Šta se mene tiče Evropa

Mora da je Holanđanima ili recimo Nemcima i Francuzima veoma teško kad se radi o upoređivanjima. U nas, kad hoće nešto pametno i vredno da se kaže, onda se uvek, recimo prilikom puštanja neke fabrike u pogon, ili nekog puta, ili ko zna čega, nije ni važno, u svakom slučaju prilikom onih slavlja kad se seku vrpce, uvek pametni govornici kažu: to je evropska stvar. U redu, razumem, nisam naivan i neobavešten, stvar je sasvim jasna.

Šta kažu Francuzi ili Nemci recimo u takvim situacijama? Stvarno, nisam o tome sve do pre neki dan razmišljao, ali odista je zanimljivo šta bi recimo oni mogli da kažu. Za nas je “evropska stvar” merilo, aršin, pojam kvaliteta i vrednosti. Nalazeći se na jugu tog lepog kontinenta - ta mi se, ipak, a i istorija nam je takva, i sami odvajamo. Kad se kaže “more, to je Balkan” svima je jasno šta to znači. Znači: ne valja! Ne vredi, tako nekako.

Neka im sam Bog bude na pomoći, ja pomalo i sažaljevam te evropske narode, site i sveže obrijane, ja odista ne znam kako da se oni uporede. Možda oni merkaju na Ameriku, ali, koliko se meni čini, to ne zvuči tako paradno i zvučno, kao ono naše. Ono evropsko.

Ovo ja pišem i ovako naglas razmišljam zbog jedne odista evropske stvari koja se u nas nedavno desila. Mora da ste već saznali da je ovih dana svečano pušten u saobraćaj put Županja - Tuzla, u stvari deonica dugog puta između severa i juga zemlje. Taj put, ta spona, veza, magistrala prolazi kroz najlepše predele ove zemlje i veliki i plemeniti čin, ogromno važno delo - učinjeno je ovih dana. Pojma nemam šta će to značiti za privredu, verovatno mnogo. Postoje drugovi nadležni koji su sve to izračunali i koji u dlaku znaju kako će prosečni Jugosloven, ili Bosanac, živeti za ko zna koliko godina. Smestili su oni nas u te kolone i indekse, i neka im je prosto. Ja hoću, zapravo, da kažem kako je to lepo delo, taj put, zbog jedne sasvim druge stvari, koja se ne može smestiti u te važne kolone i rubrike. Hoću to da kažem zbog neprikosnovenog podatka da je time dobrim ljudima data mogućnost da se siti nagledaju najlepših pejzaža, onih koje je Bosna od pamtiveka sakrivala, ne zato što je htela, nego joj se tako u dugoj istoriji desilo. Askerima i janičarima trebala je koliko uska džada, hitri at je lako kaskao po njoj. U zemlji Bosni nikad se nikom nije žurilo, pre bi se moglo reći da ljudi nisu ni voleli putove. Putovima su lakše dolazile vojske, poreznici, haračlije i nesreće, a toga je bar ovde bilo. Ako igde u toj dobroj i staroj Evropi - onoj istoj koja se sva nadula i raskokodakala od istorije, to jest ratova, klanja i dvorskih skandala, a istorija je zapravo to ma šta drugo rekli neki teoretici - onda se sve to baš u Bosni dešavalo, mora da je ljudi ove zemlje upravo zbog toga tako nežno i setno vole. Tu zemlju, tu Bosnu, kojoj ja priznajem sve svoje grehove, ljubavi i tajne, udvarajući se naglas i otvoreno.

Eto, vidite, nakon svih tih bosanskih dremanja, pohara, bežanija i raskola, nakon svih buna, plačeva i nerodica, posle svih kraljeva, zemljanih vlada i punih apsana, u vreme ovo, a pre neki dan, dobra, neistražena i bezgranično lepa zemlja Bosna povezala se sa svetom. Nije to velika reč. Jedan moj nesrećni prijatelj, jedan pesnik, Branko Miljković, lepo je rekao: ubi me prejaka reč. Ja sam mu i danas veran, i osećam isto. Ne, to o Bosni uopšte nije jaka i velika reč, radi se o tome da meni u ovom sasvim prijatnom trenutku zapravo nedostaje prava reč. Sve je to još malo a da bi se moglo pojmiti šta se to desilo Bosni ovih dana.

Jedan put je za site i sveže izbrijane evropske narode prozaična i trivijalna stvar. Ja ih stvarno sažaljevam, jer oni gotovo da nemaju osećanje radosti kada se u nekoj njihovoj otadžbini proseče novi put. Oni sednu u ta svoja brza i elegantna kola, pa jure, a put ni ne primećuju. Ne znaju oni kako izgleda džada od Zvornika do Međaša, jer da znaju drukčije bi se osećali i drugi bi se tada razgovori vodili. Odista, oni su za sažaljevanje zbog nedostatka emocija.

Druga je to stvar kad je reč o mojim zemljacima. Eto, i predsednici vlada, doktori nauka, i ko zna koji još, kao deca se raduju, igraju nasred puta kolo, svirac svira u srce me dira. Ja lično uopšte ne umem da igram kolo, ali to niko nije primetio. Igrao sam i ja. Decu sam već pomalo na noge osovio, nisam u onim najluđim i najlepšim godinama, ali igrao sam tako da je sve prštalo. Navali, narode, nije svaki dan bajram. Raspali, druže, sevaj, lafe, okreni, garava. Eto tako, ono naški, zna se kako, pojma nemam kako je to u Evropi, otud ja njih toliko sažaljevam.

Pa su se i prasad ispekla, ma ne ona službena i rekao bih banketna, ona jagnjad koja se peku kad dođu neki drugovi ministri i poslanici, more jok! Prosto, ispekao komšija prase, seo pored puta pa krčmi namernicima, bogo joko, kakvo je to radovanje bilo. Evropi imaju zubi od besa da ispadnu. Dobro, bili su i oni govori, i one vrpce i makaze na tacni, sevali su i blicevi, svašta se tu dešavalo. Ali, to uopšte nije važno. Kunem vam se da je meni najlepše bilo onda kada sam video kako dve devojke, držeći se po seoski za ruke, same samcijate šetaju novim drumom, a momke gledaju ispod oka. Kolmovale kosu, obukle šarene i nove dimije, a momci pored njih jure na biciklima, sve im gume sevaju. To se meni dopalo. Dopalo se meni i to što su komšije već drugi dan poskidali “mačje oči” sa oznaka drumskih, pa ih stavili na volovska kola, a milicija neka gleda belo. Predlažem drugovima iz milicije da zatraže od poslanika vanredni kredit i za takve troškove, i molim ih da se ne ljute. Ja njih razumem u njihovoj revnosti, ali gde oni žive? Pa znaju li oni da je to prvi put koji je povezao sever i jug ove balkanske zemlje, koja dosad nije ni imala te strane sveta. Odista nije.

Stvari treba uvek shvatati relativno. Ja se sad ovako uzbuđujem, a to nekom nije ništa. Osamdeset kilometara ravnog druma: pih, čudna li mi čuda! Postoje u nas ljudi koji se ničemu više ne čude. Navikli su na sve, piju dobar francuski konjak, navukli su masku na lice, blazirani su, i siti. Šetaju nedeljom sa decom po Topčideru i misle da je to otadžbina. Gaze umivenim ulicama grada, nose svoje akten-tašne i analize, ženi kupuju parfem “pokošeno seno” i imaju osećaj da se nalaze u prirodi. Lete avionima Jata i Panamerikena, malo-malo pa na Jelisejskim poljima popiju šoljicu ekspres-kafe. Deca im igraju tenis, ujutru piju belu kafu, a posle podne se maltretiraju sa baletom. Imaju nervozan i hitar rukopis, čitaju francuske romane, a jednom mesečno okrenu malo pokerice. Druže se sa ljudima čije slike ili viceve donose novine, ili bar nastoje da se druže. Svake tri godine menjaju nameštaj, kupuju prizrenske filigrane i imaju uspeha u životu. Dobro uhranjenoj ali bledoj deci daju pogolem džeparac, žene im pomno prate “Treviru” i “Vogi”, a mlađu kćerku zovu Miki. Ponekad imaju i rasnog psa, a jednom godišnje odlaze u Guču, pa posle blagonaklono razmišljaju o susretu sa narodom. Kada im se nešto dopada ne kažu da je to lepo, oni kažu šarmantno. Imaju dobar ukus za štofove i italijanske cipele, a kada im ponestane para onda to ne kažu tako, oni kažu da se nalaze u finansijskim neprilikama.

Gospode bože, svašta! Za njih je Bosna tera inkognita, neka tamo budiboksnama zemlja. Znaju nekoliko viceva o Bosancima i tvrdim glavama, a kad se sastanu njih nekoliko, onda se zovu parti. Ma nemoj! Mudro klimaju glavom kad se povede razgovor o Meši Selimoviću, jedino kažu da mu je knjiga “Derviš i smrt” nešto debela. Ne može se pročitati pre spavanja, otud se radije zadovoljavaju novinskim recenzijama.

Postoje takvi ljudi, ja ih poznajem nekoliko takvih. Družim se s njima, šta mogu! A ja vam, ipak, kažem da su oni obični bednici, tamo neki kojekakvi i bandoglavi. NJihovi nervi su kao konopci, oni ne umeju da sednu pored druma, pa da udare u priču sa seljakom: goljom jednim u opancima. Rakiju ne piju jer im bazdi, moliću fino. Ne umeju da igraju nasred druma i za njih sve to nije ništa. Za njih se ništa nije desilo ovih dana i put dolinom pored male reke Tinje za njih je: auto-put!

Jok, ni govora, to je nešto drugo! To bolje znaju moji zemljaci iz lepe doline. To je nešto drugo. To je, da ne preterujemo, ali cela jedna istorija. Nova, druga, ona što je (konačno) došla nakon svih ranijih. To nije asfalt, to je božje davanje, recimo i tako. To su dve nove strane sveta, a zar je to malo? Ovde gde je svet uvek bio daleko koliko do drugog sela, a sad je tako širok i lep. Tu će sada, pored druma, deca moći da prodaju kruške karamanke, uhvatiće se neka prelepa para, koje kroz vasceli život nije bilo. Nedeljom će snaše da metnu struk dukata oko vrata, špaciraće tako kao Liza u Parizu. Živeće se lepo, ceo svet je sada naš. U Donjim Hrgovima, Špionici, Lončarima, Srebrniku i Tinji tako osećaju i dumaju, a ja sam samo njihov portparol. Zemljaci su me dobrom rečju zadužili da prenesem njihova osećanja, oni hoće ove prijatne trenutke da podele sa drugima. Uspelo je ako bar neko primi lepi poklon i ako oseća isto. Nije to danas lako, razumem ja Evropljane. Nije se danas lako radovati, a moji dobri zemljaci to umeju. Neka im je sa srećom. Rosile ih tople kiše i neka im žita dobro ponesu. Neka im se kćerke udaju a momci srećno ožene, u dvorištu im kolo igralo. Sitan vez pa u krug. Šljive im rodile da deci ispeku pekmez a sebi rakije. Napili se dabogda, jer imaju i zašto. Zaželimo to dobrim ljudima iz doline Tinje, jer ovde žive ljudi čista soja. Šta se mene tiče Evropa.

TIHOMIR LEŠIĆ

(NIN, 13. oktobar 1968.)