Čiji si ti, mali?

Nema čak ni uzdržanih: svi opštinski odbori SNS koji su „ocenili“ rad stranačkih funkcionera do momenta pripreme ovog NIN-a, jednoglasno su zatražili smenu Nebojše Stefanovića, doskorašnjeg najbližeg saradnika Aleksandra Vučića, predsednika beogradskog odbora i člana Predsedništva SNS, trenutno na državnim funkcijama potpredsednika Vlade, ministra odbrane i sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost. U zaštitu čoveka koji je šest godina bio ministar unutrašnjih poslova - što je o njegovoj važnosti govorilo gotovo isto kao i Vučićev zagrljaj sa fotografije iz aprila 2017 – nije stao ama baš niko. Naprotiv – među prvim odborima koji su se „diferencirali“ od nepodobnog funkcionera bio je onaj iz Rakovice, smatran Stefanovićevim najtvrđim uporištem. Odrekli su ga se i ljudi za koje se verovalo da su mu lojalni, poput zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića i poslanika Aleksandra Markovića. Vest o „jednoglasnoj odluci“ odbora na Vračaru Vesić je podelio na svom fejsbuk-profilu. Vračarski odbor SNS zatražio je smenu Stefanovića sa svih državnih funkcija i mesta predsednika Gradskog odbora SNS Beograd, smenu celokupnog rukovodstva tog odbora, ali i isključivanje iz stranke Stefanovića i svih njegovih saradnika „koji su odgovorni za ugrožavanje bezbednosti Vučića i njegove porodice“. Zahtevaju i da se „do kraja ispita ko je prisluškivao Vučića i njegovu porodicu i zbog čega tadašnji ministar policije Stefanović nije reagovao i zaštitio predsednika Srbije i njegovu porodicu“. Novosadski odbor je pomenuo i moguću lošu nameru: „NJegovo nereagovanje na prisluškivanje predsednika govori ili o njegovoj nesposobnosti ili o direktnoj nameri da naudi bezbednosti predsednika države Aleksandra Vučića“, piše u saopštenju tog odbora. Tvrdnje o odgovornosti Stefanovića za prisluškivanje predsednika države navode se kao razlog za zahtevanje njegove smene i u odlukama drugih odbora koje se donose svakodnevno. Zahtev Predsedništva stranke dat predsedniku Izvršnog odbora Darku Glišiću bio je da u roku od dve nedelje pribavi izjave svih 169 odbora o tome kako su zadovoljni radom svojih predstavnika. I mora biti ispunjen. O (najnovijoj) aferi prisluškivanja Vučić je, podsetimo, obavestio javnost pre pet meseci i za sve to vreme od državnih organa nije bilo informacija da li se vodi postupak ko je, zašto i kada prisluškivao predsednika Srbije. Ali, spekulacije o poremećenim odnosima „najmoćnijeg“ i „naslednika“ postoje znatno duže - makar od otkrivanja afere Jovanjica, krajem 2019. Ako ne i ranije. Čak se nagađalo da iza otkrivanja te afere stoje američka CIA ili DEA (agencija za suzbijanje narkotika) – s obzirom na to da je u maju iste godine Stefanović bio u Americi, gde se sastao sa šefovima FBI, DEA i ostalih američkih bezbednosnih struktura. Nakon prošlogodišnjih izbora, proučavani su snimci sa slavlja u sedištu SNS na kojima se Stefanović nije video. Čulo se i objašnjenje da se ipak pojavio - nakon što je prostorije napustio Vučićev brat Andrej. Iako se lavina stranačkih zahteva za smenu u tom trenutku uveliko kretala ka glavi „sumnjivog“ ministra, Vučić je u petak, gostujući na TV Prva, ostao tajnovit u pogledu konačnog ishoda: rekao je samo da od Stefanovića zavisi da li će ostati u stranci ili ne i da će se o tome razgovarati. Ta najava, dopunjena Vučićevim tvrdnjama da nema informacije da je Stefanović učestvovao u kriminalnim radnjama, da o Dijani Hrkalović ne misli ništa dobro, te da je „Stefanović mnogo toga dobrog uradio za stranku u prošlosti“ deluje kao ostavljanje mogućnosti da se cela „krivica“ svali na nekadašnju državnu sekretarku, a sam bivši ministar amnestira. Ipak, ton reakcije bitno se razlikuje od ranijeg. Vučić je mnogo puta odlučno branio Stefanovića od optužbi – bilo da su bile vezane za njegov sporni doktorat, ulogu u rušenju objekata u Hercegovačkoj, aferi Krušik... Najdalje je otišao u decembru 2018, kada je, nakon ulaska pripadnika opozicije u stanicu policije u Lučanima, Stefanović, tvrdilo ce, nudio ostavku. Javno je obećao: „Stefanović će otići kad i ja!“ Izgleda da ipak nema ništa od paket-aranžmana sa dvojicom putnika. A nisu se, za sada, ostvarile ni ocene da je „postignut dogovor“ kojim je (privremeno) bila okončana kampanja tabloida koji su crtali Stefanovićev foto-robot, sve pišući o tome ko je odgovoran za navodnu zaveru protiv Vučića. Tvrdilo se da se Stefanović obezbedio tako što ima jake dokaze protiv Vučića, što se Vučiću nije dopalo: „Umirem od smeha na gluposti da ja ćutim zbog ucene. U pitanju je moja slabost jer ne mogu da zaboravim ljudima dobro koje su uradili“, rekao je u jednom od nastupa. „Ako je neko mislio da je sukob fingiran, sada vidi da je pravi i to bespoštedan. Jedino što je pogrešno je pristupiti kao da je reč o dva ravnopravna aktera. Od toga nema ništa“, kaže analitičar Đorđe Vukadinović. Sve što ovih dana gledamo, prema njegovom mišljenju, opravdano je nazvati klasičnom totalitarnom staljinističkom operacijom, viđenom više puta u sličnim društvima, i porediti sa obračunima Staljina sa Trockim, Tita sa Aleksandrom Rankovićem, Slobodana Miloševića sa Ivanom Stambolićem, ali i samog Vučića sa Tomislavom Nikolićem. Sličnosti u metodologiji, pa čak i u zvaničnom uzroku u slučaju obračuna sa Rankovićem na Brionskom plenumu 1966. (Titov kum i „glavni policajac“ u zemlji takođe je optužen za prisluškivanje) ne garantuju, međutim, isti ishod (u Rankovićevom slučaju, recimo, optužnica nikad nije podignuta). Sve bi ovde i dalje moglo biti u igri – pre svega, zato što i dalje nismo sigurni šta je uzrok razilaženja. Tumačenja su različita: recimo, analitičar Dejan Vuk Stanković je za N1 naveo nekoliko pretpostavki – od objektivne odgovornosti za krizu policije, preko Stefanovićeve nemogućnosti da „sprovede pobedu“ na predstojećim beogradskim izborima, do ocene da je „Stefanović zbog dugo vremena na funkciji počeo da razvija svoj centar moći“. Vukadinović kaže da je, s obzirom na žestinu i radikalnost, jasno samo da je uzrok sukoba „nešto važno, što zadire u poziciju i interese samog Vučića i njegovih najbližih“. Uzrok, veruje, nije prisluškivanje, koga formalno nije ni bilo nezakonitog. Ne vidi ga ni u beogradskim izborima, a pokušaj svođenja slučaja na „nešto normalno, demokratsko“ naziva – komičnim. Ni Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka ne veruje da je stanje SNS u Beogradu uzrok cele drame, već mu je verovatnije da je Vučić procenio da je Stefanović narastao do nekog nivoa koji predstavlja neku vrstu izazova - iako to ne znači da je postao kadar da ga smeni i zauzme njegovu poziciju. „Dostigao je neki potencijal moći koji Vučića nervira, a njega nervira i kad mali portal negde u Srbiji napiše nešto što mu ne odgovara. Nije bio dovoljno kooperativan i submisivan, iako se to spolja ne vidi, prešao je granicu“, kaže Spasojević. On podseća da su naprednjaci predugo na vlasti, da se „glože između sebe oko vlasti i koristi“, te da je prirodno da moraju da stanu jedan drugom na žulj. Sve je, uostalom, u današnjoj Srbiji podložno oprečnim tumačenjima: dok poslanik Vladimir Đukanović piše o „Đilasovim agitpropovcima koji su se srčano dali u odbranu lika i dela aktuelnog ministra odbrane“, Vukadinović ocenjuje da je „zanimljiva i strašna ravnodušnost sa kojom dobar deo društva prati slučaj, uz najčešće objašnjenje da se to nas ne tiče, a neki čak i likuju“. Jer, dodaje, metodologija odstranjivanja Stefanovića je „jasna asocijacija sa jednopartijskim i totalitarnim režimima, a ljudima ne smeta ta činjenica ili su izgubili nadu da može biti drugačije“. I prognoze ishoda kreću se od očekivanja da Stefanović upotrebi kompromitujuće materijale koje navodno ima, potkrepljenih i uverenjem da nepodobni ministar ima jaka „leđa“, do očekivanja dogovora, zahvaljujući kome će, poput Tomislava Nikolića, nestati iz političkog života i mirno uživati u izobilju. Vukadinović, međutim, primećuje da, iako poređenje sa Nikolićem ima osnova, postoji i razlika: Nikolić se posle dva dana povukao, dok je Stefanović posle prvog dela kampanje ćutao, ali se nije povukao. „Moguće je da je pauza u kampanji i napravljena jer se očekivalo da će shvatiti poruku posle prvih udara i povući se, ali, ili nije shvatio poruku, ili nije želeo to da uradi.“ On podseća i na dosadašnje obračune sa Zoranom Mihajlović – „krenu tabloidne kampanje saradnika, tabloida i odanih opozicionara, ona ćuti i trpi i sve prođe“. Ovo je, kaže, očigledno krupnije i ozbiljnije i nezamislivo je da se završi ostankom Stefanovića na bilo kojoj poziciji. „Brutalnost operacije ukazuje na nekadašnju bliskost i određeni zazor koji postoji, možda ne u odnosu na ličnost nego u odnosu na ono što sa čim je upoznat“, kaže Vukadinović. Veliki otvoreni sukob on, ipak, ne očekuje, a priče o novom poslaničkom klubu u Skupštini ili frakciji stranke naziva „bajkom“. „Stefanović nikad nije imao snage za veliki kontraudar. Može samo da pomogne da procuri nešto u javnost, možda neki stenogram prisluškivanog razgovora ili fotografija, kao što su i do sada povremeno neke stvari curkale do opozicionih medija i političara“, kaže Vukadinović. Za Spasojevića, hipotetički je zamisliv ponovni „zagrljaj“ Vučića i „Nebojše iz Beograda“, ali je mnogo verovatnije da će Stefanović biti skrajnut do novog izvlačenja karata, s tim što proces „davljenja“ može trajati dugo. On podseća da je posle rušenja u Savamali delovalo da rukovodstvo Beograda neće dugo opstati, ali je na kraju Siniša Mali čak i nagrađen. Moguće je, kaže, da Stefanović bude pomeren na drugo mesto posle izbora. „Ono što se saopštava su ozbiljne optužbe i bilo bi logično da ga Vlada smeni za nekoliko dana. Ako se to ne desi u tom okviru, znači da imamo kontrolisani konflikt“, kaže Spasojević. Ipak, za njega bi bilo iznenađenje da Stefanović bude žrtveni jarac na kom će se pokazati da država radi. Vučić i ovako može da dobije šta želi, kaže. A to je – potpuna lojalnost. Ni Spasojević ne može da zamisli Stefanovića kao političkog aktera („svi funkcioneri SNS poziciju duguju Vučiću, niko nema potencijal da se odvoji“) već očekuje samo pružanje otpora kroz neformalne kanale, u vidu pretnji i slanja poruka šta drži u fioci. Obojica sagovornika slažu se i da pominjanja ministara Zorana Lončara i Marije Obradović u kontekstu zahteva za smenu predstavlja neku vrstu opomene, „žutog kartona“. A kakav je efekat cele priče na samog Vučića? Neće biti direktnog slabljenja ni raslojavanja, kao što nisu oslabili ni Tito, Milošević, pa ni Vučić u slučaju Nikolića, kaže Vukadinović. „Pre je ovo poruka kako je duga ruka gospodara kad čak i najbliži saradnici stradaju, ne toliko za neke koji bi podržali Stefanovića nego za one koji nisu dovoljno entuzijastični u sleđenju vođe na autoritarnom i sve autoritarnijem putu.“ Spasojević podseća da ne postoji izazivač koji bi profitirao time što bi postavljao pitanja i produbljivao problem. „LJudi koji su bili odani Stefanoviću sada moraju da menjaju odanost, sigurnost njihovog položaja se smanjuje. To krnji stranku iznutra, ali to je sve srednjoročni proces. Čak i da sukob bukne, neće dovesti do raspada SNS“, kaže. A naročito neće dovesti do jačanja institucija i utvrđivanja potpune istine o tome šta se u zemlji dešava. Vera Didanović