Olimp u ravnici

1. Prvi pomen u pisanim izvorima o Vrbasu je iz 1387. godine. Međutim, istorija Vrbasa seže mnogo dublje u prošlost. Na obalama Crne bare konstatovana su neolitska naselja (5000 - 2500. g. p.n.e.). Iz perioda bronzanog doba (1800 - 800 p.n.e.), pronađeno je naselje sa nekropolom u neposrednoj blizini Crne bare. Veoma značajno je nalazište iz mlađeg gvozdenog doba. Istovremeno dolazi do naseljavanja Sarmata. Najduže se zadržavaju Avari. Početak IX veka označava kraj avarske dominacije i kontrolu Franaka a zatim Bugara nad ovim prostorima. Krajem IX veka u Panonsku niziju stižu i ugarska plemena. Mada se za godinu osnivanja Vrbasa uzima gore navedena godina, pominje se još i 1213. kao sedište poseda dvojice plemića pod nazivom ORBASPALOTAJA.

Prema pisanim izvorima, na ovom području je uglavnom živelo slovensko stanovništvo. To se vidi iz Poreskog teftera Somborske nahije i velikog Segedinskog Sanyaka iz 1570. godine. Takođe, iz bečkog dvorskog arhiva saznajemo nešto o naseljenim selima, ili, recimo, stanovnicima iz popisa vojnika ili iz finansijskog popisa.

Godine 1720. nastupaju ogromne promene u etničkim odnosima Bačke. Srbi se sele u Rusiju i Banat, a počinju ubrzo kolonizacije Rusina, Nemaca i Mađara na ove prostore. Rusini naseljavaju Vrbas 1745. a Kucuru 1763. godine. Nemci počinju naseljavanje 1784, dok o naseljavanju Mađara zasada nema tačnih podataka. Osim da je posle 1890. godine počelo masovnije naseljavanje Mađara u Stari Vrbas, da bi za sledećih 10 godina, po novom opisu, Mađari u Novom Vrbasu postali većinsko stanovništvo. Iste te 1900. godine Srbi su bili većinsko stanovništvo u Novom Vrbasu u odnosu na Nemce. Vrbas je u XIX veku, zahvaljujući prokopavanju kanala i izgradnji železničke pruge Pešta - Subotica - Novi Sad, izrastao u veliki industrijsko - zanatski i trgovački centar. Otvaraju se nove osnovne škole, zanatske škole i gimnazija.

2. Peter Erleman otvorio je prvi bioskop. Ostalo je zabeleženo da mu se otac obesio očajan što mu je sin zbog pokretnih slika prodao imanje. Vrbaški Jevrejin Levi osnovao je uljaru, Švarc i Klajn šećeranu, Šosberger kudeljaru, Toman fabriku šibica, Rajh i Fridman veletrgovačku firmu.

3. Kroz Vrbas mi kalauzi pesnik, noćobdija i brđanin zaljubljenik u ravnicu, pesnik kojeg je osobio Brančilo Petrović i često o njemu u NIN-u pisao, Blagoje Baković.

“Vrbas je glavni grad Crne Gore za Vojvodinu. Poslednji su došli naseljenici iz Crne Gore I tu ostali.

Svojevremeno je Krklec boraveći u Vrbasu zapisao:

‘Zasvirao stari Gustav,

Na pjesničkoj tankoj žici,

šta je Vrbas

Vrbas to je

Prvi Olimp u ravnici.’

Evo, četrdeset godina kako se ovde održava Festival jugoslovenske poezije mladih, i nema gotovo nijednog značajnijeg pesnika, na teritoriji bivše i sadašnje Jugoslavije a da nije prošao kroz žiri ovog festivala i ove pesničke svetkovine. Brđani vole da čuju reč. I umeju da je cene.

Ovde su ubegla dva pesnika, prekodrinska prognanika, Đorđe Sladoje i Nebojša Devetak.

U ovom gradu stvaraju Miroslav Aleksić, Momčilo Bakrač, Bane Zubović, Sabina Jelačić, Spasoje Labudović, Slobodan Elezović, Goran Labudović, Emsura Hayić, Vojo Knežević, Julijan Tomaš, Milorad Martinović, Nikola Šanta.

Grad vajara Vojina Dedeića, slikara Jokića, Šoća, Šljukića, Šušalića, Kneževića, Bulajića, Bakrača, Ivezićeve, grad Vesne Drinčić Đilas, koja je dala dvadeset prvaka u recitovanju. Grad Mila Vujičina i Draga Radovića, koji neguju najbolji folklor u ovom delu Evrope. Grad Jovovića, Elezovića, Momića, Vojvodića i mnogih drugih koji su jugoslovenski rukovet peli na najveće postolje sveta.

Grad gde se čuju gusle glasnije nego drugde, koji će uskoro biti proglašen gradom guslara. Samo uz pomoć ‘Karneksa’,’Vitala’ i Šećerane mogao je da prehrani 40 posto bivše Jugoslavije. Grad oko kojeg na svakom milimetru raste hleb, grad ruku koje donose taj hleb na naše trpeze. Ali i grad u kojem, nažalost, postoji, u Velikom bačkom kanalu, najzagađenija voda u Evropi. Nažalost, sudbinom takozvane tranzicije i privatizacije, ova romantična slika Vrbasa, gubi sjaj porastom nezaposlenosti čije se posledice osećaju na svakom koraku.

U Vrbasu je živeo jedan od najvećih slikara tog dela Ugarske, Jožef Pehan, i pisci i pesnici koje ne mogu i ne smem zaboraviti, ni ja ni ovaj grad: Karolj Sirmai, Johanes Vajdenhajm, Vladimir Crnjanski, Anđelko Štruc.

Ovo je grad snaša i salaša, grad u kojem živi preko dvadeset nacija. Grad čuvenih tamburaša, do na kraj sveta čuvenih tamburaša Jejića”, kaže Boković.

Blagoje je objavio dvadeset knjiga, prevođen je na sedamnaest jezika, dobio mnoge nagrade ali mu je najvažnija nagrada koju je dobio letos, u rodnom mestu Brane Petrovića. Šah Brane Petrovića koji samo za odabrane vadi i pokazuje posvetu na šahu. “U ime mog milog brata Brane, poklanjam ovaj šah, mom najboljem pesniku, Blagoju Bakoviću, da odigra sa sinom Lazarom prvu igru. 10. 6. 2004. Mršinci, rodna kuća Brane Petrovića. Milica Čantrak.”

U sumrak, Lazar je odigrao sa tatom prvu igru. I izgubio. Na kvarno. Ja sam se spremao da krenem dalje, a Blagoje je nastavio da igra. Na drugoj stolici sedeo je Brana Petrović, Brana Pajsije, sa cigarom u ustima, otresa pepeo po odelu, šahu svemiru i kaže:

“Ajde, igramo novu partiju. Vuci prvi, ti si beli, dajem kralja fore.”

4. Miroslav Aleksić, pisac, u novoj podeli političkih karata postao je, kao član Vuksanovićeve stranke koja je ovde ušla u koaliciju sa radikalima, prvi čovek kulture grada.

“Pokrenuli smo za ova dva meseca gradski hor, pokreće se novi časopis, pokreće se amaterska drama koja već godinama ne postoji a i alternativa u gradu oživljava. To se moglo videti na sinoćnom koncertu grupe “Tundri”. Uveravanja su da će festival poezije mladih dobiti onaj oblik koji je nakad imao, po kojem je postao poznat u čitavoj zemlji, a tu su i neki drugi projekti. Časopis će se zvati ‘Trag’ a urednik će biti Đorđo Sladoje, pesnik.

Tokom naredne godine potrudićemo se da obezbedimo stalni prostor za postavku slika Jozefa Pehana, čoveka koji je svojevremeno bio jedan od najvećih srednjoevropskih slikara. Inače češkog porekla mada ga danas smatraju mađarskim slikarom.

On je umro u Vrbasu i Vrbas ne pamti veću sahranu. I ne pamti sahranu gde je ciganska muzika ispratila slikara kao što je to bilo tada. Za njegov život su vezane mnoge anegdote. U nacionalnom muzeju u Budimpešti bila njegova izložba koju je posetio lično car Franjo Josif. Pehan je za to vreme sedeo u susednoj kafani pored muzeja. Govorili su da bi trebalo da bude tamo. Pehan nije našao za shodno da ode i pozdravi cara.

‘Znam ja te careve, neće kupit oni ništa’, rekao je.”

5. Igor Bečić, zamenik predsednika opštine Vrbas, ranjen je u Slavoniji u obe noge.

Pitam ga kad mu je u životu bilo najteže.

Bez razmišljanja odgovara:

“Ne mislim da mi je najteže bilo onog momenta kada sam bio u ratu. Tu smo se borili za srpski narod i u Slavoniji i u Republici Srpskoj.

Možda mi je najteže sada, kada svakog dana primam građane, razgovaram sa njima, slušam njihove probleme a vidim da ne mogu mnogo da im pomognem. Wihov najveći problem je nezaposlenost. A tu su ingerencije lokalne samouprave veoma male. Možemo jedino da pokušamo sa ljudima koji žele da ulažu u našu opštinu. Da tu pokušamo da otvorimo neka nova radna mesta. To je nešto što kažem da mi je najteže. Kad vidite razne probleme i patnje ljudi, a ne možete mnogo da im pomognete.”

6. Napuštam ravnicu koja pritiska. I Brana Petrović će sa mnom.

Idemo čamcem niz Veliki kanal. Oko nas su na leđa izvrnute ribe.

“Kako bre, burazeru, pola Jugoslavije su hranili a sada su socijalni slučaj. Gde to ima, bre.”