Cena Dodikovog opstanka

Za NIN iz Banjaluke Čak i vodeći svetski mediji koji su zabeležili kad je Milorad Dodik u zgradu Predsedništva doveo harmonikaša, sad beleže da su druga dva člana Predsedništva BiH, Šefik DŽaferović i Željko Komšić, odgovorili dovođenjem u istu zgradu penzionisanih generala Armije BiH koji se „u punom kapacitetu stavljaju na raspolaganje institucijama BiH“. Ovo, dabome, ne objašnjava sve, ali ilustruje dubinu i širinu krize koja po verovanju pažljivijih hroničara i analitičara još nije dostigla vrhunac. Po tim pretpostavkama, znatno dramatičniji zapleti tek slede, a u sve će se upetljati svi važniji svetski centri moći čime će se naoko lokalni sukob pretvoriti u ozbiljan geopolitički sudar. Stvari se ovde odvijaju kao po nekom unapred napisanom scenariju. Najavljeno je i održano posebno zasedanje Narodne skupštine Republike Srpske - usvojena Deklaracija o ustavnim principima, što znači izradu novog ustava ovog entiteta, zatim je naloženo Vladi da u narednih pola godine izradi nove zakone kojima bi se vratile, ranije prenesene, nadležnosti u oblasti odbrane, pravosuđa i indirektnih poreza. Uz to predviđeno je ukidanje čak 140 raznih zakona i drugih akata po kojima su oduzete različite nadležnosti od Republike Srpske i prenesene u poslednjih četvrt veka na nivo Bosne i Hercegovine. Očekivano, u Sarajevu su ovo dočekali kao „rušenje ustavnog poretka i razbijanje države“ i pozvali one koje podrazumevaju pod pojmom međunarodne zajednice da intervenišu, što u ovdašnjim prilikama znači uklanjanje Dodika i njegovih istomišljenika sa političke scene. Slične ocene se mogu čuti i u mnogim zapadnim centrima moći, ali ovog puta, utisak je, stvari nisu crno-bele kao u nekim sličnim situacijama ranije. Ali, o tome nešto kasnije. Dodik, kao frontmen najnovijeg zapleta, izgleda kao da je predvideo ovakvu situaciju i učestalo iznosi samo dva argumenta. Prvo je „sve što tražimo je po Ustavu BiH“. I zaista, mada su nadležnosti godinama prenošene, nikad Ustav BiH nije menjan i tako, recimo, prema tom Ustavu i dalje svaki entitet ima svoju vojsku a tako je i kod mnogih drugih oblasti. Tu se prilično zapatila i međunarodna uprava jer se po njihovoj kreaciji i pravila ta znatno centralizovanija i unitarnija BiH, a da Ustav to ne predviđa. Druga stvar kojom je on odbio mnoge napada na sebe je izjava „mi ratovati nećemo, ako budemo oružano napadnuti nećemo se oružano već politički braniti“. Deluje vrlo samouvereno, neki misle da samo pokušava da tako deluje, i stalno objašnjava da „svet nije isti kao nekad“. Veruje da za ovu političku borbu ima podršku dve članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (Rusija i Kina), ali i nekoliko zemalja Evropske unije. Javno govori da nikakvih sankcija Evropske unije neće biti, ali ne isključuje da će možda neka zemlja pojedinačno da ih uvede. Najsvežija vest je da je ministarka spoljnih poslova Nemačke, Analena Berbok, od kolega u Briselu zatražila da se Dodiku ipak uvedu sankcije, ali zasad podrške od jednog broja zemalja EU nije bilo. Dobro obavešteni tvrde da je čak sedam-osam zemalja EU imalo rezervu prema ovom nemačkom predlogu. Sve češće se spekuliše da je zvanični Vašington već spremio poduži spisak ljudi i raznih kompanija u BiH kojima će biti uvedene sankcije, već mesec dana se objavljuje kako će sankcije biti za dan-dva. Oklevanje je, opet dobro obavešteni tvrde, zbog toga što jedan broj uticajnih u Stejt departmentu pa i u Kongresu veruje da kriza u BiH nije dobro proučena i da stvari nisu tako jednostavne. I u samoj Republici Srpskoj ima signala da bi se emotivna temperatura mogla početi spuštati - šalju se signali o mogućim kompromisima. Dodik, recimo, kad je reč o vojsci, koja je i izazvala najveću pažnju svetskih medija, nudi tri moguća rešenja: da svako ima svoju vojsku kako Ustav predviđa, druga varijanta je da se postojeća zajednička smanji za polovinu i treća da celi prostor BiH bude bez oružanih snaga - potpuna demilitarizacija. I kod nekih drugih oblasti nudi redefinisanje sadašnjeg stanja, pri čemu bi neke nadležnosti mogle ostati na nivou BiH. Da li je to politika „traži sve da bi dobio nešto“ ili je to samo taktičko uzmicanje i zbunjivanje protivnika. I, zasad, delimično nepriznati međunarodni namesnik Nemac Kristijan Šmit pokušava manevrisati, poslao je i poruku da bi se mogao povući Inckov zakon o negiranju genocida ukoliko bi se našle prihvatljive formulacije koje bi usvojila Parlamentarna skupština BiH. Najavio je i da pravi ekspertsku grupu koja bi „rešavala pitanja imovine“. Pitanje imovine je tačka na kojoj u Republici Srpskoj nemaju nameru da popuštaju. Prema odluci Ustavnog suda BiH, šume i poljoprivredno zemljište, koji su u SFRJ bili u društvenom vlasništvu a sada su na teritoriji Republike Srpske, ne mogu se knjižiti kao vlasništvo ovog entiteta. Zbog toga se uskoro priprema novo posebno zasedanje parlamenta RS koji će ovu odluku Ustavnog suda proglasiti nevažećom u ovom entitetu i to će biti novi zaplet. Za sve poteze i odluke Dodik i njegova vladajuća koalicija nemaju podršku opozicionih partija u Republici Srpskoj. On tvrdi da su mlakonje isprepadane od raznih međunarodnih izaslanika i da su u krajnjem izdajnici. Oni odgovaraju da je avanturista, nerealan i da nema dobar pregled igre i da će dovesti Republiku Srpsku u vrlo tešku poziciju. Predsednik SDS-a, najveće opozicione partije, Mirko Šarović čak veruje da bi Dodik mogao izazvati i rat. U Sarajevu, i vlast i opozicija su se prvi put ujedinile u gardu prema Dodikovim namerama. Kad on kaže „vraćam BiH na ustavne pozicije“, oni njemu kažu da ruši državu, prizivaju međunarodnu intervenciju, traže da ovdašnja tužilaštva pokrenu mehanizme „za zaštitu ustavnog poretka“. Ipak, izgleda da će to na domaćem terenu biti samo žestoka svađa, a da težište rešavanja krize prelazi na važne svetske centre. Kao da svi slute još ozbiljniju i veću krizu, pa otuda i sve veći broj stranih posrednika. Tu je sve brojnija misija Evropske unije, Amerika ima dva specijalna izaslanika, Britanci su nedavno imenovali svog donedavnog šefa Generalštaba generala Stjuarta Piča, takođe za specijalnog izaslanika, ruska ambasada u Sarajevu se češće i oštrije oglašava nego ikad dosad. Dodik je posetio Putina. Veliki su, očito, našli još jedno zgodno mesto da međusobno odmere snage. I njima se verovatno preterano ne žuri. Običan svet ovde, navikao na svakakve jade i nevolje, sve češće sve objašnjava rečima „dobro je, ne puca se“, mada se ne može reći da straha nema. Kao i u svim sličnim prilikama ovde se, dabome, vrlo pažljivo merka ponašanje Beograda i Zagreba. Oficijelni Zagreb je izašao sa ocenom da su u BiH na delu dva podjednako opasna procesa - secesija (misle na Republiku Srpsku) i centralizacija i unitarizacija (misle na sarajevsku bošnjačku političku elitu). Smatraju da su najugroženiji Hrvati. Beograd zvanično ponavlja da podržava Dejtonski sporazum - teritorijalni integritet BiH i u okviru nje teritorijalni i ustavni integritet Republike Srpske. Na rečima tu nema nikakvih promena u odnosu na ranija vremena, u spekulacijama domaćih i svetskih medija niko nikom ništa ne veruje.