Berlin

Za Molotova kažu da je “čovek sa dva lica”: jedno je kameno odbojno, drugo nametljivo srdačno. Koje će od njih pokazati u Berlinu?

Po svemu sudeći sovjetski ministar stiže na berlinsku stanicu sa ovim diplomatskim prtljagom: prvo, treba ozbiljno razgovarati o narasloj nemačkoj snazi, drugo, treba postići stvarno popuštanje međunarodne zategnutosti, ali više po cenu neslaganja u suprotnom taboru no ustupaka na svojoj strani. Verovatni strateški ciljevi - postići novo odlaganje oko evropske armije i zapadnonemačkog naoružanja. Strateška sredstva - koristiti francuska strahovanja od Nemačke i britansku ljubav ka četvornim razgovorima. Otuda i ona karakteristična skala držanja - prema Adenaueru bes, Englezima ljubaznost, Amerikancima hladnoća, Francuzima srdačnost.

Jedna mala statistika govori da je u prošloj godini iz Istočne Nemačke pobeglo pola miliona ljudi i među njima 4 700 policajaca, što čini celih osam bataljona folkspolicije, da su iz “političkih razloga” 22 lica osuđena na smrt, 100 na doživotnu robiju, a 30 000 leže u zatvorima, da su 3 ministra uhapšena i 8 smenjeno, da je...

Ta mala pankovska statistika kazuje istovremeno da bi pristanak Moskve na slobodne izbore značio pristanak na bezuslovno napuštanje Nemačke. Da li je ona na to spremna sada, u Berlinu, u zamenu za skromne “garantije bezbednosti?” Teško je u to poverovati. To ne bi značilo samo gubitak strateških položaja, prestiža, uranijumskih rudnika i saksonske industrije. Danas je jasno da je “neutralizovana Nemačka” naivna utopija ukoliko nije svesna opsena. Rusi znaju da ima mnogo više izgleda da će cela snažna Nemačka biti ne sa njima, već na “drugoj obali”.

Verovatno je da “zagonetni” Molotov neće doći da ponavlja stare stavove jer bi to odmah učinilo berlinske razgovore bespredmetnim. Verovatno je da neće ni prihvatiti slobodne izbore jer bi to učinilo brz odlazak iz Nemačke neminovnim. Sovjetska diplomatija će po svoj prilici tražiti ovakvo rešenje zamršene jednačine: na jednoj strani, ubacivati nemačku robu u pazar svetskog trgovanja, na drugoj predložiti takvu formulu koja neće biti ni dovoljno pozitivna da reši stvar ni dovoljno negativna da je neopozivo zapečati.

Amerikanci nisu sa velikim oduševljenjem došli u Berlin. Oni ne očekuju mnogo od berlinskog sastanka, ne žele da očekuju i ne trude se čak ni da to skrivaju. NJihovi komentatori tako uporno proriču neuspeh berlinske konferencije da to dobija ton sugestije. Dals je još pre nego što je stupio na berlinski asfalt izjavio da se neće dugo zadržavati u Berlinu jer ga međuamerički poslovi zovu u Karakas.

Ovakav američki skepticizam je razumljiv - sa američkog stanovišta. Amerikanci manje žele da berlinska konferencija obeleži nove puteve, a više da pokaže kako nema puta izvan dosadašnjeg. Neuspeh u Berlinu poništio bi Francuzima poslednji argument oklevanja. Amerikanci znaju da Rusi neće položiti oružje svoje diplomatije, a poluuspeh bi za njih bio najneprijatniji, jer bi istovremeno logično odložio stvaranje evropske armije i verovatno doneo na dnevni red razgovor o Kini gde bi se SAD našle usamljene u svojoj nepopustljivosti.

Dok se intimne nade Francuza vezuju isključivo za njihov turoban položaj, očekivanja Engleza su krupnijih proporcija. Oni bi želeli na prvom mestu da Berlin bude argument i uvod za staru Čerčilovu zamisao: velika četvorica (ili petorica) sede oko stola, prijateljski preuređuju svet i dejstvuju kao složna ekipa vatrogasaca.

Ipak, na kraju sumornog bilansa većina Francuza bi, nema sumnje, više volela da se Nemačka ujedini bez evropske zajednice nego da se prvo napravi evropska zajednica, pa onda ujedini Nemačka. U prvom slučaju imali bi sumnjivog suseda preko ograde. U drugom nemilog gazdu u kući.

ĐORĐE RADENKOVIĆ

(24. januar 1954)