Frakcije-Miteranov slučaj

Miteran je okupio nekoliko sitih formacija levog centra na kongres ujedinjenja 1971. u Epineu. Našao se na čelu novonastale stranke, poznate kao Socijalistička partija (SP), mada nije nikada pripadao SFIO čiji prestiž i članstvo su činili okosnicu nove stranke.

Ostvareno je organizaciono-administrativno jedinstvo. Međutim, SP je nastankom bila idejno i ideološki različitija u odnosu na zbir razlika koje je nasledila od stranaka koje je apsorbovala. Ta iznuđena različitost nije shvaćena kao smetnja koju treba otkloniti. Pragmatičnim, fleksibilnim pristupom transformisana je u prednost koju valja negovati. Iz više razloga. Trebalo je najpre akomodirati političke i liderske ambicije dotad afirmisanih ličnosti. Miteran, Moroa, Defer, Savari, Ševenman, nešto kasnije Rokar, i niz drugih, bili su na čelu priznatih “struja”, odnosno frakcija koje čine konglomerat zvani SP. Zatim, svaka od njih (kao i one “kolektivne”: žena, omladine, ratara, samoupravljača, itd.) podnosile su pred česte kongrese (svake druge godine) i nacionalne konferencije predlog rezolucije (motion) odnosno završnog dokumenta. Oštre (pretkongresne debate (neki procenjuju da su bivale donekle i fingirane) do postizanja “sinteze” stalno su, siromašnu i malobrojnu, bez sopstvenog glasila, SP držale u centru pažnje političke javnosti.

Potom, politička klima unutar SP uslovila je njen nagli uspon. Ovim “novatorstvom” potkopala je oveštali princip “monolitizma” negovan u KPF. Tako je ona (kao i Pokret levih radikala) bila prinuđena da sa znatno slabijom po članstvu i biračima SP, već 1972. zaključi Program zajedničke vladavine, mada je Miteran nedvosmisleno izjavio da je svrha Programa da preuzima članove KPF, njene i druge birače. Potpuna inverzija u odnosu snaga SP-KPF omugućila je izbor Miterana za predsednika Republike, trijumf SP na vanrednim parlamentarnim izborima, vladu “levice” u Francuskoj i ministre KPF u njoj 1981. u vreme “hladnog rata, uprkos postavkama “reganizma”. Najzad, zahvaljujući upravo takvoj politici, Miteran i SP su lako nalazili partnere i bez posebnih teškoća prebrodili, uz manje prekide, deceniju (1985-95). kohabitacije.

Tri decenije posle, u potpuno promenjenoj političkoj slici sveta, Demokratska (najmoćnija!) stranka u Srbiji, nalazeći “uporište” u Statutu, isključuje “lice” koje se bezrezervno suprotstavlja kohabitaciji sa DSS, što bi mu u DS moglo biti vrlina, i zalaže se za slobodu drugačijeg mišljenja, što mu je opet “smrtni greh”. Izgleda nam da bi “isključeno lice” tako moglo (o)jačati uticaj i pozicije u DS i javnosti. Ako ne bude pomilovano, ostaje mu mogućnost da zasnuje sopstvenu stranku i pridoda je okeanu stranaka u Srbiji. Nastalo je, reklo bi se, važnije pitanje: da li članovi ili oni koji bi da joj pristupe, posle ovog, računaju da je Demokratska stranka mesto gde mogu nesmetano misaono delovati i uz pomoć stranke ostvarivati političke i druge težnje. Umesto zaključka: Miteran i SP sledili su Volterovu maksimu: “Ako dva čoveka isto misle, to je najbolji dokaz da nijedan ne misli”, i da je DS blisko Dengovo stanovište: “Kad se otvori prozor, ulaze insekti.”

Đorđe Bogdanov,

Beograd