Vojne tajne vrhovnog komandanta

Oni bivši prema ovim sadašnjima ni metka nisu nabavili za vojsku, a onda se sve promenilo. Doduše, u početku novog doba vlasti SNS i bliskih prijatelja nije bilo tako. Kada su došli na vlast obećali su da će nešto preduzeti i čekali su 2012, 2013, 2014, 2015, 2016… Gotovo do isteka te godine, ali u poslednjoj nedelji decembra 2016. potpisani su prvi ugovori vredni par stotina miliona evra. U budžetu do tada novca nije bilo, ali problem je rešen premeštanjem novca iz jednih resora u ministarstva sile i plaćeni su avansi. Sa Rusima je ugovoreno da se preuzme šest MiG-29, koje je „poklonilo“ rusko Ministarstvo odbrane, ali trebalo je platiti pripremu za izvoz, odnosno uklanjanje nekih uređaja po nekim propisima koji su nasleđeni valjda iz vremena SSSR-a. Zatim, jedan avion morao je na generalni remont, a na pet su bili potrebni detaljni tehnički pregledi za produžetak resursa. Ima tu još troškova. Na primer, ruski poklon je trebalo da se modifikuje na standard koji proizvođač označava kao MiG-29SD sa nešto dodatnih uređaja, kao što je višenamenski pokazivač u kabini umesto velikog radarskog zaslona sovjetske izrade, pa onda da se ugrade navigacijski i komunikacijski uređaji prema međunarodnim propisima. U paket su ušli i radovi na produžetku resursa četiri MiG-29, koja su grmila oko Beograda još od 1987. i kao nasleđe jugoslovenskog doba ostali su Vojsci Srbije, unuci JNA. Ima tu raznih troškova u poslu koji je trebalo da obezbedi da lete svih 10 MiG-29. Svi radovi su nazvani prva i druga faza, a zatim je naknadno ugovorena i treća faza – modernizacija tih aviona i pride četiri MiG-29, koja je u međuvremenu donirala Belorusija i za koje je ugovoreno da se plati remont. Jedanaest jednoseda dobiće oznaku MiG-29SM kada se provedu duboke prepravke na radaru i avionici i pod krila stave nove rakete vazduh-vazduh i vazduh-zemlja. Da, u trošak ulaze i te rakete. One prve dve faze završene su u drugoj polovini 2018. i avioni su poleteli. Zatim su prošle jeseni počeli radovi na „SM“ i sada work in progress i kada se sve završi mora da se proveri da li je sve kako treba i da li sve radi. Da ne zaboravimo, plaćeni su troškovi prevoza ruskih doniranih MiG-29 od kojih je jedan, čim je carina udarila pečat u papire, vraćen na remont u ruski zavod. Prošlog meseca iznajmljen je u Ukrajini veliki ruslan za prevoz remontovanih MiG-29 iz Belorusije. Treba dodati rezervne delove, remont motora koji su čuvani u rezervi i još ponešto. Da li pratite listu radova? Nije lako sve to sabrati, ali ne morate da se brinete oko visine cene – poverljiva je da oni koji nas Srbe ne vole ne bi znali koliko smo povoljno prošli. Kod nas važni podaci ne cure osim kada političarima izleti ili žele da se pohvale i svojevremeno, 2016. tadašnji ministar odbrane Zoran Đorđević je rekao da će na program MiG da se potroši 185 miliona evra bez PDV-a. Naglašavamo da se ne radi o ugovorenoj ceni već o odluci da se toliko novca ima za taj posao. Možda nije dobra praksa da se kod direktnog ugovaranja preko novina kaže prodavcu koliko imamo novca u šteku, ali rečeno više nije moglo da se povuče. S obzirom na to da se radilo o ranoj fazi pregovora, sasvim sigurno je da je cena drastično porasla za troškove modernizacije, raketa, beloruski posao. Istog onog decembra 2016. potpisan je ugovor sa Erbasom za nabavku devet novih helikoptera H145M. Prvo je dogovoreno da šest pripadne VS, a tri policiji, ali konačna podela je 5:4. Jedna klauzula ugovora bila je da je cena poverljiva. Saznali smo šta se krije kada je predsednik Aleksandar Vučić na otvaranju izložbe naoružanja Partner 2019. rekao da su Erbasove mašine plaćene 105 miliona evra. Kada je led krenuo sa Rusima i erbasovcima sledili su sve veći ugovori i trag novih poslova obično je sledio Vučićeve susrete sa predsednicima država koje su bile poželjni politički partneri i samim tim prihvatljivi izvori novih borbenih sistema. Da pomenemo neke od najvrednijih nabavki. Iz Rusije za novac naručena su četiri Mi-35M i tri Mi-17V-5 i primljena su u jesen 2019, zatim baterija sistema protivvazdušne odbrane (PVO) Pancir-S1M pristigla februara 2020. Za „ljubav“ rusko Ministarstvo odbrane poklonilo je 30 tenkova T-72B1MS i 30 izviđačkih borbenih vozila BRDM-2MS za koje je ruski odbrambeni budžet podmirio trošak remonta i modernizacije. Trošak prijema je plaćanje prevoza koje se završava ovih dana kada na batajnički aerodrom svakodnevno dolazi četvoromotorni iljušin 76TD koji preko Crnog mora prevozi težak teret. U jednom letu može da se utovari jedan tenk. Zatim, kineska veza – leta 2020. primljeno je šest dronova CH-92A sa laserski vođenim raketama. Deo ugovora je podrška Kineza za završetak projekta drona pegaz na kojem se od vremena onih starih demokratskih vlasti radi u beogradskom Vojnotehničkom institutu (VTI). U okviru raznih poslova uvoza koje je javno preduzeće Jugoimport-SDPR ugovorilo 2019. za 620,3 miliona dolara je narudžbina za kineski raketni sistem PVO FK-3. U tom iznosu na prvom mestu je modernizacija MiG-29, zatim su tu i kineski dronovi i jedno francusko sredstvo – raketni sistem PVO Mistral 3+. Takođe 2019. ugovorena je nabavka tri Erbasova H215M za policiju za 98,98 miliona evra. Kada stignu iduće godine posebnu pažnju privući će predsednički model H215M. Francuska veza je sada prioritet iznad ostalih prioriteta i posle Vučićeve posete Parizu i susreta sa Makronom u februaru usledila je priprema terena za nove nabavke. U okviru Vučićevog obraćanja nakon sednice za odbranu i bezbednost 6. marta saznali smo da se osim razbijanja Belivukove organizacije priprema novo jačanje VS kroz nabavke od „francuskih i ruskih prijatelja“. U rebalansu budžeta za razne nabavke naoružanja i ostale tehnike u 2021. predviđeno je nekih 512 miliona evra i valjda ćemo uskoro saznati šta se ugovara. Ako krenemo od Vučićevih izjava, jasno je stavljeno na znanje da se planira nabavka francuskih helikoptera za VS. Ako odbacimo lakše mašine, jer VS ima stare gazele, koje za sada nije potrebno zameniti, i modele ekvivalentne novim H145M, listu smo suzili na H215M i H225M. Onaj prvi je već naručen za policiju. Oba modela primarno su namenjena za prevoz ljudi i materijala i u toj kategoriji VS sada već ima pet Mi-17V-5 nabavljenih iz Rusije, dva 2016. i ona tri iz 2019. Vučić je rekao da se nešto nabavlja i od „ruskih prijatelja“ i ako to nije nastavak nabavke Mi-17V-5 (i istovremene popune i sa ruskim i francuskim letelicama iste namene) onda se svakako radi o nastavku nabavke borbenog Mi-35M. Sada samo četiri komada su premalena količina za racionalno planiranje održavanja i obuke posade i moglo bi se očekivati da se nastavi sa nabavkom. Zatim, ranije je najavljeno da se neće ostati na devet H145M i da će se nabaviti još i za VS i za policiju. Za sve nabavke naoružanja iz inostranstva zajedničko je da nisu deo nekog smislenog dugoročnog planiranja već političkih odluka i da je prirodna posledica direktno pregovaranje i ugovaranje. Jedan jasan pokazatelj je odsustvo interesa stranih firmi za marketing u Srbiji jer nema potrebe za tim troškom. Za Ruse i Kineze je razumljivo što njima to odgovara, ali ni firme iz EU ne žale se što se ne primenjuju procedure obavezne za članice EU, da se za velike nabavke raspisuju međunarodni tenderi. Srbija je ionako daleko od svog mesta u EU i zato za nas vrede neka druga pravila. Jedna posebna kategorija uvoza koja se ne vidi na prvi pogled odnosi se na podmirivanje potreba domaće proizvodnje naoružanja i usavršavanja stare tehnike. Na primer, lazar 3 i miloš su borbena vozila Made in Serbia, ali motor i menjač su američki, nezavisno vešanje je projektovano u Irskoj, a pancirne ploče su iz Slovenije. Za samohodno artiljerijsko oruđe nora-B52 vozilo je ruski KAMAZ, a deo elektronike je uvezen iz Francuske. Težište u budućim projektima proizvodnje i modernizacije postojećih sredstava je na uvozu složenih elemenata iz EU i SAD. Proizvodnja se polako uhodava i daleko je od slike koja se godinama prikazuje u propagandi vladajuće partije da je učinjeno čudo. Pogledajmo primer lazara 3 koji je pokrenut 2012. kao zajednički poduhvat Ministarstva odbrane i SDPR-a. Prvih šest komada za VS prikazano je oktobra 2016, zajedno sa baterijom od šest haubica nora-B52 i Vučić je rekao nešto jako neobično - da su ta vozila poklon države svojoj vojsci. Odbrambeni budžet nije platio za ta sredstva, ali je Vlada nadoknadila proizvođaču trošak tako što je predala kasarnu „Jakub Kuburović“ i ona je postala mesto unosnog građevinskog poduhvata koji je vodila firma PMC inženjering, sestrinska firma SDPR-a. Verujemo da nisu loše prošli u tom poslu, a lazar 3 uz tešku muku ušao je u naoružanje VS 2019. Zvanični izvori prećutali su što se čekalo toliko vremena, a analiza postojećih informacija navodi na zaključak da se radi o raskoraku između taktičko-tehničkih zahteva VS i ponuđenog sredstva koje, da navedemo jedan od elemenata za analizu, umesto osnovnog kalibra 30 mm ima 12,7 mm. Kako bilo, puno vode proteklo je od prvih promocija lazara 3 do ugovora koji je 20. marta ove godine potpisan za prvu seriju od 24 komada za 3,7 milijardi dinara ili oko 31,5 miliona evra. Osim lazara 3 pokrenuta je proizvodnja vozila miloš i 10 komada je u inventaru VS, a proizvođač neovisnog vešanja pohvalio se da je prodao 36 setova i to je pretpostavljena količina koja se radi za domaće potrebe. Posle baterije od šest nora-B52 sada se radi na još dve baterije sa 12 oruđa. Izrađena je nulta serija novog terenskog vozila NTV sa američkim motorom i češkim nezavisnim vešanjem. A i za projekte modernizacije tenkova M-84, borbenih vozila M-80A i artiljerijskih sistema takođe je potreban znatan uvoz. Aleksandar Radić vojni analitičar