Unpacking*

Između oka, snajperskog nišana i okidača, postoji vreme. Kao između dva snošaja, tri špricera ili sedam Borhesovih knjiga. Prostor je ovde zanemarljiv jer pripada više geografskoj nego duhovnoj kategoriji.

Šta to radiš? pita me sin Damjan na sredini sobe i usred dana.

Pakujemo se.

Isti odgovor je dobio od mene, nešto drugačijeg, davnog marta 1992. godine. Trpao sam košulje u duguljastu torbu zajedno sa knjigama, kasetama sa radio-dramama, sepija fotkama sa Slavije i Čubure, Bregovanim vinilom (G. Bregović i “Dugmići”), nekim opipljivim nostalgijama koje staju u duguljastu torbu. Postoji li uopšte tako nešto: duguljasta nostalgija?

Vreme, naravno, postoji između okidača i mete: ono se ne meri u sekundama ili minutima već pokretom. Ukoliko se meta brže kreće, pokret je kraći. Kratak pokret ne karakteriše po pravilu profesionalca, on je često iznuđen, nenadan i neplaniran. Vremenski pokret.

Opet?

Ne znam da li da mu odgovorim kako je pakovanje deo svakodnevice, kako se i Eskimi pakuju, i Novozelanđani i Indijanci, po uzoru na Srbe. I kako se, uglavnom, pakuju slične ili iste stvari. Pakovanje je uslovljeno pokretom, a pokret seobom. Još nisam doživeo selidbu bez pakovanja, to je moguće u snovima, a pravi san više ne dolazi sam i nije besplatan. Ovde gde živim, moguće je otvoriti prodavnicu snova, na uglu Hadžes i Octavia, to su imena koja mogu da se uvuku u svaki san. Neki zaostali francuski nadrealista bi mogao da mi obavlja posao snonoše.

Sada se pakujemo zato što se vraćamo, kažem mu. Vraćamo se zato što je tamo dobro.

“Tamo” je za njega Beograd.

Stvari su se promenile.

Ponećemo i auto? pita.

Ne, auto nam ne treba zato što je sada tamo dobro. Ni sam nisam siguran šta mislim, tamo gde je dobro, automobil nije potreban? Nije potrebno ništa, samo to DOBRO, jer ako je dobro, onda je to promena, vremenski pokret.

Vlasnik oka i prsta na okidaču se zove snajperista. Sem ovoga, on je vlasnik računa u banci, kabrioleta i stola za kojim se sedi prilikom dogovora. Badž, Damjanov prijatelj iz Hunters Point-a, kaže da je on nekoliko puta pregovarao stojećki. Drugim rečima, dobar snajperista ne mora da bude vlasnik stola. Mora da raspolaže vremenom i da poznaje datume: ne puca se na duhovne praznike jer to donosi nesreću. Odbio je da likvidira “El Greka”, gazdu noćnog kluba NEW CENTURY 6. januara zato što je bio grčki praznik Epiphandž ili nešto slično. Pitam ga da li bi likvidirao nekog 19. decembra. Kaže mi da taj datum nema u notesu i odmah ga upisuje pod Srbi - Sveti Nikola - Patron Saint.

Šta ćemo uopšte poneti? - nastavlja Damjan.

Vraćamo ono što smo poneli odande.

Zašto smo uopšte donosili te stvari?

Jebi ga. Kako da mu objasnim da se poneto prividno vraća jer se nikad fizički ne ponese, već samo premesti. Sve je geografija sem duha. Počinjem da prezirem sopstvenu kovanicu “duhovna mapa”. Šta bi bila severna strana duha? Moj duh se premestio sa Aljaske na polutar?

Nema nikakvog kontakta između oka, mete i okidača. Snajperista postoji tu, na prozoru, terasi, u sobi, na krovu, samo i jedino zbog “tate”, mastermind-a iliti Auctoritasa. On određuje vreme. Na Uskrs, po podne, ujutru ili na Badnje veče. To je ram ili okvir za pejzaž. Vreme između povlačenja okidača i pogođenog cilja se meri istorijskim aršinom i ono nema nikakav uticaj na probavu, seksualni život ili krvnu sliku atentatora.

Moj sin Damjan je proveo skoro godinu dana sa Kimom, crnkinjom sa kojom je stanovao u Summerdale getu. Bio je jedini belac u čitavom naselju, svi su ga voleli i on mi kaže da je voleo Kimu. NJen otac je osuđen na 20 godina zatvora zato što je kidnapovao gradonačelnika Oakland-a i bacio ga u kantu za đubre. U getu je upoznao Badž-a, simpatičnog tamnoputog ubicu i postali su prekonoćni drugari.

Ako postoji pravo đubre, onda je to BELO đubre, kaže mi Damjan. Bej nikada ne bi pucao na Božić ili Đurđevdan. To može samo “njhite trash”.

Duguljasta torba je skoro puna. Moram još da ponesem paket iz jermenske crkve Bodi Markoviću; novu knjigu Suzan Zontag Dekiju Mihailoviću; nešto nove muzike Vlaji, Mišku i Sanji; sestri priručnik za brzo sušenje cveća; baterije za laptop; sanduk kalifornijskog vina (da li se plaća carina?)

Utišaj tu muziku, kažem Damjanu dok zatvaram torbu.

On sluša rap, mlatara rukama i kezi se dok ponavlja reči.

Izvršen je atentat, kaže bledunjava spikerka sa kanala 2.

“I kill a devil right now. . . . I say kill whitey all nightey long . . . I stabbed a fucking Jew with a steeple. . . . I would kill a cracker for nothing, just for the fuck of it . . . Menace Clan kill a cracker; jack ‘em even quicker . . . catch that devil slipping; blow his fucking brains out”.

Utišaj! čujem sebe kako vičem.

Pogođen iz snajpera danas rano po podne.

Najavljivačica ima svetloplavu bluzu, kao rol kragnu koja je davi dok čita najnovije vesti sa gluperde. Vidim poznatu fotku na kojoj se lafčina smeje. Mora da je postojalo neko rastojanje između njegovog osmeha i Auctoritasa, nešto što me je održavalo ovih desetak godina. Vidim sebe pod vodom i nečiju ruku kako mi tupim perorezom preseca trsku kroz koju dišem.

Utišao sam, kaže Damjan, i šta sad to radiš?

Raspakujem se.

Opet?

Uzmi kao da se nikada nismo. I tu stanem. Stvarno stavim tačku. Nikada nismo. Niti ćemo.

Za Novu godinu ću u Menlo park, sviraju Lari Vučković i Buca Nećak. Postoji jedan trenutak, baš oko ponoći, kada razgaljeni Ameri traže od Lazara da im svira Monka, “Round About Midnight”. Onda mu ja priđem i šapnem mu: menjaj brzinu, Leri!

Opet u rikverc? pita.

Stane, odigne ruke visoko iznad dirki, malo razgiba prste i počne da svira.

BALKAN BLUE.

“Beogradski bluz”.

Imam utisak kako smo i on, i ja i Buca na sigurnom, nekako ušuškani i pomalo uspavani. Kako smo daleko i van vidokruga. I dok Lazo iz Kotora prosipa bogomdani talenat podjednako na bele i crne dirke, po ko-zna-koji-put ću pomisliti na vreme i geografiju: možda je ovog puta razlog za prednost snajpera nad klavirom bio u Zokijevom osmehu?

Mika Oklop

* Engleski prevod srpskog izraza “raspakivanje kofera”