Arhiva

Kruna za genseka

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Kruna za genseka
U pekinškoj Velikoj dvorani naroda je, kao i uvek, vladao savršen red; čak su i oficirske kape delegata iz armijskih struktura na klupama ispred njih bile poređane pod konac. Glavni govornik dočekan je dugotrajnim ritmičnim aplauzom; neutreniranom oku je iz daljine načas moglo biti teško da razluči da li se prizor pred njim odvija u Kini ili u susednoj, totalitarnoj Severnoj Koreji. Još kad bi izvan grandiozne sale, diljem ogromne zemlje, sve bilo pod apsolutnom kontrolom kao u njoj. Policijska kontrola nad svim što se u Kini dešava je, doduše, već u potpunosti uspostavljena i - zahvaljujući u velikoj meri tehnološkom napretku koji je omogućio da državni nadzor bude uzdignut na dosad neviđeni nivo - efikasnija nego što je ikada bila: pogledu kineskog Velikog brata ništa ne izmiče, bar ne zadugo. (Kad su se u samo predvečerje skupa na jednom pekinškom nadvožnjaku pojavili protestni transparenti - „Želimo hranu, ne pi-si-ar testove. Želimo slobodu, ne zaključavanje. Želimo poštovanje, ne laži. Želimo reforme, ne Kulturnu revoluciju. Želimo pravo glasa, ne vođu. Želimo da budemo građani, ne robovi“, pisalo je na jednom - a globalnim društvenim mrežama počeli da šire snimci s lica mesta, kineska cenzura se ekspresno pobrinula da blokira svaku internet pretragu po ključnim rečima kako bi sprečila da poruke stignu do većeg broja sunarodnika.) Kontrola nad socijalnim, ekonomskim i, u krajnjoj instanci, istorijskim procesima je, međutim, nešto sasvim drugo, i na tim planovima se, koliko god inače moćna, Komunistička partija Kine - čiji se 20. kongres održava ove sedmice - sve više sudara s realnošću, u pravom komunističkom maniru i dalje uverena da je može preoblikovati snagom sopstvene kolektivne volje. Što se s jedne strane da razumeti, s obzirom na monumentalna dostignuća Kine u poslednjih četrdesetak godina; ali je, kao što se na osnovu istorijskog iskustva predobro zna, istovremeno i jedna od fatalnih zabluda svake komunističke partije koja se dokopala vlasti. Samo što pomenutom glavnom govorniku, generalnom sekretaru KP i šefu države Si Đinpingu, na to niko ne sme da ukaže. Do te mere je Si koncentrisao vlast u svojim rukama - pri čemu je, uz prethodno (pod krinkom borbe protiv korupcije) temeljno sprovedene čistke stvarnih i potencijalnih rivala, od ključnog značaja bila izmena kojom je 2018. ukinuto ustavno ograničenje trajanja predsedničkog mandata, kao uvertira u ono što se ove nedelje finalizuje - da više niko i ne pomišlja da mu prigovori, a kamoli da se suprostavi njegovom gledanju na stvari. Čak ni onda kad je očigledno da greši, kao u slučaju bandoglave i kontraproduktivne politike nultog kovida koju je lansirao, a koja kineskoj ekonomiji iz dana u dan nanosi sve veću štetu. Ali tako to ide. Što se više apsolutizuje vlast jednog čoveka, to je manja mogućnost za korekciju kursa, jer bi ta korekcija predstavljala implicitno priznanje da lider nije nepogrešiv. Jer ako nije nepogrešiv, onda ga je, makar teoretski, jednog dana moguće i zameniti nekim drugim. A ako je dopuštena mogućnost da bude zamenjen nekim drugim, onda prestaje da bude apsolutni vladar makar formalno još bio na položaju. E pa, Si nema nameru da ga takvo šta snađe, i zato će sada biti realizovano ono za šta je teren već odavno pripremljen. Prvo će na kongresu dobiti nove mandate na mestu generalnog sekretara KP i predsedavajućeg Centralne vojne komisije, da bi mu onda narednog proleća, na godišnjem zasedanju Nacionalnog narodnog kongresa, bio potvrđen i treći mandat na mestu predsednika Kine - što je funkcija po kojoj je međunarodno najprepoznatljiviji, ali je sa stanovišta moći zapravo najmanje važna od ove tri. I tako će, kao što se od 2018. sa izvesnošću i očekuje, definitivno biti okončana višedecenijska praksa uvedena u vreme Deng Sjaopinga da se svako naredno državno i partijsko rukovodstvo na vlasti ne zadržava duže od deset godina, kako bi se izbegla katastrofalna zastranjenja poput onih iz perioda apsolutne vladavine Mao Cedunga. Mimo Sijevog oktroisanja, na kongresu će biti konstituisan novi sastav Centralnog komiteta s oko 200 punopravnih članova i oko 170 njihovih zamenika; CK će probrati 25 članova Politbiroa; a Politbiro potvrditi članove najmoćnijeg kolektivnog organa u zemlji (u odlazećem sazivu sedmočlanog, po potrebi i brojnijeg) Stalnog komiteta Politbiroa. Tu će već nekih kadrovskih promena biti, ali kakvih tačno neće se znati bukvalno dok novi članovi Stalnog komiteta ne stupe na binu: najveći deo kongresa odvija se, jasno, iza zatvorenih vrata. Sinolozi i drugi profesionalni posmatrači kineskih prilika morali su zato privremeno da se zadovolje analizom Sijevog uvodnog obraćanja koje je, kako je neko izmerio, potrajalo 104 minuta. Ali nije da su iz tog govora - u partijskom žargonu, „izveštaja o radu“ - saznali išta što odranije nisu znali ne samo oni, nego i svako iole zainteresovan za savremenu Kinu. Očekivano najratoborniji Si je bio kad je govorio o Hongkongu i Tajvanu, sveobuhvatno gušenje demokratije u bivšoj britanskoj koloniji opisujući kao njeno prevođenje iz stanja haosa u red, dok je za ostrvo koje pošto-poto hoće da pripoji matici ponovio da cilj ostaje mirno prisajedinjenje, ali da se Peking nipošto neće odreći „prava“ da to ostvari i primenom sile. „Rešavanje tajvanskog pitanja je kineska stvar, i stvar koju moraju da reše Kinezi“, kazao je. U izveštajima o radu koje generalni sekretar podnosi na kongresu po pravilu se ne komentarišu aktuelni događaji niti pominju druge zemlje, pa tako ni Si nije rekao ništa o najurgentnijem svetskom pitanju - ratu u Ukrajini; niti o sve većim tenzijama ispunjenom rivalstvu sa Sjedinjenim Državama, iako je istup tu i tamo bio prošaran šifrovanim porukama prevashodno namenjenim Vašingtonu. Ali je zato veličao spoljnopolitički kurs zemlje i ono što se iz njegove vizure registruje kao njen rastući međunarodni uticaj u pet godina proteklih od prethodnog kongresa, prigodno ignorišući okolnost da je upravo u tom periodu u jednom značajnom delu sveta međunarodna reputacija Kine ozbiljno narušena. Prvo, zbog inicijalnog prikrivanja i shodno tome neadekvatnog odgovora na pandemiju koja je iz nje krenula. Pa još mnogo više zbog naglašeno agresivnog ponašanja njenih diplomatskih predstavnika i osvetoljubivog reagovanja na kritike iz inostranstva iznete tim povodom. A onda i zbog onog što je, barem na Zapadu, doživljeno kao Sijevo faktičko svrstavanje na stranu agresora nakon što je Kremlj pokrenuo invaziju na Ukrajinu. „Si je, ne izvinjavajući se ni za šta, branio trenutni pristup KP Kine svemu, kako na domaćoj tako i na međunarodnoj sceni. (...) NJegova najvažnija tema bio je naglasak na razvoju jedinstvenog ‘kineskog stila’ u mnogim elementima državnih poslova, od modernizacije, preko diplomatije, do socijalizma“, prokomentarisao je za Rojters Skot Kenedi iz vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije. Značajan broj analitičara ukazuje i na Sijevo insistiranje na planu najšire shvaćene bezbednosti - ne samo vojne i strateške, koje niko i ne ugrožava (pošto niko nije toliko lud), nego i svake druge, uključujući i onu trenutno najviše poljuljanu - socio-ekonomsku. „Mao je ljudima obećavao da će od njih načiniti revolucionare. Deng im je obećavao da će ih učiniti bogatim. Si im obećava da će biti bezbedni“, primećuje, takođe u izjavi za Rojters, DŽon Deluri, profesor kineskih studija na Jonsei univerzitetu u Seulu. Upravo to stavljanje naglaska na bezbednost nacije u najopštijem smislu reči - pri čemu, iz očiglednih razloga, sada poseban značaj ima pitanje javnog zdravlja - ukazuje da, koliko god da je Si u govoru ponudio idealizovanu sliku o trenutnom stanju nacije, u vrhu države mora postojati svest o tome da ta slika nije ružičasta kakvom je on predstavlja. To njegovo prkosno odbijanje da prizna da je bilo šta u poslednjih pet godina pogrešno odrađeno i napravi neophodne korekcije čini još problematičnijim. Ništa o nadobudnosti nekoga koji je izgleda poverovao u sopstvenu svemoć - stvari su otišle toliko daleko da, kao u najcrnjim diktaturama, režimska propaganda već ispreda bajke o tome kako Sijev dodir sve pretvara u zlato, kao u slučaju sela čije meštane je tobože spasio od siromaštva ukazavši im da bi promenom vrste krompira koji uzgajaju mogli da ostvaruju mnogo veće prihode nego dotad - ne svedoči bolje od pomenute politike nultog kovida, jednog od glavnih uzročnika aktuelnih ekonomskih i socijalnih problema u Kini. Sijeva Kina bi i bez pandemije i problematičnog odgovora na nju morala da se suoči sa značajnim padom privrednog rasta (barem za kineske prilike), perspektivom ubrzane depopulacije (pošto na naplatu dolazi višedecenijska, tek 2015. u potpunosti ukinuta politika jednog deteta), prenaduvanim mehurom na tržištu nekretnina (koji bi pre ili kasnije mogao da pukne) i posledicama ekonomskog „rasparivanja“ s Amerikom. Ali su pandemija i naročito odgovor države na nju te probleme uvećali, usput stvarajući nove - poput rastuće stope nezaposlenosti, pre svega mladih, recimo. Ekstremno rigidan režim zaključavanja višemilionskih gradova i regiona zbog nekolicine registrovanih slučajeva infekcije - uz istovremeno potpuno zanemarivanje vakcinacije, posebno najugroženijih grupa, i odbijanje da se prihvate superiornije strane vakcine - potpuno je poremetio ekonomsku aktivnost u mnogim delovima zemlje i u nizu privrednih sektora, potkopavajući i proizvodnju i potražnju (kako domaću tako i stranu), te odvraćajući investitore od ulaganja. I to u okolnostima kad se neki od njih već povlače iz Kine ili se spremaju da to učine zbog kontinuiranih pritisaka države na privatne kompanije, posebno one najuspešnije, iz IT sektora; i sve evidentnijeg povratka dirigovanoj privredi, u procesu koji pojedini analitičari opisuju kao zaokret koji u perspektivi vodi uspostavljanju nekog vida savremene autarhije. Ovo može zvučati čudno s obzirom na to da se proteklih decenija čitav svet navikao na to da na Kinu gleda kao na globalnu fabriku iz koje stiže sva moguća industrijska roba, i da je njena ekonomija neraskidivo isprepletena s onom svetskom. No priroda kineskog režima je takva da se zemlja zapravo nikada istinski nije otvorila ka svetu, kao što ni potreba za samodovoljnošću nikad nije prestala da postoji. A obrati li se pažnja i na to koliko je, na primer, malo stranaca ostalo u Kini - i koliko ih još dugo neće ni biti u većem broju, s obzirom na drakonske kovid restrikcije i generalno nezdravu atmosferu koju je takvo stanje stvorilo - ili koliko se mladih Kineza sa studija u inostranstvu vraća u zemlju, teze o novom kineskom zatvaranju ne zvuče toliko bizarno kao u prvi mah. Ali kako je tako nešto moguće pomiriti sa Sijevom - i u govoru na kongresu potcrtanom - ambicijom da Kina u dogledno vreme postane vodeća svetska sila, i čitav međunarodni poredak preuredi u skladu sa svojim shvatanjima i potrebama? To treba pitati Sija. Taj vam se, kao što bi oni seljani jamačno potvrdili, u sve razume. Vladan Marjanović