Arhiva

Izvlačenje iz kolonijalne zamke

Ijan Buruma publicista i pisac čija je najnovija knjiga The Churchill Complex: The Curse of Being Special, From Winston and FDR to Trump and Brexit ©Cop | 20. septembar 2023 | 01:00
Izvlačenje iz kolonijalne zamke
Na dan 20. februara 1947, Klement Atli, britanski socijalistički premijer, obavestio je parlament da će Indija postati nezavisna najkasnije do juna 1948. Atli je jedva čekao da se Britanci povuku iz zemlje čiji su hinduistički i muslimanski lideri dugo i odlučno zahtevali nezavisnost. Ali Indija je bila preplavljena talasom nasilnih protesta. Muslimanski lideri su se bojali dominacije hinduista. Zabrinut da bi eventualni građanski rat Britance mogao da dovede u situaciju koju je nemoguće kontrolisati, Atli je odlučio da Britanski Radž okonča za sva vremena. Nezavisnost Indije stigla je 14. avgusta 1947. Pakistan se otcepio. Užasno nasilje u sukobima hinduista i muslimana odnelo je pola miliona života. Još mnogo veći broj ljudi ostao je bez domova. Rane izazvane podelom zemlje ni do danas nisu zacelile. Atliju je sa svih strana pripisivana krivica za prebrzi odlazak Britanaca iz Indije i ostavljanje bivše kolonije u stanju haosa. Da su samo policijske snage bile bolje organizovane. Da je samo vojska bila u stanju da očuva mir. Da su samo Britanci otišli tek kad je situacija stabilizovana. Američki predsednik DŽo Bajden sada se našao u sličnoj situaciji. Američke trupe su za sobom ostavile Avganistan u krvavom haosu. Kritičari Bajdenove odluke o povlačenju tvrde kako je trebalo da Sjedinjene Države tamo ostanu duže. Po Robertu Kaganu, dobro poznatom zagovorniku robusnih vojnih praksi, trebalo je da SAD obećaju da će u Avganistanu ostati još najmanje 20 godina, umesto što su izbegavale da se obavežu na bilo šta u tom smislu. Na kraju krajeva, vojno prisustvo SAD je bilo svedeno na minimum i Amerikanci su mogli da ga priušte. Ali ako je tako, onda zašto samo 20 godina? Zašto ne 40? Zašto ne zauvek? Pitanje je da li bi Atli, ili Bajden, ikada bili u prilici da Indiju, odnosno Avganistan, za sobom ostave u stabilnom stanju. Atli je makar mogao da računa s tim da će Indijom, pa čak i Pakistanom, upravljati odgovorni i najvećim delom umereno nastrojeni ljudi. DŽavaharlal Nehru i Muhamed Ali DŽina nisu bili ni nalik talibanima. Obojica su bili široko prihvaćeni kao legitimni lideri - ali je svejedno došlo do građanskog rata. Bajden nije imao čak ni taj luksuz da Avganistan prepušta sigurnim rukama. Lako je kriviti Atlija i Bajdena za nasilje koje je usledilo nakon što su doneli odluke koje su doneli. Možda su napravili greške. Iz perspektive naknadne pameti, možda je bilo moguće uvideti kako su mogli da umanje štetu koja je usledila. Ali obojica lidera su bila uhvaćena u kolonijalnu zamku koja je zarobila i tolike druge imperijalne sile. Jednom kad lokalne elite učinite zavisnim od novca i moći stranih okupatora, postaje skoro pa nemoguće napustiti neku zemlju a da to ne izazove haos u njoj. A obično biva da što je duže neka strana sila prisutna, to će haos koji će uslediti biti gori. Harolda Makmilana, konzervativnog premijera koji je 1960, predosećajući da vetar nadolazećih promena duva kolonijalnom Afrikom, nadzirao završetak britanske uprave u tom delu sveta, veoma konzervativni američki novinar Vilijam F. Bakli DŽunior je jednom pitao misli li da su Afrikanci spremni da samostalno upravljaju svojim državama. Makmilan nije mislio da jesu. Ali je odmah dodao da je to samo dodatni razlog zbog koga treba da budu slobodni da tako nešto pokušaju. To su bile njihove zemlje. Da bi naučili kako se upravlja morali su da dobiju priliku da upravljaju. Produženo britansko prisustvo i stavljanje najtalentovanijih i najsposobnijih antikolonijalnih aktivista u zatvor situaciju bi samo učinilo još gorom. Imperije retko kad nastaju planski. Većina evropskih imperija začeta je otvaranjem trgovinskih ispostava. Lokalni vladari su kultivisani, podmićivani i okretani jedni protiv drugih. Velikim delovima Indije dugo je upravljala jedna britanska trgovačka kompanija. Potom bi kolonijalne vlade na sebe preuzimale zadatak zaštite komercijalnih interesa matičnih zemalja. Imperijalna vladavina je često pravdana hrišćanskim misionarskim zanosom, ili - u vrlo poznoj fazi imperijalizma, pred sam kraj 19. stoleća - uzvišenim idealima obrazovanja lokalnih elita tako da po svemu oponašaju Zapad. Amerika se u kolonijalne poduhvate upuštala s manje entuzijazma. Na kraju krajeva, Amerikanci bi (s obzirom na to kako su SAD nastale, prim.) i trebalo da budu protiv imperijalizma. NJihovo proklamovano opravdanje za borbu protiv komunizma u Vijetnamu, ili protiv diktatura u Iraku i Avganistanu, bilo je prosvećivanje napaćenog lokalnog stanovništva kroz kapitalizam slobodnog tržišta i demokratsku vladu. Često s katastrofalnim posledicama. Kakvo god da je opravdanje za stranu intervenciju, rezultati su uvek isti. Lokalnim elitama, poput Avganistanaca koji su upravljali Kabulom i drugim gradovima, obično dobro ide. Ali zavisnost - ne samo od druge države, nego i od nevladinih organizacija i drugih dobronamernih institucija koje rade ono što bi trebalo da radi vlada - podstiče korupciju. Novac se isuviše lako sliva u sve dublje džepove. A već i samo prisustvo strane vojne sile i političkih tutora, koji verovatno slabo razumeju kako stvari funkcionišu u zemljama koje su okupirali, lokalnom stanovništvu dodatno otežavaju upravljanje vlastitom zemljom. Kolonijalne elite, koje više ne znaju šta će s lako stečenim parama, u očima svojih sunarodnika nemaju nikakav legitimitet. Pobunjenici i revolucionari ga možda imaju više, ali oni samo silom znaju da vladaju. Imperijalna sila je zarobljena. Odlazak iz zemlje je skoro uvek loša opcija. Ostanak u njoj je još gora. Atli i Bajden su to shvatili. To je razlog zbog koga su želeli da odu. Bajdena optužuju za naivnost i gledaju ga kao bespomoćnog starca koji nije svestan kakve sile je razobručio. Ne bi se reklo da je tako. Mislim da je odlučio da je došlo vreme za povlačenje bez odlaganja upravo zato što je znao da će se ono pretvoriti u veliki haos; bolje tako nešto prevaliti preko glave nego se još više naći u stisku imperijalne zamke. Ovakvo gledanje na stvari može se učiniti bezdušnim. Ali Bajdena je nemoguće kriviti za uspon talibana, ili za fragilno stanje zemlje koja je doživela previše ratova i invazija. Amerika u Avganistan nije ni trebalo da odlazi, ali to je lekcija koju velike sile izgleda nisu u stanju da nauče.