Na istoku, u Serbiji

1. Kada su komunisti došli na vlast, kulake su raskulačili na jednom brdu više Knjaževca.
Da sakriju grobove, posadili su četinare.
Četinara nije bilo do tada na brdima kraj Knjaževca.
Tu je iznikla Crna šuma.
Spomenik, koji su ne želeći, ubice podigle svojim žrtvama.
Spomenik na psećem groblju.

2. Nekada se Knjaževac zvao Gurgusovac. Po golubovima gurgusanima.
Gurgusani su sletali i voleli da se gnezde na Kuli.
I Kulu su zbog golubova zvali Gurgusovac.
U Kuli je bio zatvor.
Robijaši su kroz kasabu provođeni goli.
Pred Kulom su čekali Cigani koji su okivali robijaše.
Kada se Knjaz Miloš vraćao iz Vlaške, u čast njegovog povratka na vlast naredio je da se Kula poruši a da Gurgusovac njegovom milošću dobije ime Knjaževac.

3. Muzej u Knjaževcu ima 1 500 metara korisnog prostora.
Mesto se pominje još 1454. godine.
Imaju čudesan Muzej čarapa.
Neverovatnu zbirku u kojoj ne postoje dva ista primerka.
Čitav život je upleten u njih.
Tu nije bilo prepočinjanja na osnovu uzorka, već je svaka pletilja pričala svoju priču.
Dušica Živković, etnolog, direktorka muzeja koja je došla u neradno vreme da mi otvori muzej, priča mi o putovanjima ove zbirke po onoj Jugoslaviji i Evropi.
Sastavni deo muzeja je i kuća Ace Stanojevića, kuma Nikole Pašića i potpredsednika a onda i predsednika Radikalne stranke.
Tu se vidi da je Knjaževac pamtio i pre rata svetlije časove.
Da je ovde bila stvorena građanska klasa.
Knjaževac su zvali Mala Venecija.
Ispod poslednjeg od sedam mostova, od kojih se jedan zove Most ljubavi, bila je postavljena brana koja je podizala nivo vode u svrljiškom Timoku.
Na starim fotografijama vide se dame sa suncobranima, i kavaljeri koji voze čamce rekom koja protiče sredinom grada.
Po Timoku je, dok su se gospoda šetala kejom, plovila dereglija sa deset ljudi. I muzikom.
Sa ponosom se sećaju hotela “Pariz” gde su sedeli radikali.
Knjaževac je imao pre rata sedam hiljada stanovnika
A četrdeset dve kafane i četiri hotela.
U selu Ravnom je rimsko utvrđenje Timakum Minus iz drugog veka.
Sa Zoranom Janaćkovićem obilazim školu u Ravnom koja više nema đaka. Školska zgrada pretvorena je u arheološku radionicu. Ispred su nadgrobni spomenici starih Rimljana.
I na svakom od spomenika, na dnu, uklesana u kamen vinova loza.
Ovde se i pre dve hiljade godina pravilo vino.
Ispred je seoska kuća sa tremom na kojoj je napravljena ložnica za mladence.
Za prvu bračnu noć.
Samo mi nije jasno kako su to radili zimi.

4. Sedamdesetih godina Knjaževac je imao punu zaposlenost. Bila je tu čuvena fabrika obuće LEDA, zatim proizvodnja malih traktora IMT i tako redom.
Imao je više zaposlenih nego stanovnika.
Iz srećnih vremena ostao je jedan od najlepših domova kulture koji je nosio ime ideologa samoupravljanja, Edvarda Kardelja.
Tu se već čerdeset godina održavaju Susreti mladih koji su nekada trajali po šest dana.
Održavaju se još, ali dođe amatersko pozorište iz Aleksinca, hor iz Bele Palanke. Nema se za više.
Fabrike su ili zatvorene ili privatizovane. Privatnici sad u fabričkim halama organizuju proizvodnju sa znatno manje radnika.
Sela su opustela.
Uništava kraj bela kuga. A ima osamdeset sela. Mladi samo gledaju da uteknu iz Knjaževca. Beograd, Niš, inostranstvo.
Imaju Staru planinu koja ima bolje skijaške terene od Kopaonika. Neuređene, naravno. A ima i snega, od septembra. Svaka vlast koja dođe potroši milion na planove, obeća ali ne uradi ništa.
U Knjaževcu su vrlo ponosni na otvoreni bazen koji se snabdeva termalnom vodom i koji je uvek čist jer je protočan. Temperatura vode je 28 stepeni. Može se i sad kupati. U vodi je teško plivati i zbog toga je odlična za treninge plivača. Dolazila je ovde grčka reprezentacija na pripreme.
Nekad su na pripreme ovde dolazili prvoligaški klubovi. Bio je Knjaževac mesto. A sad bi svi da ga napuste. Sad nema ni korzoa na kojem se sve dešavalo.

5. Nema ni Puže, Pere Moćnog, Qube Mečke. Knjaževačkih oriđinala. Pera Moćni je ispio jednom u hotelu “Moskva” 67 špricera a da se napio nije.
Kelner se požali šefu sale, da samo jednog gosta služi i da od njega ne može da stigne do drugih gostiju.
“Zašto ne naručite litar-litar” pitao šef sale.
“Jes, pa da neko pomisli da sam pijanac”, odgovorio mu je Pera Moćni.
Nekad se u Knjaževcu odigravala Bekrijska slava, takmičenje u ispijanju vina. Pobednik je jahao na magarcu kroz grad sa vencem belog luka oko vrata.
Iz Knjaževca nikud nije hteo da ode slikar, čudesni akvarelist i crtač, Dragoslav Živković. U njegovoj trošnoj kući prisustvujem izložbi od koje me hvataju trnci.
Kod pesnika i predsednika Crkvene opštine, Obrena Ristića, na slavi, upoznajem oca Sinišu. Sveštenika koji je napravio crkvenu biblioteku sa knjigama koje nema ni gradska biblioteka. Uz najbolje knjaževačka vina, pesnik Voja Ranđelović nam recituje, “vrevi” kako bi ovde rekli, na torlačkom.
“Da nije bilo Vuka, cela Srbija bi vrevila”, kaže mi Snežana Pavković, direktorka Timočkog kruga.

6. U Knjaževac je došla, preko programa za volontere koji finansira Evropska unija, Franziska Lemke. Već je pet meseci tu. Dopalo joj se u Knjaževcu. U gostima je kod Snežane Pavković. Kada je krenula iz Nemačke imala je sedamnaest godina. Sad ima osamnaest i izgleda kao dečačić.
Ona je ovde u okviru programa evropske Komisije za mlade. U organizaciji Timočkog kluba.
Došla je iz Rotenbaha, mesta kraj Drezdena. U Drezdenu je učila ruski pa joj nije bilo teško da skoro savlada srpski.
Priznaje mi da je zavolela musaku i sarmu. Musaku je naučila da sprema. “Narednih godinu dana, moji će u Nemačkoj jesti samo sarmu.”
Radi sa decom izbeglicama u Kalni, gde je kolektivni smeštaj, dva puta nedeljno.
Deca je zovu Francuska i pitaju je kako to - ona se zove Francuska a došla iz Nemačke. Do Kalne ima trideset kilometara i putuje tamo autobusom.
Letos je bila na ekološkom volonterskom kampu u Ulcinju i čistila je ulcinjsku Veliku plažu.
Otac joj je bio srećan kad je krenula, ali joj je trebalo dosta vremena da ubedi majku da to nije tako opasna zemlja.
Kad ne ide u Kalnu, odlazi sa nastavnicom nemačkog da uči decu u školi.
Sprema se za studije psihologije i veruje da će ovo biti odlična priprema.
“Kad smo je čekali na aerodromu, očekivali smo nekog starijeg a pojavila se devojčica manja od ranca. Poljubila sam je dva puta i za nju je tu pozdravljanje bilo završeno. Kad sam krenula da je poljubim treći put, ona se uplašila. To joj je bilo prvo što je o nama naučila. Da se mi Srbi ljubimo tri puta.”
“Volim da vozim bicikl, spremam izveštaje, imam mnogo prijatelja. Nije mi dosadno. Pre sam deci samo pevala a sad, pošto sam nabavila flautu, i sviram im.”
Wen dečko iz Nemačke dolazio joj je u posetu dva puta. A sad će u februaru da joj dođu otac i majka.
Voli da hoda po planinama. Više joj se dopadaju nego more. Wena porodica voli da odlazi u planine na izlete.
Snežana ju je naučila da hekla a sad je uči da plete.
Pitam je kako je raditi sa decom izbeglicama.
“Neki dan je došlo dete u školu bez donjeg veša. To je strašno. Kako su mogli usred zime tako da ga puste?
Igrali su se porodice.
Devojčica koja je trebalo da igra mamu je stala kod prozora i sve vreme se pravila da puši i gleda kroz prozor.
Kad sam je pitala zašto to radi, rekla mi je da to po čitav dan radi njena mama. Da ne radi drugo ništa.”
Dopalo joj se kupinovo vino i naša rakija.
Za Badnje veče je bila u crkvi. Svidelo joj se što je gradonačelnik bio tu s njima i što je poželeo građanima sve najbolje, na Trgu. U Nemačkoj to nije videla.
Uspela je da pročita “Malog princa” na srpskom. Ima “Malog princa” na osam jezika. Kupuje ga u koju god zemlju dođe.
“Kad sam pričala o volonterima”, kaže Snežana, moj i Franziskin domaćin, “svi su me gledali sa nepoverenjem. Kako to da neko hoće da radi bez para. A sad su Franzisku svi zavoleli. Pola Knjaževca je poznaje. Morala sam da im objašnjavam da volontiranje nije samo besplatan rad. Da se ljudi edukuju, da uče jezike, da će lakše pronaći posao ako upoznaju više stvari. Teško, ali su prihvatili.”

7. U povratku čitam Obrena Ristića “Na istoku, u Serbiji”
“Daleko na istoku, u Serbiji, možda kao na kakvom otoku sivom.”

Ciketanisanje Zašto Raško Rob nije postao prvi milioner u SCG? Zato što mu je pobeda oteta idiotskim pitanjem. Nešto oko vina, rakije ili, može biti čaja, neki sastojak, nešto budi bog s nama. I mladi, lepi, pametni Raško Rob, naravno, nije znao odgovor. Kako bi uopšte student pete godine arhitekture, po svemu sudeći bajno obavešten, a svakako i intuitivan, mogao da nasluti tačan odgovor na takvo jedno pitanje? On je, doduše, svojom “visokomatematičkom” formulicom - eci-peci-pec - čak i pogodio tačan odgovor (koji je glasio: vino), ali tek Posle, tek kada je bilo gotovo, pa je ovaj mladić, odustavši na, istini za volju, fantastičnoj sumi od milion i po dinara, rekao u tom trenutku, onako više za sebe, “idem ja odavde”. Da, Raško Rob je rekao - “idem ja odavde”. Osetio je, možda i nesvesno, da se nalazi na pogrešnom mestu. U kvizu koji daje pare, ali ne i tri miliona. Ne, BK TV nije taj igrač. Slovenija je, primera radi, vrlo brzo dobila svog milionera; i Hrvatska (HRT 1) dobila je takođe svog milionera, samo ga SCG, preciznije BK TV, još nema. A Raško Rob je bio idealan kandidat. S lakoćom i šarmom, brzo, dosetljivo, duhovito i originalno, dosegao je on u prvoj rundi do sume od milion i po dinara i dobro, pri tom, iznurio ali i očarao veštog Zeku, sjajno zabavio fanove te emisije, i tada je, u toj prvoj rundi, kviz mudro prekinut, a Raško Rob upućen da sačeka nedelju dana do poslednjeg, a jednog jedinog pitanja, onog za tri miliona. Podrazumeva se i da je BK TV time sebi sačuvala pravo da dobro razmisli o tom jednom jedinom pitanju za tri miliona. Već i po principu: šta bi bilo ono što mladi i obrazovani Raško Rob sigurno ne može da zna... U međuvremenu je i nacija čekala taj trenutak. Izgledalo je da smo sasvim blizu glavnog zgoditka, konačne pobede. Ali, ne, na kraju je podmetnuto to glupavo, čak i neumesno pitanje za veliko finale kviza, ali je zato Raško Rob bio - zaustavljen. Propuštena je time, pored ostalog, prilika da ova zemlja, makar u nečemu, ali makar u nečemu, dobije pobednika, i to savršenog. Posle odustajanja Raška Roba, kviz se iznova stropoštao u bla-bla-bla i osvojene sume od tri hiljade dinara. Pri čemu, ipak, za kakvu-takvu utehu ostaje da smo najzad videli to čuveno pitanje za tri miliona dinara. Onoliko se mahalo i mamilo baš tim: da svi, ne samo takmičari, jasno konačno saznamo kako ono uopšte glasi. I videli smo. Bljak. Pošto se Raško Rob pokazao opasnim takmičarem, kojeg i sreća prati, kviz “Želite li da postanete milioner” potegao je u ciketanskoj odbrani slavnu sportsku disciplinu, u srpskom slengu zvanu - muvanje bez kinte. Tako smo se još jednom našli na gubitničkom terenu. Odakle nema uzleta. Ili: ima li ikakvih šansi zemlja u kojoj godinama niko ne uspeva da pobedi čak i u najpopularnijem kvizu na svetu? JASMINA LEKIĆ