Basara, Beli, Tasić

NIN-ov žiri kritike za roman godine izabrao je prošlog utorka uveče tri najbolja romanopisca minule književne sezone. To su: Svetislav Basara (1953), s romanom Srce zemlje, Radovan Beli Marković (1947) s Orkestrom na pedale i Vladimir Tasić (1967) s Kišom i hartijom. Kome će se od njih trojice sreća osmehnuti znaće se u sredu tačno u podne kada se novinarima i snimateljima otvaraju vrata svečane sale Jubanke (Ulica kralja Milana 11) u kojoj će žiri, još od 9,30 časova, odlučivati o dobitniku.

Potpisniku ovih redova, zato što prati rad žirija, često se postavlja pitanje čije su šanse najveće da mu se roman upiše kao pedeseta knjiga nagrađena NIN-ovom nagradom, ko su favoriti pojedinih članova žirija, za koga “lobira” redakcija itd. Naročito je radoznala književna čaršija i tzv. ekspertska novinarska bratija. Ti krugovi uvek imaju svoje “sigurne” kandidate. Ovog puta opredelili su se za Legiju i njegov roman pošto su se prethodno oduševili njegovom epistolarnom prozom, objavljujući je, takođe, kao ekskluzivitet. On kao dobitnik, navodno, ne bi bio iznenađenje s obzirom na to da je član žirija Nikola Milošević?! Takva vrsta duhovitosti, naravno, sasvim mimoilazi svoju metu. NJen objekt, umesto projektovanog, postali su sama institucija NIN-ove nagrade i akademik Milošević za čijeg su svojevremenog članstva (i predsedavanja) u žiriju nagrade dobili David Albahari i Vladimir Arsenijević.

Elem, kad je reč o prirodnoj znatiželji i stvarnom interesovanju da li žiri nekog od trojice izabranih pretendenata na nagradu posebno izdvaja, odgovor je da su im šanse ravnopravne. Članovi žirija (Petar Pijanović, predsednik, Aleksandar Jerkov, Tihomir Brajović, Ivan Negrišorac, Dušan Marinković), naime, i bukvalno su na ovoj svojoj pretposlednjoj sednici bili saglasni u mišljenju da su njihovim užim izborom obuhvaćena tri nesporna pisca, prepoznatljivih poetičkih koncepata i proznih iskaza. NJihovi romani su izraz nekih autentičnih vizija sveta i to je ono što ih je izdvojilo iz prošlogodišnje romansijerske produkcije. Uostalom, književnim znalcima i širim čitalačkim krugovima njihovo delo je i te kako poznato. Basara i Beli Marković već godinama slove kao klasici savremene srpske proze. Dobitnici su svih najuglednijih nagrada, osim NIN-ove, koja im je u više navrata takoreći za dlaku izmicala. Tasić je, stupajući iz nauke u polje literature, već svojim prvim romanom Oproštajni dar pobrao takođe najuglednija književna priznanja i bio nadomak NIN-ovom. Kišom i hartijom, koja je upravo nagrađena Vitalovom nagradom, samo je potvrdio i učvrstio svoju munjevito stečenu književnu reputaciju. S obzirom na sve to, žiri će zaista biti na velikoj muci kad bude morao da donese konačnu odluku. Može se čak reći da odavno nije bilo toliko neizvesnosti oko izbora novog NIN-ovog laureata.

Što se tiče prošlogodišnje romansijerske žetve, zanimljivo je da u njoj opet najistaknutije mesto zauzima “Narodna knjiga”. Ona je izdavač i dva romana iz užeg izbora (Basarinog i Belog Markovića). Tasićev su objavili novosadski “Svetovi”.

Srce zemlje izašlo je u biblioteci “Napuklo ogledalo” koju uređuje Gojko Tešić. NJegova je, verovatno, i propratna beleška na koricama koja knjigu preporučuje kao “basarističko-groteskno-beketovsku mistifikaciju (studiju) o boravku Fridriha Ničea na Kipru”, gde, inače, čuveni filozof nikada nije nogom kročio. Da bi zaintrigirao pažnju čitaoca, Tešić još pita: “Da li je Basara srpski Niče, ili Frojd, ili možda Vagner”, i “Ko je u ovom romanu fatalna Lu Salome? Itd, itd...” Na kraju, konstatuje: “Blistav trenutak srpskog postmodernističkog romana.”

Orkestar na pedale objavljen je u biblioteci Delo, s uredničkim potpisom Radivoja Mikića. On ovaj roman sagledava “kao deo velikog romanesknog ciklusa u kome je reč o upravniku valjevske lude kuće, doktoru Suboti, koji kroz jednu gorku priču o svom dolasku u Srbiju i svojim potucanjima od ratišta do ludnice nastoji da pokaže zanose i poraze jednog osetljivog intelektualca”. “Trajno opčinjen svetom svoje mladosti, čiji je simbol Manov Čarobni breg i njegovi junaci, doktor Subota kroz stvarnost početka 20. veka prolazi kao zbunjen i pokoleban čovek koji kroz prepisku sa značajnim ljudima i svoju potragu za izgubljenim orkestrom na pedale u stvari traga za nestalom lepotom i harmonijom u svetu i stvarnosti.”

Kiša i hartija je 76. knjiga džepne biblioteke BIS čiji je urednik Jovan Zivlak. On je, sa Vladimirom Gvozdenom i njen recenzent. Kako je u pitanju relativno nov pisac, ovu (podužu) recenziju donosimo u celini:

“Ovo je roman nad čijim se melanholičnim i potresnim stranicama nadvija ozvučena stvarnost jednog aktuelnog i kontroverznog sveta u kojem Tasićevi junaci teže da se oslobode unutrašnjih i spoljnih izgnanstava. Junakinja, kao dramatizovani pripovedač, svodi svoju životnu priču između Novog Sada, Londona, Dablina... u čijim okvirima progovaraju mnogi njeni bliski prijatelji kao akteri traganja za oslobođenjem i otelovljenjem svojih snova, razasuti po gradovima Evrope i Amerike. Roman je slika kulture i njenih čudesnih evokacija, udara i ekstaza, imaginativna, ironična i gorka priča o jednoj generaciji, o jednom gradu, o znanjima, srodstvima i emocijama koje se raspršuju u prinudnim izborima života i njegove neostvarene poezije. Ispričan u preplitanju erudicije i ironije, fikcionalnog i potresnog dokumentarizma, sa nespornim pripovedačkim majstorstvom, ovaj roman je autentično i snažno svedočanstvo o našem vremenu, roman koji afirmiše Tasića kao jednog od najubedljivijih predstavnika novog duha u srpskoj književnosti.”

Da bismo čitaoce bar donekle obavestili o kakvim se knjigama radi, prezentirali smo im ove izdavačke preporuke koje se, po pravilu, pišu i s izvesnim marketinškim prizvukom. Zanimljivo je, međutim, kada su u pitanju ova tri romana, da su slične ili još veće pohvale o njima izrečene i u dosad brojnim prikazima u časopisima i novinama. Što samo znači da je njihova vrednost široko verifikovana i da predstavlja svojevrsnu potvrdu njihovog nominovanja za NIN-ovu nagradu koja, po rasprostranjenom uverenju, važi za naše najuglednije književno priznanje.

A što se tiče poslednje sednice žirija, dodali bismo da je na njoj još pet romana od u međuvremenu dvadesetak pročitanih, uvršćeno u širi izbor. To su romani Marije Knežević Kern Putovanje na jug (“Nova”), Radoslava Stojanovića Angelus (SZK), Đorđa Pisareva U srcu grada (Stilos), Dragana Lakićevića LJubavna knjižica (“Dereta”) i LJubiše Jovanovića Zvezdanica (“Narodna knjiga”). Konačni širi izbor obuhvata, dakle, 23 romana, od ukupno 120 koje je žiri pročitao i razmotrio na svojim sednicama.

I, na kraju, ono što potencijalnog dobitnika najviše zanima: iznos nagrade je 5 000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, koje obezbeđuje generalni sponzor nagrade Jubanka.