iz istorije. Pa ćemo lako za četničke penzije.