Peglanje problema ili važno prestrojavanje

Nije, na kraju, bilo nikakve drame na pompezno najavljivanoj sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke. Ali, poenta je upravo u tome - sve one kokice koje su optimistički nastrojeni kritičari vlasti spremali kako bi sa guštom posmatrali raspad predimenzioniranog naprednjačkog organizma, spremane su uzalud. I nakon devet godina vladavine, opterećene brojnim aferama koje se više ne mogu sakriti, uprkos jasnim sukobima različitih „poslovnih“ grupa procvetalih pod okriljem stranke, čvrsta ruka koja drži sve konce u Srbiji, pokazalo se, ne popušta. Naprotiv, čini se da pripreme za novu fazu vladavine, uprkos sve komplikovanijim domaćim i međunarodnim okolnostima, sasvim dobro napreduju. I vrlo pažljivo su osmišljene. Upravo u tom kontekstu - pripreme za predstojeće važne i jedine iole neizvesne, beogradske izbore – gotovo svi posmatrači tumačili su konačni početak obračuna sa Nebojšom Stefanovićem, ne tako davno jednim od najbližih saradnika Aleksandra Vučića. Čekanja i „obaranja pesnice“ u senci više nije moglo biti: neprijatno ojačao čovek morao je biti odstranjen sa važne stranačke pozicije, sve kako bi lakše bila upumpana sveža krv pronađena u liku provereno dobrog plivača, Aleksandra Šapića. Bilo kakvo iznenađenje u tom procesu bilo bi nepoželjno, pa ga zato nije ni bilo: jer, ne samo da na sednici Glavnog odbora SNS u subotu nije bilo javnog obračuna, već nismo saznali čak ni čime je Stefanović obrazložio ostavku na funkciju predsednika beogradskog odbora stranke, datu lično Vučiću neposredno pred početak sednice. Ako je obrazloženja uopšte bilo u onome što je, prema mnogim mišljenjima, bio, zapravo, pregovarački proces, čiji ishod uključuje nove faze do konačnog razlaza. Nedostatak bilo kakve zanimljivosti sa sednice kojoj je prethodila dramatična kampanja zahteva lokalnih odbora za smenu predsednika beogradskog odbora – sa kojim nemaju nikakve veze – trebalo je da nadomeste dva prizora. Jedan, na kome se videlo da se niko, osim Biljane Ivković, ne usuđuje da sedne na stolicu pored, pa čak i iza nepodobnog funkcionera - mada se i tu teško može govoriti o bilo kakvom iznenađenju, s obzirom na unisono glasanje lokalnih odbora koje je prethodilo. I drugi, sa Goranom Vesićem u centru pažnje, zaslužene mirnim sedenjem u momentu kada su svi oko njega ustali da aplauzom pozdrave Šapića, upravo promovisanog u novog potpredsednika stranke. Izrazito nepopularni Vesić time je zaslužio pohvale kritički nastrojene javnosti zbog iskazanog integriteta, ali su, u njegovom slučaju, uglavnom izostale maštovite teorije o opozicionaru u nastajanju. Naprotiv - ako bi se otvorile kladionice, čini se da bi većina tipovala na njegovo preseljenje sa važne gradske, na neku republičku funkciju koja nikako ne bi izgledala kao degradacija. Bilo je i iščuđavanja nad činjenicom da je „naprednjačka osma sednica“ jasno pokazala da su stranački interesi važniji od državnih - zato što, uprkos sumnjama vezanim za ulogu u prisluškivanju predsednika države zbog kojih je postao neprihvatljiv za obavljanje funkcije u lokalnom odboru stranke, Stefanović i dalje obavlja državne funkcije ministra odbrane i sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost. I što, kako izgleda, nikakvo pokretanje istrage nije u planu. Koliki je domet takvih reakcija pokazala je lakoća s kojom je premijerka Ana Brnabić otvoreno rekla da će se o daljem participiranju Stefanovića u vladi odlučiti - u stranci. S indignacijom je odbila da o celom slučaju obavesti javnost, a čak ni protokolarno nije pomenula mogućnost da nadležne institucije provere optužbe na Stefanovićev račun. Da li zbog potpune neobaveštenosti o postojanju Ustava, zakona i principa podele vlasti ili zbog osećaja moći i nedodirljivosti, teško je reći. Kod ono malo analitičara koji se ne bave odbranom interesa vlasti, već su, u ono malo nekontrolisanih medija, izneli prognoze o daljoj Stefanovićevoj sudbini, preovlađuje uverenje o postignutom dogovoru sa Vučićem, koji će rezultirati i povlačenjem sa državnih funkcija na bezbolan način - bilo nakon izbora, ako budu održani naredne godine, ili u nekom momentu kada pažnja bude smanjena („oko novogodišnjih praznika ili slično“, reče Dejan Bursać sa Instituta za političke studije ). A ne bi se mogla isključiti ni rekonstrukcija vlade - politikolog Vujo Ilić za NIN kaže da bi se to moglo desiti u slučaju da ne bude prevremenih parlamentarnih izbora, što smatra sasvim mogućim. Nema previše očekivanja da bi Stefanović mogao krenuti u neku vrstu osvete, mada ima izvesnih razlika u pogledu ocenjivanja njegove snage. Politikolog Boban Stojanović, recimo, rekao je Danasu da veruje da Stefanović „ima mnogo stvari i spreman je da trguje sa svim tim zarad državnih funkcija“, te da Vučić za sada „nije smeo“ da ide dalje od uklanjanja iz Beograda. Takvo uverenje zasniva na činjenici da je Stefanović ostao čak i na funkciji sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, na koju lično imenuje i sa nje razrešava predsednik Republike. Sasvim suprotno situaciju tumači Vujo Ilić. On kaže da je Stefanović počeo da predstavlja smetnju zbog moći koju je akumulirao, zbog čega je cela akcija izvedena tako da mu se najpre oduzme baza i stvori neka vrsta sanitarnog kordona, kako bi se neutralisala svaka eventualna pretnja. Iako je ostao na važnim bezbednosnim funkcijama, Stefanović je, po mišljenju sagovornika NIN-a, u nekoj vrsti „zlatnog kaveza“, okružen bezbednosnim i obaveštajnim strukturama. A cela afera prisluškivanja nije uzrok njegovog odstranjivanja, već je, naprotiv, puštena u javnost upravo kako bi se diskreditovala slabija strana u sukobu, kaže Ilić, koji pretpostavlja da je Stefanović već upotrebio sve što je moglo da se upotrebi. Od načina kako će biti završen proces odstranjivanja Stefanovića važniji bi mogao biti naprednjački plan budućeg delovanja - pri čemu, naravno, nije reč o onoj uobičajenoj Vučićevoj predstavi sa žestokim grdnjama poniznog članstva, obećavanjem ukidanja privilegija (ovog puta naglasak je stavljen na limuzine) ili javnim packama odabranim pojedincima, ali sa širim „vaspitnim“ dejstvom (svako može da bude kažnjen ako se baš mnogo zaigra). Poslednji nastupi Aleksandra Šapića pokazali su da svrha njegovog ulaska u SNS nije samo u sabiranju glasova uoči beogradskih izbora, gde bi se naprednjacima mogao ispostaviti račun za potpuno podređivanje interesa građana interesima poznatih i manje poznatih investitora. Šapić sada nastupa kao „insajder“, čiji bi napadi na bivšeg šefa Dragana Đilasa mogli imati veću uverljivost od reči raznih atlagića i kebara. Ipak, nisu ostvarene prognoze o Šapiću kao novom predsedniku beogradskog odbora SNS, koji još nije dobio novo rukovodstvo, niti se on zadržava samo u priči o beogradskim temama. Naprotiv - redovno govori o tome kako će „vreme pokazati“ gde će biti njegovo mesto u budućem rasporedu snaga. A u Deklaraciji o prioritetima nacionalne i državne politike, koju je potpisao sa Vučićem, nalazi se 11 principa najavljenih kao temeljni politički dokument naprednjaka za budućnost. Moglo bi se to uklopiti u Ilićevu tezu da svrha utapanja Šapićevog SPAS-a u SNS nije samo u dodavanju vladajućoj partiji, već u njenom drugačijem profilisanju, odnosno - zaokretu udesno. Vučićevoj vlasti, primećuje Ilić, biće potrebno osiguranje, u slučaju da, naročito nakon završetka ere Angele Merkel, izostane podrška dosadašnjih saveznika, Nemačke i Evropske narodne partije. I moguće je da će je tražiti među evropskim konzervativnim strankama. Na okupljanju „krajnje desne internacionale“ već se radi, a lider italijanske desničarske Lige Mateo Salvini u subotu je u Kaškaišu predložio ujedinjenje članova EP svih konzervativnih stranaka zemalja članica EU „sa mogućih 130 parlamentaraca“. Za to je, objašnjava Ilić, potrebno i vrednosno prestrojavanje SNS, koja je do sada prema EU pokazivala liberalnu internacionalističku fasadu. Šapić bi, sa političkim profilom koji je izgradio prethodnih godina, mogao uverljivo da igra tu ulogu, a njegova pozicija u tom slučaju ne bi bila na lokalnom (osim, možda, privremeno) već na nacionalnom nivou, u izvršnoj vlasti. „Skidanje liberalne internacionalističke fasade ojačalo bi poziciju SNS tako što bi je približilo regionalnim autokratama, koji bi postali njeni glavni zastupnici u Evropi, a istovremeno bi utvrdilo glasačku bazu vladajuće stranke, koja nema jakih preferenci prema internacionalizmu i liberalizmu“, kaže Ilić. Takvom strategijom mogao bi se objasniti i nedavni preokret oko zakona o istopolnim zajednicama, koji je predložila vlada – što bi, prema mišljenju Ilića, mogao biti tek početak usvajanja vrednosno konzervativnijih politika. Ilićevu prognozu ne ruši ni usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti koje je, zbog odredaba o ravnopravnosti u jeziku, izazvalo oštre polemike i nezadovoljstvo konzervativnog dela javnosti. Sagovornik NIN-a podseća da Vučić uvek igra na više koloseka, pa je tako i sada logično očekivati da će nastaviti sa istovremenim prikazivanjem liberalne fasade (ka spolja) i zbližavanjem sa evropskim autokratama – sve dok to bude izvodljivo. Jer, izuzetno je važno: evropska finansijska potpora ima značajnu ulogu u održavanju priče o „napretku“ koja, uprkos praznim ličnim novčanicima, i dalje uspešno omamljuje biračko telo. Najavljujući Skupštinu stranke za oktobar, Vučić je najavio i donošenje više dokumenata, kao i programa za budućnost do 2030. I lako bi se moglo dogoditi da je, verovatno zahvaljujući mogućnosti da plati ozbiljne savetnike, nadoknadio onaj ogromni zaostatak, nastao usled prekasnog shvatanja značenja pada Berlinskog zida. Pošteno je priznati da zadatak opozicije jeste težak i zahteva ogroman trud i umešnost, ali je činjenica i da ništa od toga i dalje nije jasno vidljivo. Vera Didanović