Mala teorija žanra iliO geniju i šusteru

“Mi nismo anđeli 2” - reditelja Srđana Dragojevića - već su, danima pre svoje premijere, postali filmski događaj sezone. Pitanje je - a zašto? Verovatno zato što je reč o komediji koja se ne stidi svojih žanrovskih pretpostavki.

Evo šta se meni događa: pre nekoliko dana nisam uspeo da uđem u svoju omiljenu knjižaru zbog neviđene gužve na vratima. Jeste da je “lokal” bio prilično popunjen, ali kako prostor deli sa “bilet servisom”, oni što se gurahu da uđu, nisu to činili zbog knjiga, već da kupe ulaznice. Kakve ulaznice? Sumnjam da se njihova nervoza odnosila na koncert grupe R.E.M. Ali sam siguran da se odnosila na film “Mi nismo anđeli 2”, koji je, danima pre svoje premijere, postao “filmski događaj sezone”. Građani predosećaju kako će se i gde dobro zabaviti. Jer je “Mi nismo anđeli 2” komedija. Međutim, svi domaći filmovi su komedije - da pukneš od smeha ili da ti suza suzu stiže. Kažu da je reditelj ovog filma Srđan Dragojević amoralan. Ali, njegovi uspesi su nešto drugo: on je jedini koji se javno ne sprda sa “žanrovskom leksikom”. To valja iskoristiti za malu lekciju.

Ali, a šta je to žanr?

Pokušaću da pojam žanra, i značaj njegovih pravila, objasnim jednim posrednim, ali veoma poučnim primerom. U vašingtonskoj Nacionalnoj galeriji, jednom od najboljih muzeja na svetu, nalaze se i dve slike Luke Kranaha - Muški portret i Ženski portret. Dakle, dva portreta. Radi se, uslovno rečeno, o istovetnim komadima; jedna slika je nešto poput negativa druge, njen odraz u ogledalu. Zato ću se, u nekoliko reči, pozabaviti tek jednom od tih slika, recimo Ženskim portretom. Ta je slika nastala 1522. godine. NJene dimenzije su 56,8 dž 38,1. Osoba na slici, verovatno neka princeza, predstavljena je u onom što danas zovemo srednjem planu. Stav portretisane osobe je donekle iskošen, ona je blago okrenuta na jednu stranu, u zdesna nalevo zamišljene ose.

Nekako u isto vreme, samo nekoliko decenija ranije, 1505. godine, Leonardo je naslikao ono što i danas privlači ljude u pariskom Luvru - Mona Lizu - sliku čije su dimenzije 77 dž 58 santimetara. Kadriranje je slično onom Luke Kranaha, s tim da je vlasnica najčuvenijeg osmeha u istoriji iskošena sleva nadesno one zamišljene ose.

Šta nam ovo poređenje govori?

Ono kaže da je početkom DŽVI veka portret - jedan žanr - bio slika relativno malih dimenzija, ne veća od metar sa šezdeset santimetara, ostvarena u vizuri srednjeg plana i blagom rotacijom figure po zamišljenoj osi. Prema tome, svaki žanr jeste skup pravila koja po svojoj prividnoj opskurnosti - ali i po svojoj neospornoj strogosti - nalikuju, recimo, pravilima sportskih igara. Ako pravilo o zabrani igranja rukom definiše fudbal, i tako ga čini različitim od košarke, u kojoj je igranje rukom obavezno, onda, isto tako, pravila melodrame (kao najzahtevnijeg žanra) služe da se ona razlikuje od tragedije, čija, pak, pravila sprečavaju da se ona ne izvrgne u komediju. Kako onda - pitate se - dolazi do toga da nas, pet stotina godina nakon njenog nastanka, slika Ženski portret Luke Kranaha dovodi do otežanog disanja i lake drhtavice, dok su mnogi drugi portreti, nastali po istim pravilima u isto vreme, davno završili kao stvari za potpalu kamina. A i da ne govorimo kako su završili portreti čiji su autori, verovatno neke jurodive osobe, prezirali žanrovske propozicije.

Sve ovo, na prvi pogled, jeste argument u korist mrzitelja žanra. Oni obično kažu da do ovakvog fenomena dolazi zato što veliki umetnici krše pravila, što se poigravaju žanrom po meri svog autorskog bića. To je zabluda. Veliki umetnici su, iznad svega, poštene zanatlije. Reč je o nečem drugom. Između pojedinih pravila žanra, čiju smo strogost već nagovestili, opskurnost isto tako, postoji uski, majušni slobodan prostor, tanka praznina, teško uočljiva golim okom, u kome se, bili baletan ili rukometaš, filmski reditelj naročito, možete dokazati ili tek tu definitivno propasti. Kretanje po tom prostoru, po tom lavirintu od pravila do pravila, između pravila, jeste ono što razlikuje velikog majstora od beznadežnog diletanta, ili je, u najmanju ruku, ono što predestinira tu razliku. To je opredeljenje bez kompromisa. Svi žanrovski filmski reditelji, a takvi su većina, postupaju isto, ali neki iza sebe - baš kao i Leonardo ili Luka Kranah - ostavljaju remek - dela, a druge jedino pamtimo - ako ih se uopšte i sećamo - kao uboge zanatlije.

Ali je čak i ovo potonje mnogo poštenije negoli se kurčiti autorskim sindromom, tim pleonazmom za ono što se u narodu zove umetničarenje. Oni koji se time posebno ističu, predstavljaju blage psihijatrijske slučajeve. Jer je u svetu žanrova sve obrnuto negoli u akademskoj umetničkoj kritici. Veliki francuski reditelj Žan-Pjer Melvil, koji je nesumnjivo bio autor (u oba smisla te definicije), nabrojao je u jednom intervjuu šezdeset tri značajna, velika, pomalo zaboravljena, američka reditelja iz međuratne epohe, među kojima i Ričarda Boleslavskog, DŽeka Konveja, Vilijema Diterlea, Roja del Ruta, Marka Sendriča... Znače li vam nešto ta imena? Ne. Dobro - vratite se Ejzenštajnu. Ili budite u žiriju koji će opet nagraditi Kventina Tarantina zato što se poigrao žanrom. Ali, Kventin je ipak žanrovac; on stvara u tradiciji žanra crtanog filma. Za promenu, Fasbinder ili Almodovar, mada se čini da je njihova slava plod transparentnog preziranja žanrova, jesu tipični žanrovski reditelji baš u ključu one teorije autora - Fasbinder je želeo da dostigne Daglasa Sirka, a Almodovar bi da bude novi Hauard Hoks. Samo su se pravili da žele nešto drugo. Bdž the njadž, za svaki slučaj, napominjem da su Sirk i Hoks prvaci žanrovske tradicije. I takođe uzgred budi rečeno, prva tri mesta na mojoj privatnoj listi najboljih filmova svih vremena zauzimaju “Tragači” DŽona Forda, “Kazablanka” Majkla Kertica i “Imitacija života” Daglasa Sirka. Prvi je vestern, a druga dva su melodrame. Sva tri su školski primeri žanrovskih filmova.

A šta filmske žanrove čini, na svoj način, međusobno srodnim? Već nekoliko puta pomenuta teorija autora Endrua Sarisa i Kaje di sinema. Ona, ta teorija, nije isisana iz malog prsta, već iz holivudske (i svake druge) klasike. Holivudski film se oduvek i iznad svega zasnivao na aristotelovskim dramaturškim principima kao antičkoj verziji žanrovske poetike. Grčki filozof je smatrao da su za uspeh tragedije - koja je, je li, jedan žanr - bitni sklop događaja, radnja koja se razvija iz same sebe i jedan čovek po sredini, ni izrazito dobar, ni nepopravljivo loš, koji ispašta zarad neke greške iz prošlosti. Najkraće - lik je zaplet, a ono što zovemo pričom, radnjom koja se razvija iz same sebe, jeste emanacija ličnosti na njenom putu iz prošlosti do katarzičnog poraza. A kakvi su likovi u našim filmovima? Oni su, skoro bez vrednijeg izuzetka, namerno antižanrovski koncipirani, ljudi bez svojstava. Ovde se slabo proučava Aristotel.