Miljenici i pastorci Zapada

Svojevremeno je predsednik Francuske Žak Širak uručio Rugovi nagradu za ljudska prava “Andrej Saharov”. Sada je borac za ljudska prava ustoličio Ramuša Haradinaja protiv koga Haški tribunal vodi istragu. Navodno preovladava mišljenje da je 36-godišnji Haradinaj uzoran ratni heroj koji je branio Albance od Srba.

“Di Tagescajtung” međutim, upozorava da ga se “mnogo više Albanaca plaši”. Kaže da se iza ljubaznog, uglađenog lica krije “opasan čovek koji je umešan u organizovani kriminal i ne preza od toga da likvidira društvene protivnike, kako smatraju njegovi protivnici. Kao komandant ilegalne OVK Haradinaj je sam ubio mnoge Srbe, Albance i Rome”... Opšte je poznato da se trojici njegovih bliskih saradnika već sudi u Hagu za “ubijanje, surovo ophođenje i nehumano ponašanje” prema srpskim civilima i umerenim Albancima.

Zanimljivo je što se ovakvom potezu malo ko (osim srpskih vlasti) čudi. Humanista Rugova ponaša se kao da je reč o najnormalnijoj stvari na svetu. Žak Širak se ne čudi, niko se u Evropskom parlamentu ne čudi a ćuti i miniliberalni establišment Kosova. Tu i tamo čuje se poneki disonantni ton. Velike sile na Kosovu personifikuje šef Unmika Soren Jesen Petersen koji, međutim, ne krije ozarenost dok izjavljuje da je “impresioniran predanošću novoizabranog premijera” čiji je izbor “u ime demokratije” podržao. Za Radio Dojče Vele ovako komentariše pitanje vezano za Haradinajev potencijalni odlazak u Hag: “On je izabran, sada je premijer i dajte da mu damo mir i prostor da se bavi svojim poslom. Nemojmo da se sada bavimo pitanjima ako, kada i slično, jer nemamo vremena za gubljenje”...

I kako da se medij koji odoleva mejnstrimu (“Noje Cirher Cajtung”) ne zapita: “Da je parlament u Srbiji izabrao za premijera jednog političara koga na isti način opterećuje mračna senka prošlosti, nema sumnje da bi izbio talas negodovanja. Političari bi onda govorili o srpskoj provokaciji. Da li Zapad meri dvostrukim aršinima?”

Iako će mnogi možda zaključiti da je pitanje otrcano i da podupire ovde tako popularnu teoriju zavere, hajde da pustimo mašti na volju: Željko Ražnatović Arkan je živ. Pobeđuje na demokratskim izborima i postaje predsednik vlade. Da li bi imao sličan tretman kao danas Haradinaj? Ali, ostavimo mrtve na miru. Setimo se demokratski izabranog radikala Nikole Poplašena u RS. Prava hajka. Ugledni londonski “Ekonomist” objavljuje njegovu fotografiju sa bradom i kamom iz ratnog vremena. Nešto kasnije je Pedi Ešdaun takođe “u ime demokratije” visoke državne funkcionere RS jednim potezom posmenjivao kao politički nepodobne.

Nisu problem imali samo političari sumnjive prošlosti i opasnih ubeđenja. Setimo se koliko je bio i ostao kritikovan Haradinajev stariji kolega Vojislav Koštunica čiju je demokratsku prošlost teško osporiti čak i kada je o njegovim ljutim neprijateljima reč. Ipak, Zapad je bio i ostao sumnjičav. Institut Stratfor je još 13. oktobra 2000. godine pokušao da odgovori na pitanje da li je opozicioni lider Vojislav Koštunica pravi izbor. U naslovu se već naslućivao odgovor: “Vojislav Koštunica nije čovek za koga Zapad misli da jeste.”

U prvoj rečenici teksta kaže se da je reč o profesoru prava koji je po svakoj definiciji nacionalista. Da se služi miloševićevskom retorikom. Da je osporavao Titovu odluku da se Kosovo i Metohija 1974. godine nagrade specifičnom autonomijom. Autor teksta tvrdi da je tako većinsko mišljenje 1987. godine i dovelo Miloševića na vlast.

Dalje, potencira se njegova svadljivost. Sporovi sa liderima opozicije ostavili su ga praktično bez saveznika. “NJegova odbojnost prema uticajima Zapada u bivšoj Jugoslaviji izolovala ga je od spoljne podrške.” Ali, Stratfor zaključuje ironično da su sve navedene mane upravo radile za njega. “Koštuničina slabost postala je njegovo glavno oružje. Nacionalizam i populistički stil nametnuli su ga kao lidera opozicije.” Ovaj tekst poslužio je kao matrica. Zapadna štampa do dana današnjeg objavila je brdo sličnih. Sada ta ista štampa za Ramuša Haradinaja ne propušta da istakne koliko je harizmatičan, dobro odeven i da govori engleski i francuski jezik. Nijedna Haradinajeva kompromitantna fotografija iz rata nigde se nije pojavila. Dok Koštuničina jeste.

Koštunica izgleda Zapadu nije simpatičan iz više razloga. Dobronamerni skloni psihoanalizi kažu da je to tako jer posle bombardovanja naše zemlje predstavnici međunarodne zajednice osećaju krivicu zbog često brutalne politike koju su prema nama sprovodili. A Koštunica ih na to stalno podseća. On još nije kapitulirao, mnogi se slažu da vodi promišljenu politiku, sklon je kompromisu ali još nije u njihovim rukama. Postavlja se pitanje - zbog čega ga ne sklone ili još agresivnije ne napadaju. Možda odgovor leži u strahu od radikala. Mnogo je i onih koji tvrde da se negativna slika o Srbima kao i o Koštunici plasira odavde, da je kao takvu katapultiraju neformalni centri moći.

Sa OVK, odnosno Haradinajem, zapravo se ponavlja već dobro poznati scenario. Sedam godina pre bombardovanja, Ministarstvo inostranih poslova Amerike OVK je označilo kao terorističku organizaciju koja je povezana sa Al kaidom. Kasnije je, međutim, NATO sarađivao sa pripadnicima OVK. Onda je počelo otopljavanje što se kvalifikacija tiče. Predstavljani su kao neka vrsta oslobodilačkog fronta, a na kraju kao narodna oslobodilačka vojska.

Nekadašnja britanska imperija, kažu istoričari, imala je izraženije osećanje dužnosti od NATO snaga i odgovornosti. Tvrde da su vodili ozbiljniju politiku - bili oprezni i posvećeni promenama koje su u kolonijama uvodili. Indija ovu tezu najbolje potkrepljuje. Danas se na Kosovu sve radi na brzinu - predstavnici UNMIK-a tvrde da su uspostavili institucije, a svima je jasno da nisu. Reklo bi se da se Međunarodna zajednica plaši sukoba sa OVK. Kako da se bore protiv onih koje su oslobodili, koji su ih tako radosno dočekali. A baš im se i ne gine. Čini se za sada, da Zapad želi sledeće: nezavisno Kosovo, anuliranje Dejtonskog sporazuma i predsednike koji su spremni da slede njihove direktive. A Haradinaj to hoće. DŽejms Dobins, bivši američki izaslanik za Kosovo, dao je izjavu medijima o tome kako će “lider koji dolazi iz militantnijeg krila možda lakše učiniti ustupke Srbima od političara iz umerene struje koji su mu bili prethodnici”.

“Izbor Haradinaja, kao i Petersenove neumesne pohvale na njegov račun, ravne su političkom skandalu. Na svu sreću, još je rano govoriti o jedinstvenom stavu međunarodne zajednice pogotovo u očekivanju haške optužnice. Naravno da bi se mnogo eksplozivnije reagovalo da je u Srbiji izabran čovek sa sličnom prošlošću. Ali, sve nabrojano je refleks veoma oformljenog mišljenja o Srbiji i Srbima koje se, nažalost, teško iskorenjuje. Koštunica deli sudbinu svih nas. Ima, međutim, puno razloga za ozbiljnu kritiku i zabrinutost pogotovo zbog njegove politike prema Haškom tribunalu”, kaže Jovan Teokarević, profesor na Fakultetu političkih nauka.

Naš sagovornik nas upućuje da se u nezvaničnim političkim krugovima Evrope vrlo kritički govori o političarima sa prostora edž-Jugoslavije. Lično je prisustvovao zatvorenom sastanku za javnost gde su bili prisutni političari EU: “Opisivali su Mila Đukanovića isto kao i Miloševića. I ko zna. Možda će taj tihi glas prevagnuti kada EU bude trebalo da se opredeli oko važnih pitanja vezanih za opstanak SCG.”

Vesna Nikolić-Ristanović profesor je kriminologije na Defektološkom fakultetu i predsednica Viktimološkog društva. Kaže da je dvostruki aršin kod međunarodne zajednice već dugo prisutan na Kosovu.

“Ne radi se na uspostavljanju multietničnosti niti se traga za rešenjima. Naprotiv, tolerisalo se etničko čišćenje Srba. Celokupna politika međunarodne zajednice bila je tolerantna prema svim potezima Albanaca, uključujući i zločine. I to je očigledno nastavak daljeg održavanja slike koja je kreirana 90-ih godina. Ona je crno-bela: Srbi su zločinci a Albanci uvek žrtve.”

Naša sagovornica smatra da je najveći problem Srba duboka politička podeljenost. Politički dvoboj poslednjih meseci išao je na štetu interesa Srba na Kosovu. Vlada i predsednik imali su potpuno različite stavove o izborima na Kosovu. Zbog toga smatra da je najvažnije da se suočimo sa sadašnjošću a onda i sa prošlošću. Veoma je važno da se postigne konsenzus. “Potreban je jedinstven stav o zločinima koje su činili Srbi na Kosovu kao i o zločinima koji su počinili Albanci, odnosno da se konačno pošalje poruka našoj i domaćoj javnosti - da osuđujemo i da se energično suprotstavljamo svakom zločinu. To je jedan od prvih uslova za vođenje ozbiljne politike i verovatno najvažniji da svet počne ozbiljnije da nas prihvata. Baš zbog toga što smo mala zemlja ne možemo sebi da dozvolimo luksuz da samo napadamo druge a da ništa konstruktivno ne radimo.”

Vesna Nikolić-Ristanović misli je da Koštunica greši što nije spreman da otvori priču o domaćim (srpskim) ratnim zločinima.

Ima sumnji da je teško skupiti dokaze protiv Haradinaja jer je OVK delovala kao tajna organizacija tako da arhivskog materijala gotovo da nema. Vilijem Montgomeri, bivši američki ambasador u SCG, otvara i za Amerikance bolnu priču:...”Uvek je tu bio i strah, o kojem se nije govorilo, od reperkusija na Kosovu u slučaju optužnica protiv visokih ličnosti OVK. Bivši šef Unmika Mihael Štajner rekao je da ako bi protiv Tačija i Haradinaja bile podignute optužnice ‘mogli bismo svi listom da spakujemo naše torbe i odemo kući’.”

Izgleda da je to razlog što se Haradinaj oseća prilično sigurno. Samouvereno je izjavio: “Sve što Tribunal ima jeste ono što mu je dala vlada iz Beograda. Pogrešno je slediti izmišljotine vlade koja je počinila genocid.”

Mnogi mu veruju. Šta smo mi kao društvo učinili da ne bude tako?

Zašto Zapad doživljava premijera Srbije kao veći problemod Haradinaja? Vladeta Janković, savetnik Vojislava Koštunice za spoljnu politiku Haradinaj nehigijenski instrument Takav “doživljaj” može da postoji samo u jednom segmentu medijske javnosti i, još pre, nevladinog sektora na Zapadu, a to su krugovi za koje se u odnosu prema našoj zemlji ništa nije promenilo od vremena Rambujea, Račka i NATO bombardovanja. Za njih, ponekad se čini, ratni zločinac može biti samo srpski, a Haradinaj nije ni više ni manje od (možda ne sasvim higijenskog) instrumenta za obavljanje planirane amputacije. Iz tog ugla posmatrano, on nije problem već sredstvo rešenja. Iz istog ugla, naravno, Koštunica izgleda kao problem i to vrlo ozbiljan. Ako ga neki novinari, nevladini profesionalci, pa i drugi ešelon zapadnih političara (a tragično je što svi oni, lobiranjem, intrigama i izobličavanjem činjenica, u dobroj meri utiču na velike odluke) doživljavaju kao problem, to može biti samo zato što predstavlja prepreku na putu ostvarenja njihovih planova ili, sasvim precizno, zadovoljavanja njihovih interesa. S druge strane, za ozbiljne ljude među zapadnim političarima, za one koji stvarno donose odluke, Haradinaj i te kako jeste problem kojim je samo privremeno zaobiđen onaj veći - sa Tačijem na čelu vlade. Uz to, svi su oni svesni koliki rizik nosi zamišljeno rešenje sa Haradinajevim tobože dobrovoljnim odlaskom u Hag pošto optužnica bude podignuta. (Takav plan, naime, sasvim izvesno postoji.) Za isti taj ozbiljan svet, Koštunica - ma koliko se naši i strani potkazivači iz polusenke trudili da ga ocrne - predstavlja poštovanja dostojnog državnika. Mihajlo Mihajlov, publicista Odsečena glava Haradinaj još nije optužen u Hagu, a već je javno izjavio da će, ukoliko bude optužen, odmah tamo otići. Sa druge strane, po Srbiji se slobodno šetaju davno optuženi koje Koštunica ne želi da preda Hagu. To je velika razlika na štetu Koštunice. Brojne poternice izdate od beogradskih vlasti za hapšenje Haradinaja možda su tačne a možda nisu. O tome nemam mogućnosti da sudim. Jedino što znam je to da - kada je pre nekoliko godina za predsednika vlade na Kosovu bio izabran Haradinajev prethodnik, mislim da se zove Daci - beogradska štampa ga je odmah optužila da je ratni zločinac i to na osnovu toga što je bio učesnik ratnog sukoba, a glavni argument je bio što je u reonu delovanja odreda kojem je pripadao Daci nađena odsečena srpska glava. Tada su srpski lekari u Prištini zaključili da je glava odsečena neobično vešto i precizno, te da je to dokaz da je zločin uradio Daci, po profesiji hirurg. Sećam se da je svetska štampa sa ironijom pisala o takvim “dokazima”. Iz svega ovoga je logično zbog čega je Koštunica u očima svetske javnosti odioznija ličnost od Haradinaja. Desimir Tošić, član Glavnog odbora DS-a Odijum u svetu Ne može se govoriti o dvostrukim kriterijumima koje sprovodi ili je sprovodila međunarodna zajednica u Bosni, Iraku ili na Kosovu. Prosto zbog toga jer se prilagođavaju različitim uslovima i situacijama. Iako su toliko blizu, Bosna i Kosovo dva su potpuno različita slučaja. Formalno-pravno na Kosovu imamo autohtoni otpor srpskoj vladi koji traje od 1912. godine. Mi moramo da se pomirimo sa činjenicom da više nikada nećemo vladati Kosovom. To je prva misao koju treba da usvojimo. Onda tek treba da vidimo šta na toj osnovi možemo da učinimo. U delu naše javnosti preovlađuje stav da od nas Evropa više traži nego što nam Evropa treba. Takvi gestovi odbijaju, a to novi kosovski premijer ne radi. On je prvi albanski zvaničnik od bombardovanja koji hoće da dođe u Beograd. Vlada se pravi važna, a nema nikakve snage. I to izaziva odijum kod celokupnog javnog mnjenja. I to je razlog što smo ocrnjeni. Zato što je Koštunica personifikacija starovremenske srpske teze koja ponovo niče iz pepela: Garašanin, Pašić, Draža Mihailović. DŽejms Lajon, šef Međunarodne krizne grupe Manjak svedoka Kada je Ramuš Haradinaj bio predložen za kandidata, uglednici međunarodne zajednice bili su šokirani. Pokušali su iza zatvorenih vrata da spreče njegov izbor. Petersen, međutim, kao šef Unmika to nije mogao da spreči jer nema ovlašćenja koja ima Pedi Ešdaun u Bosni. Ipak, čini mi se da je preuranjeno da komentarišemo Haradinajev izbor jer će se Haški tribunal o njegovom statusu tek izjasniti. Odluka će zavisiti od kvaliteta dokaza do kojih je došla srpska vlada. Bojim se da će ispasti da se skoro sve svodi na rekla-kazala priče i na manjak svedoka. Što se svedoka Albanaca tiče, oni su uglavnom likvidirani u poslednje dve godine. Haradinaj je interesantan jer je odmah rekao ono što međunarodna zajednica želi da čuje. Osim što želi da razgovara sa Srbima, rekao je i da će se odazvati haškom pozivu. Nije napravio nijednu grešku od kada je postao premijer. Srbija je izgubila sav moralni kredibilitet i nema pravo da postavlja moralna pitanja dok se ne obračuna sa svojim ratnim zločincima. Niko neće da kaže odakle su leševi u masovnim grobnicama u Batajnici. Priznajem, i ja bih bio ljut da sam Srbin, ali stvari nisu crno-bele.