Opasni jubileji

Ništa u Bosni danas nije važnije od datuma i ništa se ne da razumeti bez kalendara, a u bosanskom novogodišnjem kalendaru najvažniji su datumi masakr u Srebrenici, optužnica za genocid protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića i Dejtonski sporazum, tim političkim i hronološkim redosledom. Dve hiljade i pete navršava se deset godina od ova tri događaja, a međunarodna zajednica grozi se i pomisli da Karadžić i Mladić na slobodi dočekaju jubilej srebreničkog masakra.

“Okrugle” godišnjice su neprijatne “na kvadrat” kada se obeležavaju na stratištima čije žrtve još traže pravdu i među narodima čije su težnje ostale nezadovoljene. Za međunarodne upravljače izuzetno je neugodno već i to što Bosnu danas, deset godina i bar desetak milijardi dolara pomoći kasnije, dele iste nevidljive sile koje su je prvobitno pocepale. A oni nemaju boljeg odgovora nego da u Dejtonu obećanu multietničku demokratiju “uteruju” kaznenim merama koje provode silom, bez dugog marša kroz institucije sistema i suprotno idealu postizanja vladavine prava putem društvenog konsenzusa.

Sve je to još nekako i išlo dok su mere “postmodernih kolonijalnih upravljača”, kako visoke međunarodne predstavnike u BiH naziva britanski ekspert za Bosnu Dejvid Čendler, bile uperene protiv “opstrukcionaša” iz redova Srpske demokratske stranke, tvrdokornih Karadžićevih i Mladićevih ideoloških i političkih saveznika iz ratnih vremena. Relativno lako i bez većeg roptanja primljeno je i Ešdaunovo izricanje drakonskih mera nepoznatih modernim političkim sistemima, poput doživotne zabrane bavljenja politikom. Malodušna politička elita Republike Srpske gledala je, valjda, da nekako “izdura” i ovog “visokog predstavnika UN i EU” (Ešdaunov mandat ističe u decembru 2005) i da, žrtvujući pojedince, “čuva” Republiku Srpsku kao glavnu tekovinu građanskog rata i Dejtonskog sporazuma.

Sada su se u Bosni promenili i meta i odstojanje visokog predstavnika. Unazad nekoliko meseci sve se više priča o “strukturnim greškama” u ustrojstvu Republike Srpske. Karla del Ponte ih je pred Savetom bezbednosti UN 23. novembra nazvala “sistemskim slabostima” u oblasti bezbednosti i primene pravnog poretka u RS, a Pedi Ešdaun se pozvao na njene reči kada je krenuo da ispravlja te strukturne greške, odnosno da oduzima nadležnosti Republike Srpske u resorima odbrane i unutrašnjih poslova. Ešdaun, koji više ne krije svoju ambiciju da korenito preuredi dejtonsku Bosnu i Hercegovinu tako što će temeljito promeniti njen Ustav (koji je deo Dejtonskog sporazuma), na prvi znak otpora u Republici Srpskoj nagovestio je da se ne može isključiti ni ukidanje Republike Srpske. Onda se povukao, žacnut kritikom da se ponaša nezakonito i neustavno (mandat je dobio da sprovodi dejtonske odluke, a ne da ih menja), i demantovao da je ikada rekao (banjalučkim “Nezavisnim novinama”) da bi Republika Srpska mogla nestati kao rezultat nekooperativnosti njenih izabranih vođa.

Deo Ešdaunovog problema je u tome što se pravnici Venecijanske komisije, uglednog tela koje o ustavnim pitanjima savetuje Savet Evrope, spremaju (kako tvrde izvori “Transitions online”, dobro obaveštenog Internet časopisa koji pomno i kvalitetno prati zbivanja u Bosni i Hercegovini) da njegova ovlašćenja proglase protivpravnim, odnosno suprotnim Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima (to se posebno odnosi na doživotnost njegovih zabrana). Britanski lord inače voli da kritičare svog autokratskog ponašanja šalje da se žale bosanskohercegovačkom Ustavnom sudu, znajući da on ne podleže autoritetu tog suda. A ozbiljni međunarodni pravnici još se nisu pozabavili pitanjem postoji li uopšte sud na planeti kome bi vredelo tužiti Ešdauna zbog nepoštovanja Dejtonskog sporazuma.

Ako se, naime, Republici Srpskoj oduzimaju ovlašćenja koja je imala po Dejtonu, onda je posredi neka vrsta razgradnje Republike Srpske, što je verovatno suprotno i slovu i duhu Dejtona. Bi li u takvom sporu bio nadležan Međunarodni sud pravde u Hagu, ukoliko bi mu se, primera radi, obratila Srbija i Crna Gora kao naslednik garanta i potpisnika Dejtonskog sporazuma, Miloševićeve Savezne Republike Jugoslavije? Beograd nema novca, a verovatno ni političke ni pravne energije za takve poduhvate, a Republika Srpska ionako nema vremena da čeka ishod. NJena sudbina rešila bi se u stvarnosti, na terenu, pre nego što bi sudije stigle da na dnevni red stave utvrđivanje nadležnosti za ovakav spor. Sam Ešdaun kaže (članak u “Frankfurter algemajne cajtungu” 11. jula ove godine, posle smenjivanja 60 funkcionera Republike Srpske) da je njegov autoritet podložan Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, ali nijednom pravniku na svetu ne bi bilo lako da postavi stvari tako da se Strazbur proglasi nadležnim.

Ta Ešdaunova prednost je, uostalom, i glavni predmet kritike onih njegovih osporavatelja koji nemaju ništa zajedničko ni sa ratnim ciljevima Vojske Republike Srpske, ni sa pritajenim nadama Srba u Bosni da se jednog dana, u povoljnijim međunarodnim okolnostima, priključe matici preko Drine. Evropski poznavaoci Bosne i teoretičari političkih sistema, kakvih ima u više međunarodnih organizacija, poslednjih godina analizirali su prilike u BiH i kritikovali poteze visokog predstavnika (najpoznatiji je britanski profesor Čendler, ali tu su i Evropska inicijativa za stabilnost i Evropski centar za pitanja manjina) sa aspekta njihove grube i voluntarističke intervencije u bosanski politički sistem. Reč je o kritičarima čiji se argumenti ne zasnivaju na etničkom ekskluzivizmu već na potrebi da ljudi koji nisu demokratski birani već imenovani i koji u tuđe ime donose odluke sa čijim posledicama sami ne moraju da žive, moraju bar negde, nekome da budu odgovorni za te posledice.

Oni dele frustracije lorda Ešdauna u pogledu ćorsokaka u kom se Bosna nalazi (zemlja nije postala stabilna multietnička demokratija kakva je dogovorena u Dejtonu, i u čije ime je bombardovana etnički eksluzivistička Republika Srpska) i traže evropska rešenja za probleme, ali ne veruju da se do demokratije i vladavine prava dolazi otpuštanjem izabranih predstavnika pod izgovorom da se ne uklapaju u neke, veoma uopštene pojmove o “evropskim standardima” kojih nema u Ustavu i za koje se ne snosi odgovornost u parlamentu.

Obično pouzdani izvori tvrde da će Savet za implementaciju mira, koji je visokom predstavniku dao takozvana bonska ovlašćenja (odobrena u Bonu 1997. godine) da smenjuje izabrane predstavnike, ta ovlašćenja Ešdaunu oduzeti u proleće 2005. godine. Time se delom objašnjava Ešdaunova žurba. On je u članku u FAZ-u letos već uveravao evropsku javnost da se sve ređe služi nametanjem rešenja, a sve više “pomaganjem” lokalnim vlastima da same dođu do rešenja, i da će sve manje da otpušta rukovodioce koji mu se ne sviđaju, uveravajući čitaoce da se “približavamo danu kada će međunarodna zajednica moći da se odrekne svojih ovlašćenja u Bosni”.

Ovog se puta, međutim, namerio na političare koji nisu, poput letos otpuštenog Dragana Kalinića, podržavali Radovana Karadžića i Ratka Mladića u njihovom vojničkom pohodu, i koji nikad nisu bili članovi Srpske demokratske stranke. Takvi kakvi su, bosanski Srbi Mladen Ivanić i Dragan Mikerević, koji su podneli ostavke na položaje ministra spoljnih poslova BiH i premijera RS, protestuju protiv Ešdaunove samovolje u ime istih principa zapadne demokratije u ime kojih i Ešdaun navodno deluje. Prikazujući ih kao zaštitnike Ratka Mladića zato što nisu uspeli da uhapse ni njega, ni Karadžića, ni još desetak haških begunaca za koje Del Ponte ionako tvrdi da su u Srbiji, Ešdaun rizikuje da ih pretvori u neke generičke “Srbe” koji već samim tim što se ne zovu Milorad Dodik i ne slušaju bespogovorno na svaki mig, ne mogu da budu na funkcijama u Bosni. To je istovremeno probudilo sumnju da nije posredi samo Mladić, a pogotovo ne Mikerević, već sama Republika Srpska.

Na to ukazuje pomalo cinična upotreba Ratka Mladića u svrhu disciplinovanja još jedne političke garniture bosanskih Srba. Svoj poslednji potez Ešdaun je očigledno brižljivo koordinisao sa haškom tužiteljkom, pa je signal za pritisak na RS zbog nesaradnje sa Hagom bilo “curenje” dosijea Ratka Mladića u evropske i bosanske medije. To je, podsećamo, onaj deo Mladićevog dosijea koji Karla del Ponte ima samo kao fotokopiju, a od vlasti u Beogradu i Banjaluci potražuje original da bi mogla da ga koristi na suđenju u Hagu. O stranicama koje nedostaju prvo smo čuli od Jovana Simića, savetnika Borisa Tadića, da bi detalji zatim istovremeno “procurili” u nekoliko svetskih listova. Ešdaun je neke od tih detalja (Mladić je navodno tek 2002. penzionisan u RS) iskoristio da optuži vlasti RS da su “flagrantno” kršile Dejtonski sporazum: “Devet godina su navodno gonili Mladića da ga uhapse, a zapravo su ga sedam godina zapošljavali.” Istovremeno su odabrane redakcije (Bi-Bi-Si, londonski “Tajms” i neki bosanski listovi) “došle u posed” međunarodnog dokumenta sa informacijama o kretanju Ratka Mladića, kojima je Pedi Ešdaun odmah ukazao puno poverenje pa je ostalo nejasno da li je on sam zapravo izvor “međunarodnog dokumenta”. U dokumentu piše da je Ratko Mladić 28. juna ove godine “pio” sa kolegama oficirima Vojske Republike Srpske u tajnom vojnom postrojenju u Han Pijesku. Ta na prvi pogled spektakularna nova informacija o Mladićevom kretanju (do sada se obično tvrdilo da je on na teritoriji SCG) propraćena je objašnjenjem da se Mladić na dva meseca skrasio u Republici Srpskoj jer se, posle izbora Borisa Tadića za predsednika Srbije, uplašio da će ga vlasti u Srbiji uhapsiti. Budući da je drugi krug predsedničkih izbora u Srbiji bio 27.juna, Mladić mora da je munjevito reagovao jer je već na Vidovdan, prema Ešdaunovoj informaciji, viđen u Han Pijesku kako “pije”.

Izvori NIN-a ukazuju da je Ešdaun imao američku i evropsku saglasnost za najnoviji pritisak na Republiku Srpsku, ali da pritisak možda nije najpreciznije kalibrirao. Američki ambasador ga je do kraja podržao (Mikerević je, kažu, ostavku podneo revoltiran ponašanjem ambasadora Daglasa Meklhenija, koji je uzeo slobodu da viče na premijera RS i lupa šakom o sto), otpor Vojislava Koštunice je verovatno anticipirao i unapred ukalkulisao, ali je francusko Ministarstvo spoljnih poslova poverilo “Mondu” da je zabrinuto zbog Ešdaunovih metoda. “Do sada smo mogli da ulijemo poverenje Srbima, da garantujemo da međunarodna zajednica ne traži ukidanje RS, da traži samo njihovu saradnju s Tribunalom u Hagu. Ovoga puta rizikujemo da nam više ne veruju”, izjavio je jedan neimenovani francuski diplomata.

Najmanji je, međutim, problem da li će bosanski Srbi verovati Parizu. Pravi problem je to što postepeno ukidanje Republike Srpske smanjenjem njenih nadležnosti u korist centralne države (posle Dejtona je centralna vlast u BiH imala tri resora, sada ima devet) plaši bosanske Srbe. Što je još važnije, taj strah ih ne motiviše da uhapse ratne zločince i “skinu” sebi sa vrata Haški tribunal jednom zasvagda; umesto toga, taj strah ih sada sputava jer im se čini da, sa stanovišta opstanka Republike Srpske, hapšenje i osuda Ratka Mladića i Radovana Karadžića možda nije nikakav izlaz. Bosanski Srbi, naime, sada strahuju da bi presuda tvoj dvojici “kreatora” Republike Srpske, kako ih ovih dana naziva Bi-Bi-Sijev dopisnik iz Sarajeva Nik Hotn, samo dobrodošla da se osuda dvojice lidera za genocid prenese na Republiku Srpsku kao “genocidnu tvorevinu”. To je uočio i komentator sarajevskog “Oslobođenja”, koji ovih dana zvuči gotovo slavodobitno kad kaže: “Ako RS i dalje bude odbijala saradnju, potpuno će izgubiti osnovu za pozivanje na dejtonsku zaštitu. Ako, pak, sarađuje, jačaće dokaze o motivima svog nastanka i o zlu učinjenim tim povodom. Pri tome će pomoći i snaženju argumenata tužbe BiH protiv SRJ. U oba slučaja dalje će se razotkriti agresorska i genocidna pozadina rata u BiH i kvislinška uloga RS.” To ne znači da vlast u RS može da uhapsi Mladića ali neće jer brine za budućnost Republike Srpske. (Inače bi ga valjda uhvatili CIA i MI6, za koje bi se na osnovu najnovijih informacija dalo zaključiti da pomno, ali pasivno prate njegovo kretanje između Srbije i Republike Srpske.) Ali to znači da i hapšenje i izostanak hapšenja Ratka Mladića zbunjuju i plaše Republiku Srpsku, a to nije dobar znak za izglede da on tamo bude uhapšen.

Dejvid Čendler, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Vestminister u Velikoj Britaniji Neograničeni marginalac Farsa je da neko ko je politički neuspešan u svojoj zemlji ima neograničenu upravljačku vlast u Bosni. I to podršku Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država Odstranjujući ponovo izabrane predstavnike i funkcionere u Republici Srpskoj, lord Pedi Ešdaun, visoki predstavnik međunarodne zajednice, doveo je u pitanje legitimnost svojih autoritarnih moći i kompetencije jer je blokirao krhki politički proces u Bosni. Kao neko ko nikad nije bio izabran za upravljačku funkciju u Velikoj Britaniji Ešdaun - nekadašnji pripadnik vojne policije koji dolazi iz ruralne izborne jedinice, s nadimkom Pedi “spuštenih gaća” - s lakoćom je 18. decembra demonstrirao svu aroganciju onih koji veruju da su iznad svake odgovornosti i ponovo gurnuo Bosnu u još dublju političku krizu. Farsa je da neko ko je politički marginalac u svojoj zemlji ima neograničenu upravljačku vlast u Bosni. I to uz podršku Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Devet godina nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma ova zemlja oskudeva u demokratiji i stabilnosti. Umesto da preuzme odgovornost za krhku političku, ekonomsku i socijalnu situaciju u Bosni, Ešdaun veselo odstranjuje izabrane predstavnike i administrativnim merama forsira neprihvatljive zakone. Krivicu za spor posleratni oporavak Ešdaun jednostavno prebacuje na političare i narod u Republici Srpskoj i Srpsku demokratsku stranku. Umesto da Bosnu vodi korak dalje ka boljoj budućnosti, Ešdaun i armija međunarodnih administratora i predstavnika nudi političke, ekonomske i socijalne projekte koji ne mogu privući pažnju bosanskih glasača. Ostavke Dragana Mikerevića, premijera RS i Mladena Ivanića, ministra spoljnih poslova RS, skrenule su pažnju na činjenicu da narod i izabrani predstavnici u RS nemaju prava da preispituju Ešdaunov nastran način odlučivanja. Nadam se da će rešenje ove političke krize ipak doprineti reformi i ograničavanju moći visokog predstavnika.