Zaštićeni svedok

Ništa Aleksandra Vučića danas tako dobro ne definiše kao vrsta i karakter njegovih najbližih saradnika. Od dokazanog plagijatora Siniše Malog, kome je teško i pobrojati sve afere, preko Bratislava Gašića, čiji je politički bagaž dovoljno veliki da u njega stane i tragedija s helikopterom i, kako piše KRIK, Jotkin kazan, pa do notornog Aleksandra Vulina, predsednikovog „regionalnog strašila“ za opštu upotrebu i unesrećenog regruta lošeg vida sa bogatom ženinom tetkom iz Kanade. I niko bolje ne opisuje prirodu režima od aktuelnog ministra vojnog Nebojše Stefanovića. Ovaj profesionalni proizvođač afera, ogledni je primerak šta je glavni modus operandi vladajuće stranke. Manjak sposobnosti i višak lojalnosti, bar na neko vreme garantuju topli predsednikov zagrljaj i ubrzano napredovanje u partijskoj hijerarhiji. A Stefanović je uvek znao gde mu je mesto. U tom smislu mu se ne može odreći određeni politički talenat koji je, doduše, u potpunoj nesrazmeri sa njegovim potonjim visokim funkcijama, ali i koji istovremeno ukazuje na razvijen instinkt za političko preživljavanje. Sklizak, kakvim ga je Bog dao i kako ga opisuje nadimak, prevalio je put od nekoga ko u Skupštinu unosi dve torbe, svoju i šefovu, do čoveka koji je sedeći punih šest godina na čelu najmoćnijeg ministarstva sile – policije, postao „igrač“ koji potencijalno može da izazove politički zemljotres opasan i za samog Vučića. I iz svih afera, koje su se svih ovih godina samo multiplikovale, izlazio je Stefanović tek oprljen, nikako kaštigovan i posut katranom i perjem, istovremeno miropomazan blagom šefovom rukom. Sve dok se, tvrde zli jezici, Vučiću nije dogodila Jovanjica. Biće da je predsednik tada razumeo da njegova sveća na Zapadu neće dogoreti ni ako ne preda Kosovo, s obzirom na to da se nakon plantaže marihuane u blizini Beograda na političkom obzorju ukazuje američka DEA i Stefanovićev portret sa njenim šefovima. Vučić je, čini se, ispravno shvatio da bi mu glave mogle doći afere, pri čemu je u nekima od njih bio makar posredno glavni deoničar. Biće da je Nebojšu prepoznao kao potencijalnog zaštićenog svedoka, koji čuvajući sopstvenu zadnjicu, nudi istovremeno šefovu. Zato će sve što se u budućnosti bude događalo u odnosima Vučića i Stefanovića biti puka kontrola štete. Vidi se to i po zaokretu prorežimskih tabloida koji su nakon toplog zeca kroz koji je propušten Stefanović i viška entuzijazma koji su pokazivali u medijskom „odvaljivanju od života“ ministra odbrane, naprasno zaćutali. Za tako nešto mora da postoji ozbiljan mig s vrha. I zna se ko jedino sme da namigne. A Stefanović je štetu Vučiću počeo da nanosi brljotinama iz mladalačkih dana. Naime, tek što je vlast pomislila da je aferu oko Stefanovićevog doktorata na Megatrendu okončala nalazom komisije sa ovog fakulteta, u kojem se zaključuje da nema plagijata, pa samim tim ni razloga za poništavanje i Vučićevim bahatim rečima da gluplje obrazloženje kojim se osporava neki doktorat nije čuo, opozicioni Savez za Srbiju stavio je pod upit i završetak osnovnih studija. Prava nevolja došla je kada se saznalo da firma Megatrend internešenel eksport konzorcijum iz Velike Britanije, čiji je nastavni program navodno pohađao Nebojša, uopšte nije registrovana kao institucija koja se bavi obrazovanjem. Naknadna Stefanovićeva pojašnjenja da je predavanja pohađao u Sava centru delovala su tragično koliko i komično. Megatrend je pokazao nekakav Stefanovićev indeks, ali Nebojša nije nikada diplomu. A, sve i da jeste diplomirao, mora biti da je unikat od studenta. Nije poznato da je još neko Megatrend studirao devet godina, koliko je trebalo Stefanoviću. Nekako prikladno, baš na petogodišnjicu rušenja u Hercegovačkoj ulici, u Savamali, valja se prisetiti da je ovo divljanje režimskih fantoma, neodazivanje policije, kidnapovanje ljudi i čak i jedan fatalni ishod, Stefanoviću bilo uzimano kao najveći greh. Ali, tada su Vučić i Stefanović još bili na istoj strani, pa je ministar mogao da priušti sebi takav bezobrazluk da kaže da su srušeni objekti služili za „sticanje bogatstva“, da je reč o građevinama dobijenim „spregom politike i tajkuna“, te da se policija oglušila o pozive građana jer se moglo dogoditi da policajce ubije struja iz ruševina. Za ovaj protivpravni državni blickrig Vučić je onako kolokvijalno okrivio vrh gradske vlasti tvrdeći da su u Hercegovačkoj rušili „kompletni idioti“. Danas, pola decenija kasnije, kaže da nije baš tako rekao, već da su kompletni idioti oni koji su to radili i to zbog toga što to nisu radili javno, po danu. „Da su mene pitali, ja bih došao sa bagerom u po bela dana. Ne razumem što bi to neko radio noću, tako sam rekao. Ne zato što su nešto radili, već zato što nisu radili javno“, rekao je pre nekoliko dana. Predsednikov ponos zbog Beograda na vodi je već podrazumevajuća fraza. E sad, treba pokazati izvesno razumevanje za Vučićevo slobodno interpretiranje i relativizovanje događaja. Nije lako sebi priznati da si tadašnjeg gradonačelnika Sinišu Malog proizveo u ministra finansija, Gorana Vesića faktički u gradonačelnika, a da Stefanoviću, koji je zavisio isključivo od tvoje milosti, ne možeš više ništa. Uprkos činjenici da je njegova ostavka morala pasti zajedno sa šutom iz Hercegovačke. A da sve bude još apsurdnije, aktuelni šef diplomatije, tadašnji ministar pravde Nikola Selaković svoju potencijalnu umešanost u čitav slučaj nedavno je objasnio željom dušmana da udare na predsednika i njegovu porodicu. Pa u to ni Vučić ne veruje. Uostalom, to je i rekao. Ispostave li se tačnim navodi Marinike Tepić da je pritisak na jedinog okrivljenog u ovom slučaju, policajca Gorana Stamenkovića, vršio Selaković, koji mu je, prema tim navodima, nudio legalizaciju kuće u zamenu za preuzimanje krivice, značiće to i da rušenje u Savamali daleko nadilazi „kompletne idiote“. Da ne pominjemo činjenicu da je autorizacija za takvu ponudu mogla doći samo sa jedne adrese. Ono što su, čini se, i Stefanović i Vučić shvatili iz ove četrdesetpetominutne suspenzije pravne države jeste činjenica da pregažene institucije po prirodi stvari nemaju instrumente za borbu protiv afera. I onda, razume se, nijedna ne može ni da naškodi, posebno kada uz sebe imaš podjarmljeni i autocenzuri sklon medijski instrumentarijum. I ove matrice se dosledno drže. Nije puklo između ovog „dinamičnog dueta“ ni kada je uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović ispalio činjenicu da je po dolasku Stefanovića na mesto ministra policije, njegov pokojni otac Branko sa nekadašnjim ortakom iz firme Junajted BG, Goranom Todorovićem, a potom u svojstvu zastupnika Todorovićeve firme GIM, posredovao u kupovini oružja od državnih fabrika po bagatelnim cenama, da bi ga kasnije po višim cenama preprodavali, uglavnom na Bliski istok. Zanimljivo je da je Todorovićeva firma GIM, a o tome je među prvima pisao i NIN, postala jedna od najbrže rastućih kompanija i to zahvaljujući tome što je dobila saglasnost za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom i od MUP-a i to baš u vreme dok je na njegovom čelu bio Nebojša Stefanović. Nije bilo nimalo neočekivano to što se Vučićev igrokaz kretao od tvrdnje da Stefanović senior „nije ni vlasnik, ni direktor, već samo zaposleni u GIM-u i da treba da ide u zatvor ako je za bilo šta kriv“, preko izjava da ministrov otac nije zaposlen u toj firmi i da ne zna zašto je posećivao Krušik, do toga da je sve vreme tvrdio da je Branko povezan sa pomenutom firmom, ali da ne vidi šta je tu krivično delo. Potkraj 2019. Vučića je tokom posete Albaniji izdala loše uvežbana uljudnost pa je optužbe odapeo na račun novinara televizije N1 rekavši da je „prenosilac hajke“ koju „narko-zlikovci“ vode protiv Nebojše Stefanovića i zamenika načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala Gorana Papića. Istog onog Papića, Stefanovićevog kuma i bivšeg ugostitelja, koji sada sedi u zatvoru i koji je optužen za zloupotrebu službenog položaja. I koji u potonju priču o prisluškivanju predsednika uvodi upravo kuma, ne optužujući ga ni za šta konkretno. Ali ga predlaže za svedoka. Naivno bi bilo poverovati čaršijskim pričama da je Vučić sentiment prema Stefanoviću starijem razvio kada ga je svojim linkovima u tadašnjoj vlasti nakon 2000. godine zaposlio u državnom Telekomu. Tu negde upliće se priča i o umešanosti bivšeg režima u osnivanje SNS-a, ali ostaje činjenica da je direktor Telekoma bio Branko Radujko, još jedan od Tadićevih kadrova koji je svoje političko beskućništvo nakon pada bivšeg režima okončao pod Vučićevim krovom i to kao direktor Uprave carina. Ova uzgredna anegdota, koja bi više mogla da posluži kao ilustracija činjenice da u politici stvari nikada nisu crno-bele, nema mnogo veze sa činjenicom da je Vučić u slučaju trgovine oružjem Stefanovićevog oca, branio neodbranjivo. Pre će biti da je branio sebe, imajući u vidu činjenicu da se u aferi pojavilo i ime Slobodana Tešića, trgovca oružjem i jednog od glavnih finansijera SNS-a. Ta konekcija dovodi direktno Vučića u nepriliku. Reč je, dakle, o vezanoj trgovini. Jer nemoguće je rasplesti aferu Stefanovića – oca i sina, a da Vučić i Tešić istovremeno ostanu netaknuti. Istina, Vučić u pojedinim trenucima nije baš polomio leđa da dokaže Stefanovićevu nevinost, ali ga nije ni pustio niz vodu. E sad, pažljivi posmatrači će reći da su se prve ozbiljne pukotine između Stefanovića i Vučića pojavile kad se ono iz Jovanjice novembra 2019, marihuana „čula“ sve do Zapada, pa i preko Atlantika. Vučić je urgentno morao da zakrpi nekoliko rupa iz kojih je curilo, a naročito tvrdnju potpredsednika Narodne stranke Miroslava Aleksića da je uhapšeni vlasnik Jovanjice Predrag Koluvija prvo zvao predsednikovog brata Andreja. S druge strane, Stefanović se najpre potrudio da obezbedi sopstvenu glavu tvrdnjom da Koluviju nikada nije sreo, a tek potom da vlasnik Jovanjice nije zvao Andreja Vučića. Zvuči razumno, imajući u vidu da su prsten obezbeđenja oko zasada sa četiri tone marihuane činili i pripadnici MUP-a, ali u pojašnjenju da u sve nije umešan predsednikov brat nije bilo preteranog entuzijazma. Baš kao ni u Vučićevoj odbrani Stefanovića u aferi Krušik. Zli jezici tvrde da je Stefanović baš tada poručio Vučiću da bi njegov pad mogao izazvati domino efekat i da je za tako nešto signal stigao iz inostranstva. Posebno ako se ima u vidu da je u leto iste godine sam putovao u Ameriku i razgovarao sa šefovima DEA i CIA. Potpuni apsurd nastao je kada je Vučić u panici i nameran da dokaže sopstvenu i bratovu nevinost odlučio da optuži sebe samog. To što je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević otišao u Više javno tužilaštvo u Beogradu i predao krivičnu prijavu protiv Aleksandra i Andreja Vučića kako bi se utvrdila istina o njihovoj umešanosti u slučaj Jovanjica, trebalo je da nam sugeriše kako su pravosuđe i tužilaštvo nezavisni i kako će istragu voditi samostalno. Interesantno je da se Vučić ovom prilikom nije ponudio „sveznajućem poligrafu“, iako je 2015, baš prema rečima Stefanovića, prošao detektor laži u slučaju Kurir. Ovog puta se odlučio za taktiku u kojoj vlast tuži samu sebe i traži od tužilaštva da povede postupak protiv nje! U svakom slučaju, Stefanović je iz svega izašao kao čovek koji više ne služi za kafanska i skupštinska podbadanja, već kao neko ko bi, imajući u vidu poziciju ministra policije, mogao biti ključar mnogih režimskih tajni. Uključujući i Vučićeve. Sasvim belodano jasno je postalo da su odnosi nekada najbližih saradnika na najnižoj tački kada nakon izborne pobede prošle godine, u sada već čuvenom „užičkom“, nije bilo Stefanovića, a uverenje da je Nebojšina karijera na silaznoj putanji podgrejana je kada je s mesta ministra policije premešten u resor odbrane. Upravo taj manevar prethodio je Vučićevoj žalopojki da je po ko zna koji put prisluškivan. Paralelno, padali su ljudi za koje se pretpostavljalo da su bliski sa Stefanovićem, od Slaviše Kokeze, preko Gorana Papića i Dijane Hrkalović koja je iskaz dala zbog navodnog ugrožavanja predsednika i veza sa uhapšenim Veljkom Belivukom. Izgledalo je da je ovaj put jednosmerna ulica i da je samo pitanje dana kada će Vučić Stefanoviću poslati svilen gajtan, iako je javno tvrdio da je uveren da ga Nebojša nije prisluškivao, ali i da u SNS-u kao i svakoj velikoj porodici ima svađa. Stefanović je ćutke otrpeo „medijsko cipelarenje“, a biće da je upravo ta tišina kod Vučića izazivala zort. Jer znati kako čekati je tajna uspeha. Ako ćemo pravo, Stefanovićevo znakovito ćutanje više je izmaltretiralo Vučića i njegove nego opozicija za prethodnih devet godina. U tom svetlu treba posmatrati, kako se čini, svojevrsni detant između Stefanovića i Vučića. Pa je tako ministar odbrane nedavno pripušten na Pink kako bi demantovao navode policajca Milana Dumanovića izrečene u intervjuu NIN-u da je Hrkalovićevu Vučić nametnuo Stefanoviću, što opet otvara mnoga neprijatna pitanja. Ništa Nebojša tom prilikom nije prozborio o Dumanovićevoj strašnoj optužbi da deo novca od prodaje droge uzima SNS, a deo BIA. I šta bi trebalo da zaključimo iz ovog ćutanja prozvanih? Kako sada stvari stoje, Stefanović je preživeo šest afera i živi sedmi život. Vreme će pokazati da li je dugovečniji i od mačke. A Vučić je iz svega zaključio da mora odmah da prekine svaku medijsku ofanzivu protiv Nebojše i u budućem rasporedu mu pronađe mesto srazmerno njegovim saznanjima. S druge strane, Stefanović je dobro razumeo da ga ma kakve informacije imao, u potencijalnom završnom obračunu, one neće spasti pada. I da je mala uteha to što će s njim pasti i Vučić.