Pasja vremena

Dušan Kovačević toliko je zadužio srpski film novijeg doba, da mu se slobodno može pripisati da je u srpskoj kinematografiji obeležio čitavu jednu eru. No, ono što srpski film Kovačeviću prevashodno duguje, duguje mu kao scenaristi i piscu po čijim su predlošcima rađeni neki od najznačajnijih srpskih filmova. Iako je režirao dva filma (istina, jedan u koautorstvu sa Božidarom Nikolićem), Kovačević se kao reditelj ne javlja i ne figurira kao meta-mesto srpskog filmskog Panteona. Između Profesionalca, njegovog prethodnog filma i najnovijeg, koji je potpisao kao reditelj Nije loše biti čovek, proteklo je osamnaest godina, a između Balkanskog špijuna i Profesionalca, devetnaest. U ovih osamnaest godina drastično se promenila srpska filmska paradigma, pa su filmovi poput Nije loše biti čovek, ne samo svojevrsne filmske anomalije, nego o identitetu savremenog srpskog filma govore malo ili nimalo. Nije loše biti čovek, nastao po vlastitom Kovačevićevom scenariju, anahron je, malokrvan i gotovo naivan oblik filmskog pripovedanja. Po svojim formalnim odlikama, kao da pripada kasnim pedesetim. Ovu anahronost možemo ponekad da doživljavamo kao atipičnost, što ovom prilikom nije slučaj. Nije loše biti čovek pripoveda o profesoru Milanu (Vojin Ćetković) koji, sticajem okolnosti, biva uvučen u jednu opasnu situaciju. NJegov kum Ranko Beli (Gordan Kičić) ubijen je, a motive njegovog ubistva raskrinkao je Žuća, profesorov pas miljenik!!! Zamišljen kao triler komedija, Nije loše biti čovek ne poseduje niti dramatičnost trilera niti intenzifikaciju dijaloga i ritma primerenog komediji. Ovom utisku delimične konfuzije u naoko mirnom i svedenom filmu, doprinosi i prilično nemušto posezanje za socijalnim kontekstom. Profesor Milan je već dve godine bez posla, ali socijalni kontekst ne samo da se ne produbljuje, nego ga se neutrališe ad hoc iznalaženjem provizornog radnog mesta za profesora, u okviru policijske škole. Time film, zapravo, ne razvija vlastitu premisu i kritički potencijal u socijalnom opserviranju. Deklasiranje pedagoških kadrova izuzetnih kvaliteta, potpuno se razvodnjava umetnutim socijalnim hepiendom. Nije loše biti čovek faktično pledira za jednu melodramsku situaciju u čijem središtu je motiv osujećene ljubavi. Kriminalac Moma Mrak (Andrija Milošević) oduzima život Ranku Belom i Izabeli (Lena Kovačević), ali se neoromantičarske pobude ovog narativa često gube u disfunkcionalnim režijskim rešenjima. Učestalost takvih sekvenci ponekad deluje iritantno. Takva je, na primer, prva monološka situacija, u kojoj profesor lamentira nad sopstvenom sudbinom, sinom koji jedva preživljava u Beču i oseća krivicu pred suprugom koja ga izdržava, a taj svoj lament upućuje psu Žući. Ova sekvenca je najpre nepotrebna, preduga je i u potpunosti doprinosi aritmiji… Odsustvo ma kog stila ostaje jedini stilski princip Kovačevićevog filma. Ubojitost one ironije koja je, zapravo, Kovačevićeva amblematika, u ovom filmu potpuno izostaje. Omiljenu kovačevićevsku ironijsku akcentuaciju smenjuje sada poetizacija ironije, što svim dešavanjima pridaje crtu benignosti. Ovo, praktično ima za posledicu da sve događaje sagledavamo iz istog dramskog registra. Paradoks filma Nije loše biti čovek ogleda se u ravni u kojoj mu se najpre može uputiti prigovor, a taj se prigovor izrađa u svoju suprotnost i postaje najsadržajniji aspekt filma. Reč je o tome da je film zamišljen kao svojevrsni vid promocije Lene Kovačević, Kovačevićeve ćerke koja u filmu briljira svojim izvanrednim pevačkim numerama. Songovi Kafe kafe i Lepe laži ne samo da su najlepši trenuci filma no po svojoj filmskoj sintaksi predstavljaju njegov vrhunac. Upravo sa Lenom Kovačević film izlazi iz ritmičke monotonije i dobija na punoći, razigranosti i bez obzira na to što predstavlja ritmičku digresiju, ostaje najartikulisaniji imanentno filmski segment. Kontrastiranje crvene Izabeline haljine i belog odela Ranka Belog, primer je sekvence koje se ne bi postideo ni Vinsent Mineli. Bez obzira na to što plemenitost kao oblik prevencije protiv pasjih vremena ostaje u sferi čiste romantizacije, ne znači da Kovačevićev potpis plemenitosti u ovom filmu treba omalovažiti po svaku cenu. On, uostalom, mnogo više ugađa sebi nego što podilazi publici. A publika ostaje mahom nepripremljena za njegovu komunikacijsku i moralnu konstelaciju. Baš kao što ostaje i potpuno nespremna da je „hapse pevajući“.