Ulazak u opasnu epohu

Jednu stvar u vezi s 2023. godinom već s izvesnošću znamo: i nju će, kao i ovu odlazeću, obeležiti rat u Ukrajini, čije skoro okončanje više ne očekuju valjda ni najveći optimisti - ako takvi negde još postoje. To što Vladimir Putin ovih dana izjavljuje kako je Rusija spremna da pregovara „sa svim stranama“ - što je formulacija koja sugeriše kako mu na pameti nisu direktni pregovori s Ukrajinom, već neka nova, modifikovana Jalta na kojoj bi Rusija i Amerika Evropu ponovo podelile na interesne sfere - izvan ruskih granica niko ne uzima za ozbiljno. U Kijevu i zapadnim prestonicama veruju da iza tih reči ruskog diktatora ne stoji stvarna želja da se uspostavi mir, već pokušaj da se kupi vreme i ruskim snagama omogući oporavak od jesenašnjih neuspeha na bojištu, te popuna kapaciteta u ljudstvu i materijalu pre nego što krenu u novu ofanzivu. Samo kod kremaljskom propagandom indoktriniranih može da prođe i Putinova druga verbalna zamka s istom implikacijom: ona kad konstatuje kako Ukrajina i Zapad unisono odbijaju mirovne pregovore. Istina je da je pregovore dosad odbijao Kijev, kako zbog pomenute sumnje u Putinove motive (jer je u rat krenuo s jasnom ambicijom da Ukrajinu kao suverenu državu izbriše s mape), tako još i više zbog - teško ostvarive, najblaže rečeno - ambicije da, kad mu je već rat nametnut, prvo povrati sve okupirane teritorije, uključujući i Krim koji je Rusija anektirala 2014. Ove sedmice je, doduše, ukrajinski ministar spoljnih poslova Dmitro Kuleba izjavio kako je Kijev zainteresovan da već do kraja februara, idealno pod okriljem UN, bude organizovan „mirovni samit“ - ali je onda u istom dahu učešće Rusije na tom skupu uslovio prethodnim podizanjem optužnice protiv Moskve pred „nekim međunarodnim sudom“ zbog ratnih zločina počinjenih u Ukrajini. Što iz najmanje dva razloga zvuči neozbiljno: niti je podizanje takve optužnice - za koju inače i te kako ima osnova - izdvodljivo u tako kratkom roku, niti ima mnogo smisla sazivati mirovnu konferenciju ako na njoj ne učestvuje jedna strana u konfliktu. Neistina je, međutim, kad se tvrdi - kao što to čini Putin - da je za nastavak rata kriv i Zapad, i to s tobožnjom namerom da se Rusiji nanese istorijski poraz, od koga se u geostrateškom smislu više nikada ne bi oporavila. Iako je tačno da, pre svega u Sjedinjenim Državama, ima nekih čije se razmišljanje kreće u tim okvirima, dominantno gledište i u američkoj administraciji i mimo nje miljama je daleko od toga, između ostalog i zato što se u kalkulacijama računa i s mogućnošću da pre ili kasnije hazjajina na čelu poražene i ponižene Rusije nasledi neko još bezobzirniji i osvetoljubiviji od njega: u najgorem scenariju, neko ko se ne bi snebivao da posegne za nuklearnim naoružanjem - za razliku od Putina koji njime, zasad barem, s vremena na vreme samo preti. Osim toga, ma šta ko inače mislio o ostvarljivosti proklamovanog ratnog cilja ukrajinske strane, niko na Zapadu sebi ne daje moralno pravo da Ukrajincima propisuje dokle će se boriti, odnosno u kom trenutku će biti spremni da sednu za pregovarački sto: na dobro ili na zlo, to pravo pripada isključivo njima, jer je njihova zemlja napadnuta i o njihovoj se koži radi. I to stoji čak i kada se ima na umu - a mora se imati - da ukrajinska borbena sposobnost sad već u potpunosti zavisi od zapadne (a suštinski samo američke) vojne pomoći, kao i da ta i svaka druga podrška koju Zapad Ukrajini obezbeđuje ono što se u toj zemlji dešava od početka ruske agresije, uz sve ostalo, čini i ratom koji, ako niko drugi a ono SAD svakako, tamo vode preko posrednika. Nedavni susret DŽoa Bajdena i Volodimira Zelenskog u Vašingtonu - prvi odlazak u inostranstvo ukrajinskog predsednika od početka ruske agresije - te obećana dodatna pomoć u naoružanju u tom kontekstu predstavljaju trenutak čiji će puni značaj moći da se sagleda upravo u predstojećim mesecima. No zasad barem, u situaciji kad strane u sukobu objektivno ne mogu da ostvare svoje maksimalističke ciljeve i kad je i dalje ekstremno teško zamisliti kako bi izgledalo kompromisno rešenje koje bi vlasti dve zemlje bile u stanju da čitavoj naciji (u slučaju Ukrajine), odnosno ogromnom aparatu sile (u slučaju Rusije, budući da je tamo samo taj aparat politički bitan) predstave kao prihvatljivo, ima osnova za procenu da će rat potrajati ne samo tokom 2023, nego i duže - pri čemu će obe strane računati s tim da će se stanje na terenu u nekom momentu presudno okrenuti u njihovu korist. Metju Krenig, član američkog Saveta za međunarodne odnose, jedan je od onih koji smatraju da će rat u Ukrajini potrajati čitave 2023, možda i sve do 2024. ili 2025. „Mislim da je sada očigledno da će se ovaj rat nastaviti još godinama, te da je zbog toga važno da zapadne vlade odustanu od kratkoročnog gledanja na stvari i usvoje neku dugoročnu strategiju za budućnost Ukrajine“, rekao je on u razgovoru s Emom Ešford, takođe članicom Saveta, vođenom za časopis Forin polisi. Ešfordova, s druge strane, sebi dozvoljava mrvicu optimizma. „Postoji neka šansa - recimo 25 odsto - da će biti uložen trud da se u 2023. stigne makar do uspostavljanja primirja. Troškovi rata izmiču kontroli na svim stranama: Rusima, Evropljanima, Amerikancima, a Ukrajincima svakako. Raspoloženje javnosti širom Evrope naginje tome da se traži sporazumno rešenje konflikta, a (...) 47 odsto Amerikanaca želi da Bajdenova administracija potraži načine za okončanje rata“, kazala je ona. Jedan od doajena američke spoljnopolitičke misli, DŽozef Naj, ne očekuje pozitivan razvoj situacije u nastupajućoj godini. Zamoljen da, zajedno s još nekolicinom međunarodnih figura, za Project Syndicate podrži ili ospori (verovatno pomalo i namerno naivno sročenu) tezu po kojoj će se „nakon godine obeležene ratom i geopolitičkim konfliktom, mirotvorstvo i diplomatija u 2023. vratiti na scenu“, harvardski profesor je uzvratio da u novoj godini klima po mirotvorstvo i diplomatiju neće postati ništa povoljnija. „Invazija na Ukrajinu koju je pokrenuo Putin počivala je na pogrešnoj kalkulaciji da je Ukrajina deo ‘ruskog sveta’ i da nije legitimna država. Ono što je nehotice postigao jeste da pomogne formiranju snažnijeg ukrajinskog patriotizma. Ali je teško zamisliti da bi Putin mogao da odstupi, ili da Ukrajina odustane od nastojanja da povrati zauzetu teritoriju“, konstatovao je on. Znači li onda da produžetak rata uvećava i verovatnoću od njegove eskalacije - uključujući čak i onu nuklearnu - ili prelivanja, odnosno prerastanja u direktnu konfrontaciju Rusije i NATO? Sudeći po trenutno preovlađujućim mišljenjima, barem onima u koje smo za potrebe ovog teksta imali uvid, reklo bi se da se tako dramatičan razvoj događaja niko ozbiljno ne očekuje. Ipak, ostaje da lebdi strepnja zbog narasle mogućnosti da jednog dana neko - ne nužno Rusija ili NATO - učini ono što se donedavno činilo nezamislivim. Beatris Fin, izvršni direktor Međunarodne kampanje za ukidanje nuklearnog oružja, kojoj je 2017. dodeljena Nobelova nagrada za mir, u pomenutoj mini-anketi koju je sproveo Project Syndicate tako primećuje da je „rizik izbijanja nuklearnog rata veći nego što je bio za mnogo godina unazad, a strah od nuklearnog Armagedona ponovo prisutan u kolektivnoj svesti“. „Ali u svim diskusijama koje su tokom 2022. vođene o tome da li bi moglo doći do upotrebe manjeg, takozvanog taktičkog nuklearnog oružja, malo je pažnje posvećivano tome da bi čak i detonacija niskog intenziteta imala devastirajuće posledice po ljude i životnu sredinu. Ovo doprinosi slabljenju nuklearnog tabua. Ponašanje Rusije u 2022. pokazalo je da se nuklearno oružje ne koristi kako bi se putem efektivnog odvraćanja osigurali bezbednost i stabilnost, već kao sredstvo prisile i uslovljavanja koje omogućava izvođenje ilegalnih agresija. Posmatrano na duži rok, raste opasnost da bi i drugi mogli da krenu Putinovim stopama“, navela je ona. Na stranu to, moglo bi se ovome dodati, što su i konvencionalni arsenali više nego dovoljni kako bi se neka zemlja razorila do temelja - a zlo koje je zadesilo Ukrajinu čak nije ni jedini aktuelni takav slučaj. Treba se, u najmanju ruku, setiti i zaboravljenog građanskog rata u Jemenu, u kome je, uz maligno uplitanje Saudijske Arabije, dosad ubijeno blizu 400.000 ljudi, a u pustoš pretvorena zemlja koja je već spadala u najsiromašnije na svetu. Ali već i same razmere i implikacije rata na istočnom obodu Evrope (pa i šok izazvan saznanjem da je tako nešto moguće) učinili su da i na druge oružane sukobe širom sveta - sadašnje i, neizbežno, buduće - počne da se gleda kroz prizmu onog trenutno najvećeg i najvažnijeg, koji kao da je točak istorije vratio unazad, ili ga barem preusmerio. U tom, širem kontekstu posmatrano, svima je pre svega na pameti mogućnost konflikta između Kine i Amerike, u slučaju da ova prva reši da silom pripoji Tajvan. Minksin Pei, profesor državne uprave na kalifornijskom Klermon Mekena koledžu, procenjuje, recimo, da bi tenzije u drugim delovima sveta, posebno u istočnoj Aziji, mogle da vrtoglavo narastu čak i u slučaju da se rat u Ukrajini završi. „Zapravo, kinesko-američko strateško rivalstvo će verovatno dodatno eskalirati čim u Ukrajini bude uspostavljen viši stepen stabilnosti, jer će kreatori politike i stratezi u Vašingtonu svoju pažnju i resurse preusmeriti ka konfrontaciji s Kinom. Najvažnije od svega, rat (u Ukrajini, prim.) je zatrovao odnose između vodećih zemalja i razotkrio duboke i široke naprsline u međunarodnom poretku. To znači da smo stupili u drugačiju i daleko opasniju eru - eru koja sigurno neće biti okončana u 2023“, naveo je Pei za Project Syndicate. Sve i da se nekako zanemare globalne ekonomske implikacije rata u Ukrajini (što, naravno, nije moguće), dovoljno je ovom geostrateškom miksu onog što jeste i onog što bi u ne tako dalekoj budućnosti moglo biti dodati samo jednu eksplozivnu komponentu - izvesnu propast pokušaja obnavljanja nuklearnog sporazuma s Iranom, s kojeg je američki potpis skinula administracija Donalda Trampa - pa da slika bliske budućnosti postane još mračnija nego što je u ovom času: „Mislim da ćemo vremenom na 2023. gledati kao na godinu u kojoj je postalo neizbežno da će Iran steći nuklearno naoružanje“, kaže Krenig, čiju procenu dele i mnogi drugi. Biće, dakle, da je ruska invazija na Ukrajinu tek početak nečega čemu još ne znamo ni pravo ime. Vladan Marjanović