Štrajk u ludnici

Psihijatri iz Instituta za neuropsihijatrijske bolesti “Laza Lazarević” stupili su u štrajk zbog nehumanih uslova i zapretili da će izvesti pacijente na ulice. Ko bi se to iznenadio ako bi uskoro u centru prestonice sreo Napoleona sa nešto dužim rukavima na beloj uniformi, hrabrog pilota koji spušta svoj “boing” ispred Narodnog muzeja ili ljude koji nekako veruju da su se Staljin, Lenjin ili Tito preselili u njihova tela. U zemlji koja je, izgleda, postala obećana zemlja za proizvođače bensendina, u kojoj jedan od lidera od vladajuće koalicije kaže da u Srbiji nikada nije bilo gore, dok najljući opozicionari objašnjavaju zašto imaju razumevanja za vladu, vest o štrajku u ludnici zaslužuje naslovne strane novina. Suviše dugo se tanje zalihe zdravog razuma, kojeg inače nikada nije bilo za razbacivanje, suviše pažljivo se briše granica između originalnosti i ludila, da bi nam sada pacijenti na ulici predstavljali neku vrstu upozorenja ili nas, kao u nekim poučnim, humanističkim melodramama, naterali na razmišljanje.

LJudi inače po ulicama vode rasprave sami sa sobom, sve češće reaguju žestoko na sitne primedbe prijatelja, dok na teške uvrede uglavnom sležu ramenima jer smatraju da su to zaslužili, da bi svoje frustracije rešili tako što će premlatiti ženu ili decu. Petnaestak godina ratova u kojima nismo učestvovali i sankcija koje smo osetili, zločina za koje nas optužuju i žrtava za koje mi optužujemo, sigurno su uspele da oslabe živce i ojačaju frustracije kod običnih smrtnika. Kreatori javnog mnjenja u Srbiji za vreme Slobe i posle njega pokušavali su doduše da objasne kako su to bili samo vetrovi koji nisu ni okrznuli čelične živce građana, ali u tome nisu imali prevelikog uspeha. I ta psihologija konflikta, obračuna, diferencijacije i modernizovane verzije istrage poturica preživela je smenu Miloševića, njegovo izručenje, smenu onih koji su ga izručili, a postoje sasvim ozbiljni izgledi da preživi i njihove naslednike i nekoliko narednih vlada. Čak i u medijima i nevladinim organizacijama, koji sebe opisuju kao licencirane čuvare demokratije i tolerancije na Balkanu, dominira uverenje kako napredni, prozapadni deo društva mora da se obračuna sa svetinom koja je ogrezla u nacionalizmu pre nego što uđe u Evropu. Kao da sve vreme Miloševićeve vladavine, njegovi navodni ljuti protivnici nisu otvoreno i naizmenično sarađivali sa njim, što nije teško proveriti u bilo kojoj novinskoj dokumentaciji u Srbiji.

Ta srbijanska šizma, podela na normalne i nenormalne ljude, naše i njihove, može da ugrozi i napore za uspostavljanje normalnog demokratskog društva u kojem nije moguće postići konsenzus ni oko jednog pitanja u zemlji.

Iako su sve stranke u Srbiji načelno postigle saglasnost da treba doneti novi ustav, ta inicijativa nema velike šanse za uspeh upravo zato što su sve stranke postigle saglasnost. Kako bi, dakle, osvedočeni borci protiv Miloševića mogli da zajedno menjaju Ustav sa prekaljenim Miloševićevim pretorijancima? Ili: da li ćemo ulaziti u Evropu ako sa nama, normalnim građanima, treba da uđu i oni koji su protiv Evrope?

Svi stručnjaci za politički marketing će verovatno reći kako je pisanje ustava verovatno postala misija koju nijedan političar ne sme da pomene tokom kampanje. Uhapsićemo sve lopove, obezbedićemo 500 000 radnih mesta, izgradićemo stotine hiljada stanova i uletećemo u Evropu brzinom sunčeve svetlosti, to bi već moglo da zvuči kao dobar izborni program, ali priče o promeni ustava ili nacionalnom koncenzusu ili, ne daj bože, saglasju nisu nikakav izborni adut. Ali ta priča o promeni Ustava zapravo otvara debatu o istinskom diskontinuitetu - kako se, dakle, pravi obračun sa prošlošću ako se izbegava promena Ustava. Istoričari će reći kako su u svim istočnoevropskim zemljama ključne promene počele nakon što je promenjen ustav, jer je prilično teško reformisati društvo ako se zadrže odredbe o društvenoj svojini ili jednopartijskom sistemu. Ta napomena se, međutim, konvertovala u Srbiji u nedvosmislenu podršku Vojislavu Koštunici, koji je kao svoj glavni politički cilj izdvojio promenu Ustava.

Ustav je, dakle, postala jedna od najdosadnijih političkih tema u Srbiji, u kojoj se svaka pucnjava, privatizacija ili ekstradicija pretvara u glavno državno pitanje. Tadić, Koštunica i Nikolić su, izgleda, zauzeli slične stavove o tom pitanju, ali više razmišljaju o izborima koji moraju da se dogode posle donošenja Ustava nego o samom Ustavu. Ako Ustav iznudi samo parlamentarne izbore, onda će to biti pravo rešenje za Srbiju, smatraju pripadnici DS, ustav će za nas biti svetinja ako on iznudi izbore na svim nivoima, pričaju radikali. Jedino nije jasno da li ustav ima neku vrednost ako se odvoji od izbornih istraživanja, procenata i broja poslaničkih mesta. čitav niz okolnosti - elementarna logika, nešto što se zove hod istorije, ili želje naših prijatelja iz inostranstva upućuju da prvi korak ka Evropi vodi preko Ustava i konsenzusa o evopskim integracijama. Ideja kako će neka od suprostavljenih demokratskih opcija uspeti da samostalno uvede Srbiju deluje prilično besmisleno. Najveća nevolja je što svi to znaju, ali se svi prave da ne znaju.