Putin, orvelovski „mirotvorac“

Rusija možda više nije totalitarno društvo kakvo je bila u vreme kada je pre šest decenija na njenom čelu bio moj pradeda Nikita Hruščov, ali totalitarizam, reklo bi se, ostaje deo ruskog DNK. Kremlj i dalje kreira vlastitu realnost, ne obazirući se na to koliko apsurdna ili nemoguća ona bila, i zahteva od ljudi da veruju u nju. Ako je u Okeaniji iz romana 1984 DŽordža Orvela rat - mir, onda je „specijalna vojna operacija“ predsednika Vladimira Putina praktično jedan oblik ruskog mirotvorstva u 2022. Invazija na Ukrajinu pokrenuta 24. februara nije mnogo zabrinula rusku urbanu srednju klasu, koja se, dok su ruski tenkovi prelazili granicu, i dalje provodila kao da je još 2004, kada je na prihodima od prodaje nafte i gasa utemeljeni ekonomski bum u Putinovoj Rusiji bio na vrhuncu. Zapravo, taj nadrealni lažni mir koji je u Rusiji vladao tokom otprilike prvih šest meseci od početka invazije bilo je ono što je izazivalo mučninu. Dok je Ukrajina - otadžbina velikog dela moje familije i zemlja nesvakidašnje lepote - nemilosrdno bombardovana, njen glavni grad bio u obruču, a njen narod isteran iz domova kako bi potražio utočište u inostranstvu ili krenuo da brani svoju zemlju, obični Rusi su nastavljali da se bave svojim životima. Da, sankcije su unele neke promene u svakodnevicu žitelja Moskve i Sankt Peterburga. Neka luksuzna roba nestala je s polica, neki zapadni lanci zatvorili su vrata svojih prodavnica. Ali su Rusi i dalje mogli da uživaju u mnogim stvarima - u dovoljno igračaka, zadovoljstava i luksuza kojima su dobili pristup nakon kolapsa Sovjetskog Saveza - da bi rat zadržali na distanci. Nasilje u susednoj zemlji je običnim Rusima delovalo isuviše trivijalno - ili možda isuviše značajno - da bi o tome previše razmišljali. Neka se Putin brine o tome, kao što se brine i o svemu ostalom. Ne vidim zlo, ne čujem zlo, ne govorim ništa. Da se neki zapadnjak zbog ovoga ne bi osetio superiornim, valja se podsetiti slične uskogrude, konzumerističke relaksiranosti dominantne u zapadnim društvima tokom bezbrojnih konflikata, zločina i nepravdi kod kuće i u inostranstvu. I danas mnogi u zapadnim demokratijama nemaju nikakav problem s tim da sa svojim liderima sklapaju moralno bankrotirane pogodbe koje i nisu toliko drugačije od onoga što se može videti u Rusiji. Dok je Donald Tramp beskonačno lagao, davao rasističke i antisemitske izjave, bogatio se na nelegalan način i korumpirao ministarstvo pravde, koliko su se snažno Amerikanci tome usprotivili? Da, bilo je protesta, i Tramp je na kraju glasovima birača najuren iz Bele kuće. A jedna komisija Predstavničkog doma i dalje istražuje njegovu ulogu u šestojanuarskom pokušaju prevrata. Ali je Tramp zadržao veliku podršku značajnog broja Amerikanaca, uključujući tu i bukvalno kompletan establišment Republikanske partije. Razlog je jednostavan: on im je obezbedio troje novih desničarskih sudija u Vrhovnom sudu (koji su otad opovrgli niz važnih presuda, uključujući i pola veka staru odluku kojom se na saveznom nivou legalizuje abortus), podržavao je deregulaciju koja je išla u prilog krupnom kapitalu, i smanjivao poreska opterećenja za bogate. I Britanci su tako više od tri godine dopuštali bivšem premijeru Borisu DŽonsonu da se izvlači uprkos bezbrojnim ugovorima za javne nabavke dodeljivanim nekvalifikovanim ponuđačima povezanim sa članovima vlade - o njegovom totalnom nepoštovanju parlamenta i krune da se i ne govori. Izgleda da je jedino bitno bilo to što je oposlio Bregzit. U Poljskoj je vlada koju predvodi stranka Pravo i pravda Jaroslava Kačinjskog potčinila sudove i najveći deo tamošnjih medija. Ali je izdašnim subvencijama kupila i praktično ropsku odanost ruralnih i siromašnih birača. Transakcioni karakter vladanja je u današnje doba sve prisutniji i u sve većoj meri doprinosi jačanju autoritarnosti. Glasamo na izborima kako bismo učinili nešto za interese i vrednosti našeg plemena, ne za dobro naše zemlje, ili ne daj bože sveta. A u zamenu za izlaženje u susret zahtevima biračkog tela - finansijskim, verskim, ideološkim i drugim - lider faktički dobija dozvolu da kad god mu to odgovara ignoriše demokratski sistem vladavine i njegove etičke norme. Budući da figure poput Trampa i Putina ovo shvataju, oni podilaze željama ljudi i raspiruju njihove strahove. Pa kao što je Tramp demonizovao latinoameričke imigrante, tako i Putin već i samo postojanje transrodnih i nebinarnih osoba koristi kako bi opravdao svoj rat protiv Ukrajine, za koji tvrdi da je neophodan kako bi se Rusija oduprla „diktaturi zapadnih elita“ koje pokušavaju da „ponište veru i tradicionalne vrednosti“. Mržnja prema marginalnim manjinama može da bude moćno političko oružje. Malo ko je to činio na tako efikasan način kao Jozef Gebels. Upravo se na primeru rata u Ukrajini to dobro vidi. U prvo vreme, Putinu naklonjeni Trampovi lojalisti - s izuzetkom nekih voditelja s Foks njuza, poput Takera Karlsona - uglavnom su držali jezik za zubima. Tramp je čak otišao toliko daleko da izrazi svoje protivljenje ruskoj invaziji, znajući da većina Amerikanaca na nju gleda kao na varvarski čin. Amerikanci i danas nastavljaju da slave heroizam Ukrajinaca. Ali njihova posvećenost podršci Ukrajini kopni. Mnogi republikanci danas kažu kako ta podrška ima preveliku cenu i kako su Sjedinjene Države Ukrajincima dale blanko ček. Trampov slogan „Amerika na prvom mestu“ - koji zapravo znači „Samo Amerika“ - ponovo dobija na privlačnosti. Čini se da se ruska srednja klasa u sve većoj meri budi iz moralne uspavanosti kad se radi o ratu u Ukrajini - mada to buđenje nisu inicirale patnje Ukrajinaca, već to što su njenim sinovima, očevima i braći počeli da stižu pozivi za regrutaciju. Ali to će biti od male pomoći Ukrajincima ako na drugoj strani rastući broj američkih republikanaca krene da zatvara oči i okreće im leđa. Društveni ugovor je implicitni sporazum svih društvenih aktera o pridržavanju izvesnih pravila i normi u zamenu za zajedničke benefite. Ali populisti preferiraju pogodbu utemeljenu na selektivnosti i tribalizmu, što objašnjava i zašto su uzor našli u Putinu. To što je Putin shvatio moć ovakvog pristupa vladavini može delovati kao iznenađenje, budući da on nije tip čoveka dubokih misli. Kao što nije ni Tramp. Možda je to najpogubniji aspekt populističkog društvenog ugovora po čijim pravilima danas živi previše nas: on uopšte i ne počiva na bilo kakvoj svesti, nego na strahu, poniženju i otuđenju. To su sentimenti koji produžavaju trajanje tiranija i služe kao pogon agresivnom ratu. Nina Hruščova Autorka je profesorka međunarodnih odnosa na njujorškom NJu skul univerzitetu © Project Syndicate, 2022.