19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Retko kada nešto tako verno odražava duh jedne nacije kao što Bolivud otelotvoruje čaroliju Indije. Pojam “bolivud” nastao je od reči Bombaj i Holivud i Indijci su dugo odbijali da ga prihvate jer sugeriše da je indijski film kopile američke industrije snova. Ovaj izraz je skovan polovinom sedamdesetih, četrdesetak godina pošto su filmovi snimljeni u bombajskoj fabrici kiča krenuli u osvajanje planete. Najedakvatniji naziv za ovaj kompleksni žanr je njegovo predbolivudsko ime: masala filmovi. Hindu reč “masala” znači mešavina i najbolje opisuje ne samo ove filmove već i duh Indije.
Osnovna formula je jednostavna. Masala film je vizuelno raskošna emotivna klackalica koja traje preko tri sata. Svaki film sadrži između 5 i 14 muzičkih spotova sa stotinama plesača, srećan kraj, tragičnu smrt, ljubavnu priču i radnju sa gomilom neočekivanih obrta. Pravi hit izazvaće i eksplozije smeha i potoke suza. Uspeh jedne ovakve žanrovske mešavine meri se i brojem papirnih maramica koje ćete potrošiti tokom projekcije.
Indusi su navučeni na ove filmove. Svakoga dana 13 miliona Indijaca kupi bioskopsku kartu. “Indijski film je religija i mi smo bogovi te religije”, rekao je nedavno Šahruk Kan, najveća bolivudska zvezda današnjice. Bogati Indijci ne štede novac da dodirnu svoje filmske bogove. Kan i kolege redovno nastupaju na svadbama. Kao što će srpski novopečeni bogataš svoje slavlje uvećati dovođenjem turbofolk pevačice, tako će njegov indijski kolega pozvati popularnog glumca da, kao i na filmu, na plejbek otpeva nekoliko hitova i slika se sa mladencima. Jedan uticajni indijski nedeljnik tvrdi da zavodljivi Šahruk svake godine samo za pojavljivanje na venčanjima uzme više od milion dolara.
Kan kaže da mu je dok snima film stalno na umu da posle projekciji čak i onaj ko je gladan otišao u bioskop, treba da se oseća sito. Siromašni Indijci će odvojiti od usta da bi za petnaestak dinara odgledali najnoviji hit. U selima bez struje i vode filmovi se prikazuju u šatorima pored kojih bruji generator. I po hiljadu ljudi dolazi da vidi projekcije ovih “putujućih bioskopa” koje se ponekad daju na ledini ograđenoj platnom razapetim između štapova bambusa pobodenih u zemlju. Kada ovakav bioskop dođe u selo, publika iz okolnih zaselaka prepešačiće desetine kilometara da bi videla svoje idole. Jedan novinar nazvao je putujuće bioskope “vozilima koje prevoze snove”. U Indiji radi i preko 13.000 “nepokretnih” bioskopa. Samo u šesnaestomilionskom Bombaju ih je oko 300.
Prvi odlazak u bioskop u Indiji za svakog Evropljanina predstavlja nezaboravan doživljaj. Najčešće će svi u publici aplaudirajući otpevati većinu pesama, navijati za “dobre momke” i zviždati kada se “loši” pojave na platnu. Ako bolivudski film prvi put gledate van Indije, bez zavodljive atmosfere i emotivne reakcije publike, trebaće vam vremena da se naviknete na prenaglašenu glumu i nedosledno vođenu radnju. Ovi filmovi ne podsećaju na bilo šta što ste ranije videli i da biste u njima počeli da uživate, morate imati malo strpljenja. Ako se potpuno predate bolivudskoj agresiji na čula, gledanje srceparajućih hitova kao što su “Devdas” ili “Doba sreće, doba tuge” verovatno ćete završiti sa suzama natopljenom maramicom u ruci.
Masala filmovi su kao i indijska kuhinja jako začinjeni i puni iznenađenja. Sve je toliko prenaglašeno da filmska iluzija redovno prerasta u grotesku. Scene u kojima plesači izvode neverovatne koreografije su ubrzane. Glavni junaci biće u jednom kadru u pustinji da bi se desetak sekundi kasnije našli u alpskom pejzažu odakle će u deliću sekunde “otputovati” u podnožje solitera u Hongkongu ili Kuala Lumpuru. Iz sveta nadrealnog i apsurdnog, dobar bolivudski reditelj će vas brzo prevesti u skoro cirkusku atmosferu da bi vas potom suočio sa patosom koji će dodirnuti vaša najtananija osećanja. Svaki bolivudski hit predstavlja emotivnu avanturu koja će u vama probuditi osećanja na koje ste možda već i zaboravili.
Indusi koji žive na Zapadu, kao i njihovi sunarodnici u domovini, od filma zahtevaju potpunu iluziju. Bolivud je često njihova jedina veza sa maticom i filmovi danas najveći deo prihoda ostavaruju od dijaspore. Samo u SAD živi preko dva miliona Indusa i sve je više filmova koji računaju na nostalgiju gastarbajtera. Zato će neki likovi u filmovima snimljenim poslednjih godina živeti američki san u NJujorku i sanjati “majku Indiju”. Obučeni u DKNDŽ, Gucci ili Tommdž Hilfiger krpice u scenama snimljenim u vrtovima francuskih palata, alpskih zamkova ili britanskih elitnih univerziteta, glavni junaci novih filmova prvi put u istoriji Bolivuda ne ilustruju samo maštarije siromašnih, već pričaju životne priče nove indijske elite. Nacija softverskih genija danas živi verovatno najbogatije dane svoje duge i slavne istorije. Eskapistički Bolivud pokušava da nekako u filmovima pomiri snove stotina miliona onih koji i dalje gladuju sa slikama iz života njihovih nekadašnjih suseda koji su tokom godina indijskog ekonomskog buma čak i svoje najluđe snove pretvorili u stvarnost.
|
Muška industrija Najpopularnija bolivudska glumica je Aišvarija Rai, poznatija kao Eš. Iako je davne 1994. godine bila izabrana za mis sveta, američki magazim Time ju je nedavno, citirajući DŽuliju Roberts, predstavio kao najlepšu ženu na svetu. “NJusvik” ju je opisao kao “hinduističku boginju”. Eš je ponuđeno da bude partnerka Pirsa Brosnana u novom nastavku priče o DŽejmsu Bondu. Ali ova stidljiva lepotica se boji da bi filmski poljubac sa Brosnanom mogao da uništinjenu karijeru u Indiji. Iako je Eš do sada igrala u 30 hitova, ona se nije nijednom poljubila na filmu i odbijala je da glumi u bikiniju. Za milione Indusa poljubac na javnom mestu predstavlja skaredan čin. Kad vam jedan Indus kaže da je glumica “išla do kraja” on ne misli da se skinula već da je dozvolila da je slikaju kako se ljubi sa muškarcem koji nije njen suprug. Čak i u doba svima dostupne pornografije na Internetu, poljubac na filmu je u Indiji ostao retkost. Film “Kvaiš” sa čak sedamnaest poljubaca izazvao je prošle godine pravu senzaciju. Ipak, u indijskim filmovima ima sve više erotike. Zavodljiva Bipaša Basu je prošle godine postala nova megazvezda posle pojavljivanja u golišavoj, bolivudskoj verziji filma “Niske strasti”. Bolivud je iznad svega muška industrija i autori stalno podilaze stereotipima indijskih patrijarhalaca. Ako junjakinja stupi u seks pre braka ili prevari svoga supruga, možete biti sigurni da će se scenarista pobrinuti da “grešnica” ili izvrši samoubistvo ili će je, ako nije udata, glavni junak “spasiti” tako što će u patetičnoj sceni isprositi njenu ruku. Da bi privukli mlade, neoženjene muškarce - tradicionalno najbrojniju bolivudsku publiku - bolivudski autori su počeli da snimaju filmove koji se bave lezbijstvom i preljubom. Režiseri željni brze zarade čak i scene silovanja ubacuju u svoje filmove da bi dobili opravdanje da “svuku” neku od glavnih junakinja i tako privuku seksualno frustrirane mužjake. Po mišljenju mnogih kritičara, Bolivud je ove godine dotakao moralno dno filmom “Bold”. Glavna junjakinja, bivša mis Tanvi Varma, igra ženu koja muškarcu koji je silovao želi da se osveti tako što će ga zavesti. U sceni silovanja koja redovno izaziva ovacije muške publike, vide se Varmine gole grudi. |
Najveći izazov sa kojim će se Bolivud suočiti u budućnosti biće da ostane ono što jeste i da i dalje bude gledan i poželjan. Indija je, kako piše kritičar Santoš Desai, danas zahvaljujući Bolivudu samo jedna od nekoliko zemalja na svetu koja još uvek ima sopstvenu fabriku kulture. Nažalost, ova skupa fabrika danas sve češće živi od prljavih para mafijaških kartela.
Pored reketiranja bogatih zvezda i kontrole piratskog tržišta, bombajska mafija je jedan od glavnih investitora u sve skuplju bolivudsku industriju. Jedan mafijški don za “svoj” film neće obezbediti samo finansijsku podršku. On će ubediti (ili uceniti) velike zvezde da prihvate uloge i “raščistiti” iz njihove pretrpane satnice sve druge obaveze. Ovo je naročito važno ako se ima u vidu da zvezde snimaju ponekad i po deset filmova istovremeno i često nedeljama ne mogu da nađu slobodan dan. Jedan mafijški don će se pobrinuti i da nijedan drugi film nema premijeru kada i njegova produkcija. Bolivud danas skoro 40 odsto novca zarađuje od izvoza filmova i mafija često kontroliše prava za svetsku distribuciju čak i onih filmova koje nije producirala.
Publicista Suketu Mehta je nedavno napisao u “NJujork tajmsu” da su nelogični bolivudski filmovi koji se protive zdravom razumu osvojili srca Palestinaca i Izraelaca, Iranaca i Iračana, Uzbekistanaca i Rusa “verom u porodicu, patriotizam i iskrenu ljubav”. Melodrama, kaže Mehta, nije greh. U zemljama velikih suprotnosti kao što je Indija, gde vas ljudska nesreća čeka na svakom koraku, zabava jednostavno podrazumeva potpuni otklon od realnosti. U Egiptu, Gruziji, Nigeriji i Indoneziji magija Bolivuda je začarala stotine miliona ljudi. U doba sloma starih vrednosti i nesigurnosti širom “trećeg sveta” Bolivud nudi slatke snove i slavi tradicionalne vrednosti bez trunke ironije i cinizma.
Čak i u velikom delu islamskog sveta kritičari ističu da ovi filmovi učvršćuju ugrožene porodične vrednosti i tradicionalni moral. Indijska višedecenijska kulturna invazija na Afriku i Aziju bila je spontana, zračila je nevinošću i sa izuzetkom Avganistana i nekih ultrakonzervativnih arapskih zemalja malo je onih koji su je doživljavali kao pretnju. Masala filmove je uvozila čak i Maova Kina. Sovjeti su Bolivud od Nehruove Indije dobijali u zamenu za tenkove.
Bolivudski filmovi su konačno osvojili i Kabul. Promene koju “hindustanski” filmovi donose u avganistansko konzervativno i fundamentalizmom zatrovano društvo dalekosežnije su i progresivnije od skupih emancipatorskih projekata koje finansiraju zapadne vlade. Predsednik avganistanskog Vrhovnog suda zatražio je ove jeseni od predsednika Hamida Karzaija da zbog bolivudskih filmova zabrani rad kablovskih televizija u Kabulu tokom ramazana. Većina Avganistanaca razume hindu i uticaj masala filmova je mnogo veći jer se holivudski hitovi emituju bez titlova. Fundamentalistima naročito smeta što bolivudski filmovi prikazuju “nevernike” hinduiste kao uzorne ljude i njihove žene kao obrazovane i zaposlene.
Opsesija Bolivudom koju dele Indija i Pakistan danas je jedina stvar koja ujedinjuje dva posvađana suseda. Više od pola veka posle krvave podele ove dve nacije prepoznaju vekove zajedničke istorije još samo u filmovima. Uspehu Bolivuda u islamskom Pakistanu pomogla je i činjenica što su neke od najvećih indijskih zvezda muslimani. Indija je treća zemlja u svetu po broju muslimana i Šahruk Kan, glumac islamske vere, danas je najpoželjniji muškarac na potkontinentu.
|
Molivud, Lolivud, Kolivud Indijski novinari su pokušali da žanr preimenuju u “molivud” kada je Bombaj postao Mumbai, ali se novi termin nije primio. U Bombaju se filmovi snimaju na hindu jeziku koji veliki deo stanovnika Indije ne razume. Samo sto od ukupno 800 filmova koliko se u Indiji u proseku proizvede godišnje, snima se u Bombaju. Prejaka gluma i jasno određivanje pozitivnih i negativnih likova pomažu stotinama miliona Indusa koji ne razumeju ni reč hindu jezika da prate radnju. Čak 24 od 300 živih jezika u Indiji govori više od milion ljudi. Masala filmovi producirani u susednom Pakistanu nazivaju se “lolivud”, po gradu Lahore, centru pakistanske filmske industrije. Po broju snimljenih filmova najveća indijska filmska industrija je “kolivud”. Ovi filmovi se snimaju na tamilskom jeziku u Kodabakamu, južnom predgrađu Čenaija (ranije Madras). Kolivud je još bolivudskija verzija bolivuda. Kada se radi o količini kiča, preterivanju, prejakoj glumi i obožavanju glumaca, kolivud je čak i u Indiji bez konkurencije. Filmovi snimljeni na telugu jeziku u državi Andra Pradeš, centru indijske softverske industrije, spadaju u “tolivud”. MGR i NTR, dve najveće zvezde kolivuda i tolivuda, decenijama su vladali vrelim i vlažnim jugom Indije i danas imaju status pravih božanstava. |
Reklame snimane u Indiji za poznate svetske brendove, filmskom masalom začinjeni zapadni filmovi kao što su “Monsunsko venčanje” i “Igraj kao Bekam” bili su najava očekivane invazije indijskog slatkog kiča i eskapizma na zapadnu masovnu kulturu. Bolivudski režiseri govore jezikom koji većina konzumenata u Evropi i SAD još uvek ne razume. Oni za razliku od holivudskih autora kojima u borbi za profit i gledanost više ništa nije sveto još ne udaraju nisko. Atak na naša čula u bolivudskim spektaklima ne postiže se pomoću skupih scenskih efekata, poigravanja na granici perverznog ili potoka krvi koji za sobom ostavljaju plavokosi heroji. U naivnim bolivudskim preterivanjima i orgiji kiča možemo uživati samo ako prihvatimo da smo zauvek ostali deca i da povratak u vreme nevinosti predstavlja mogući beg iz realnosti koliko i sunovrat u dekadenciju. To nije lako i zato pažljivo dozirana “bolivudizacija” na Zapadu i dalje bolje prolazi od pravog bolivuda. Film “Monsunsko venčanje” u Indiji nije imao uspeha, ali je zato bio najgledaniji film jednog indijskog reditelja i u Srbiji i u SAD.
Na Nedelji indijskog filma krajem prošlog meseca u beogradskoj Kinoteci sala je bila poluprazna iako je na repertoaru bio i “Lagan” (Porez), jedan od najgledanijih bolivudskih filmova svih vremena. Na Dušanovcu se nalazi jedini indijski restoran u Srbiji koji često posećuju samo strane diplomate i novinari iako nudi dobru severnoindijsku kuhinju po pristupačnim cenama. U srpskoj prestonici možete posetiti i kafe “Bolivud” koji povremeno pušta masala filmove u nepopravljivo neindijskom ambijentu. U čajdžinici “Kandahar” na Dorćolu ponudiće vam sve vrste čaja sem onih koje u Bombaju i Kandaharu piju najfanatičnije čajopije na svetu. Egzotična Indija i nevesela Srbija i dalje su dva daleka sveta.
Ali pre samo petnaestak godina i u Londonu ste dobar indijski restoran mogli naći samo u četvrtima naseljenim južnoazijskim gastosima. Kasete sa piratskim kopijama bolivudskih filmova prodavali su tada vlasnici indijskih piljarnica. Danas mirisi, ukusi i slike Indije u engleskoj metropoli mogu se naći na skoro svakom koraku. Samo je pitanje vremena kada će posle joge i instant misticizma prava, “nerazblažena” Indija na velika vrata stići i u srpsku prestonicu. Ako ne možete da čekate, krenite put najbližeg video-kluba i potražite “Doba sreće, doba tuge”, jedini masala film sa srpskim titlovima, naručite ljutu pileću masalu i porciju pirinča, pa uživajte.
ZORAN ĆIRJAKOVIĆ
