Rupe u žici i istrazi

Momci, krećemo. Ko će sa mnom?, pitao je tog 5. oktobra nešto pre devet sati ujutru vojnik gardista Dražen Milovanović, vođa patrole u objektu “Karaš” na Topčideru. “Ja ću”, odgovara mu vojnik Mirko Papić. “Neka, ja ću”, kaže Dragan Jakovljević.

Milovanović i Jakovljević odlaze u patrolu, Papić ostaje. “Svaki je krenuo sa svojom puškom, znam jer im se remeni bitno razlikuju”, izričit će kasnije biti Mirko Papić. I on i ostali gardisti insistiraće i na tome da za četiri meseca, koliko su zajedno proveli u vojsci, puške nikada nisu bile zamenjene. Još jedan važan detalj, dosad nepoznat - Milovanović i Jakovljević u patrolu kreću uobičajenom rutom, ali pola sata kasnije no inače. Prolazi desetak minuta i čuju se pucnji. Tri vezana, pojedinačno, jedan za drugim, pa još tri. Protiču dva-tri minuta, čuje se i kratak rafal. Pet minuta potom do mesta s kog su doprli pucnji stiže vodnik Marko Kovačević. U civilu je, kao i svi u “Karašu” osim redovne vojske, nema oružje kod sebe. Hoda, ne trči. Misli da se pucalo s one strane žice, pa nije zabrinut dok ne vidi smrtno pogođene gardiste. U žici, inače, ka ulici zjapi rupa dovoljno velika da kroz nju prođe i krupniji čovek - detalj koji dosad nije bio poznat javnosti.

Vodnik Kovačević prilazi Draženu Milovanoviću. “Ko vas je ranio?” Stiže i civil na radu u vojsci Ivan Pavlović. “Iznutra, iznutra”, govori Milovanović. Kovačević uzima pušku koja leži pored Dražena Milovanovića, Pavlović onu koja je pored Jakovljevića. Pogledi su im usmereni u pravcu ograde. Dolazi i vodnik Mijailović; Kovačević ih šalje po Hitnu pomoć. Ali Draženu Milovanoviću i Draganu Jakovljeviću više nije bilo pomoći.

Ubrzo počinje istraga. Uviđaj. Čine se neshvatljive greške, ako je uopšte to prava reč. Redom:

Ne pretresa se objekat “Karaš” u potrazi za sumnjivima, ne uzimaju se “parafinske rukavice”, test na prisustvo barutnih čestica na rukama, da se vidi da li su pucali i neki od onih koji su se zatekli u krugu ovog objekta. Biološki tragovi, otisci prstiju i DNK materijal upropašćavaju se “nestručnim” rukovanjem. Otuda i ona priča o DNK ženske osobe na jednom od pronađenih zrna. Ne ispituju se, najzad, ni stanari okolnih kuća, a prozori su im na tek desetak metara od mesta gde su nastradali Jakovljević i Milovanović.

Parafinske rukavice uzimaju se od Kovačevića i Pavlovića, i dobija se negativan rezultat. Šta se dalje događalo, manje-više, poznato je. Vojni istražni organi 7. oktobra objavljuju: Dražen Milovanović ubio je Dragana Jakovljevića, a zatim je izvršio samoubistvo. Kada shvataju da je, zbog neoborivih dokaza, ova tvrdnja neodrživa, na osnovu istih dokaza obrću priču naglavačke: Dragan je ubio Dražena, pa izvršio samoubistvo. Pri tom, tvrde i da nikada nisu rekli da je Dražen ubica i samoubica, da su ih to novinari pogrešno razumeli. Ali, Vojska je prvu verziju rekla i porodicama Jakovljević i Milovanović. Šta ćemo s tim?

Nezavisna komisija svoju odluku donela je jednoglasno. Ne samo eksperti, već i deo komisije iz državnih struktura - ministar policije Dragan Jočić, direktor BIA Rade Bulatović, zamenik ministra pravde Branislav Bjelica. Zaključak komisije: ni Dragan Jakovljević ni Dražen Milovanović nisu ni ubice ni samoubice. Dakle, ubio ih je neko treći, pa se zatim i pokreće postupak protiv NN lica.

Zaključke komisije demonstrirao je u utorak pred novinarima prof. dr Slobodan Savić, specijalista sudske medicine. Ukratko, povrede i kod jednog i kod drugog gardiste, primarna i sekundarna oštećenja na njihovim uniformama, tragovi krvi, psihološki profili, naveli su tim stručnjaka različitih specijalnosti da zaključi kako je Jakovljevića i Milovanovića ubio neko treći.

Kako se to dogodilo? Komisija nije želela da iznosi “svoj” scenario događaja, da ne bi uticali na istragu koja tek sledi, ali po logici stvari, 5. oktobar oko 9 ujutru u krugu objekta “Karaš” trebalo bi da je izgledao ovako: Milovanović i Jakovljević su u patroli. Naleću na nekoga ko im uzima puške. Puca najpre u Jakovljevića, a zatim u Milovanovića. Baca zatim puške pored njih, da bi izgledalo da su vojnici stradali u međusobnom obračunu, i tom prilikom dolazi do zamene. Ubica beži; smrtno ranjeni Milovanović, još svestan i pokretan u gornjem delu tela, dovlači se do njemu bliže puške i puca uvis, upomoć. Otuda onako haotičan raspored čaura oko mesta na kome je ležao; zato i nije pronađeno nijedno od zrna ispaljenih iz puške iz koje je pucao.

Nasuprot tome, i posle nastupa Nezavisne komisije, vojni istražitelji ostali su pri svome. Nema trećeg; Dragan Jakovljević ubio je Dražena Milovanovića, seo na zemlju, i izvršio samoubistvo. Meci su izašli tamo gde je Dragan sedeo. Na zemlji, na tom mestu, međutim, nije ostalo krvi.

Na konferenciji za novinare ovog utorka predsednik komisije Božo Prelević pohvalio je državne organe, uključujući i Vojsku, zbog pomoći koju su pružili komisiji. Kao problem, s druge strane, naveo je držanje vojnih pravosudnih organa, no lista problema s kojima su se članovi Nezavisne komisije suočili tokom rada tu se ne završava. Bilo je i anonimnih poziva s porukom, otprilike, da se ostave ćorava posla, pa “curenja” podataka iz komisije u pravcu vojnog pravosuđa i eksperata koji su s te strane angažovani. Niko o tome ne želi da govori javno.

Nalaz Nezavisne komisije, u suštini, postigao je jednu bitnu stvar, prvenstveno u odnosu na porodice poginulih gardista: skinuo je ljagu s Dragana i Dražena. Ovakvim rešenjem, međutim, zagonetka je otkrivena samo dopola; ovoj državi je i njenim građanima izuzetno važno da se na tome stvar i ne okonča. A, ko je NN ubica, ako ga ima - lopovi, Mladić i Pavković ili oni koji su ih u “Karašu” jurili - možda će se jednom i saznati.