Sam u kući

Da nije posledica po živote svih građana, bilo bi dosta zabavno gledati serijal sa Aleksandrom Šapićem u glavnoj ulozi: sve, naime, ukazuje da je beogradski gradonačelnik, u odnosu na ostale šrafove u naprednjačkoj hijerarhiji, otišao znatno dalje u oponašanju Aleksandra Vučića. „Kvaka“ je u pitanju - da li je to baš dozvoljeno u poretku u kome, kako se pokazalo poslednjih godina, sme da postoji samo jedan, od koga sve zavisi i kome se svi moraju klanjati? Otkako je funkciju predsednika opštine Novi Beograd, učlanjenjem u SNS, „nadogradio“ do pozicije gradonačelnika Beograda, Šapić neprekidno privlači pažnju - što gafovima, aferama koje mu se pripisuju, sukobima sa novinarima, što primamljivim obećanjima rešavanja problema koji godinama muče Beograđane. Sve vreme se, pritom, spekuliše o njegovom (klimavom) statusu u okviru vladajuće partije i (navodnom) neobjavljenom ratu sa bivšim najmoćnijim čovekom grada Goranom Vesićem. Ništa, međutim, nije imalo takvu eksplozivnu snagu kao puštanje u javnost afere Kentkart i sve što je njome ogoljeno. Najpre, Šapićev višak samostalnosti u donošenju populističkih odluka postao je očigledan, na način kakav do sada nismo videli. Gradonačelnikova verzija „borbe za interese građana“, u kojoj postoji čak i dozvoljena korupcija, servirana je uz naglašeni stav „ne dam na sebe“, pa je i opštevažeća naprednjačka mantra „ugledam se na Vučića“ u njegovoj izvedbi zazvučala gotovo preteće. Taj neobični ton pojavio se u njegovoj prvoj reakciji na izbijanje afere, kada je praktično potvrdio da je u pokušaju da se od kompanije Kentkart dobije raskid ugovora, bilo korišćenja nezakonitih sredstava – što proizlazi iz snimka razgovora šefa njegovog kabineta Nenada Milanovića sa predstavnicima firme koja stoji iza sistema za naplatu gradskog prevoza Bus plus. Šapić se tada upadljivo pozvao na Vučića, citiravši stav „pustite me da lažem u našem interesu“, koji predsednik Srbije uspešno primenjuje kada ga nepodobni mediji ili neko sličan uhvati u laži. I nije se tu zaustavio – primenio je i metod „pranja“ uz pomoć pravosuđa, testiran u leto 2021. Tada je potpredsednik SNS Miloš Vučević podnosio prijavu protiv Vučića i tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Vulina, zbog navoda u medijima kojim su dovođeni u vezu sa klanom Veljka Belivuka, sve sa ciljem obesmišljavanja takvih tvrdnji. Sada je Šapić, posle opozicionih stranaka koje su to već uradile, po istom principu najavio da će zatražiti od nadležnih da ustanove da li je Milanović zaista nudio nameštanje posla Kentkartu, a potom i pretio predstavnicima te kompanije. Uz takve poteze, još više su došli do izražaja ostali elementi Šapićevog nastupa u ulozi gradonačelnika, preuzeti direktno od glavnog šefa, baš kao i ideja o posedovanju velikog broja televizora u kabinetu (gradonačelnik ih ima osam, Vučić jedan više). I Šapića, naime, odlikuje agresivan odnos prema nepodobnim medijima, i on ponižava saradnike i obraća se odraslim ljudima sa „sine“, demonstrira planove (spektakularno neuspešno, doduše) na tabli... Istovremeno, probleme zatrpava promocijom olakšica za građane - naravno, bez dovoljno obrazloženog plana načina njihovog finansiranja (etapno smanjenje cene gradskog prevoza uz uvođenje besplatnih vožnji, najava podele besplatnih udžbenika, a potom i besplatnog korišćenja vrtića za svu decu, za koju u njima bude mesta). Da li su, zato, u pravu oni koji kažu da je aferom Kentkart započeto rušenje Šapića i njegove neovlašćene političke gradnje? Odnosno, da li je u toku priprema prevremenih beogradskih izbora čije je održavanje Vučić obećao Draganu Đilasu, lideru Stranke slobode i pravde, na sastanku održanom pre nego što je završeno brojanje glasova na prošlogodišnjim aprilskim izborima? Ili je to tumačenje, ipak, previše jednostavno i ne uzima u obzir brojne faktore – počev od aduta samog Šapića, pa sve do pitanja da li je naprednjacima u interesu održavanje bilo kakvih izbora pre lokalnih, koji na red dolaze na proleće sledeće godine? Činjenica jeste da je reakcija vlasti na pojavu snimka koji kompromituje beogradsku vlast bila bitno drugačija od onih koje obično gledamo kada se u medijima pojave ozbiljne optužbe na račun drugih pripadnika naprednjačkog establišmenta. Ne samo da iza Šapića nije stao predsednik, već je izostao i angažman šefice beogradskih naprednjaka, premijerke Ane Brnabić, po receptu ustaljenom za takve situacije – „lažu mediji, podmeće opozicija koja se bori da dođe na vlast i nastavi da krade“. S druge strane, više javno tužilaštvo odmah je, po službenoj dužnosti, formiralo predmet - mada iskustvo kaže da otvorena fascikla može lako i da se zatvori, bez čvrstih dokaza da ničeg nezakonitog nije bilo. Oglasio se i „nepolitični“ visoki funkcioner SNS Vladimir Đukanović, tvrdnjom da bi Šapić morao da podnese ostavku ukoliko istraga pokaže da su navodi o nuđenju nameštenog tendera tačni - mada ne bi bilo prvi put da Đukanović odapinje strele ka nekom stranačkom kolegi, a da njegova pozicija ostane nepromenjena. Upadljivo je bilo i da je TV Pink nakon pojave snimka pravo na javnu reč dao samo predstavniku Kentkarta – ali je, naknadno, Šapić dobio priliku da u uskršenjem intervjuu portalu te važne poluge vlasti najavi besplatne vrtiće i manifestaciju posvećenu porodici. Ipak, na sednici Skupštine Beograda, u četvrtak, gradonačelnik nije imao većih problema – odbornici su podržali njegov nacrt sporazumnog raskida ugovora sa Kentkartom. „Kao što smo videli, ne da Šapiću nije onemogućeno da raskine ugovor, već gotovo i da niko iz opozicije nije glasao protiv – jer to jeste nešto što građani žele“, primećuje politikolog Boban Stojanović. On podseća da je SNS 2014. skinuo Dragana Đilasa sa funkcije gradonačelnika sa obećanjem da će oterati Bus plus – ali i da je, u međuvremenu, Goran Vesić kao zamenik gradonačelnika potpisao novi ugovor sa tom kompanijom (drugog imena) što je Šapiću „ogromna zaštita i u unutarpartijskim odnosima“. Bez Šapića, kaže Vujo Ilić, takođe politikolog, bilo bi veliko pitanje da li bi SNS zadržao Beograd 2022. godine, jer verovatno ne bi imali većinu u gradskoj skupštini. Šapić je, dodaje, pridobijen gradonačelničkim mestom i u toj ulozi je višestruko koristan SNS-u, između ostalog, jer preuzima agendu desne opozicije, rebrendirajući Beograd kao „grad tradicionalnih vrednosti“. „Ali, naprednjaci su skupo platili vlast u Beogradu – dovođenjem Šapića spolja nastavljena su unutrašnja trvenja i nestabilnost u ionako rovitom Beogradu. Dok opozicija traži njegovu smenu zbog korupcije i lošeg upravljanja, Šapić očigledno trpi i ozbiljnu `prijateljsku vatru`“, kaže Ilić. Stojanović, s druge strane, podseća da ni Šapiću nije problem da „potkači“ neke bivše funkcionere gradske vlasti. „Ja sam poprilično siguran i da mu, na primer, Vesić i njegovi kadrovi ili poslovni saradnici, nameštaju mnoge od afera, ali deluje da je to više nego nedovoljno da se Šapić uzdrma“, kaže ovaj sagovornik. On, inače, odavno tvrdi da o izborima u Beogradu odlučuju dva Aleksandra – Vučić i Šapić. „Čak bih rekao da više zavise od Šapića. Izbori 2022. su bili neizvesni, opozicija je uzela 70.000 glasova više i svakako da bi i naredni bili neizvesni. Smatram da ih neće biti ako bude postojala šansa da se vlast promeni – jer, zašto bi neko raspisivao izbore na kojima može da izgubi“, pita Stojanović, kome „deluje da Šapić neće na izbore“. Za opstanak Šapića ključan je odnos sa Vučićem i kako će se procenjivati njegov učinak i lojalnost, uveren je Ilić. On podseća da je Vučić, kada je najavio Šapića kao izbor za gradonačelnika, rekao da veruje da će se pokazati kao „energičan i ambiciozan“: „Izgleda da je Šapić u tome i preterao, kao kada je rekao `pustite me da lažem i varam` i pozvao se na Vučića. To nije moglo da bude dobro prihvaćeno.“ Možda su se zato u političkoj čaršiji već pojavile spekulacije o Šapićevim potencijalnim rezervnim opcijama, baziranim na svesti o njegovom karakteru, koji bi teško dozvolio mirno povlačenje ako se tako kaže „s vrha“. „Šapić izvan stranke verovatno ne bi predstavljao naprednjacima ozbiljnu pretnju na izborima. SNS bi mogao da ga poveže sa aferama koje su do sada prigušivali, a opozicione glasače je već otuđio spajanjem sa SNS-om“, kaže Ilić. S druge strane, ističe, pitanje je da li bi SNS bez odbornika lojalnih Šapiću i dalje imao većinu u Skupštini grada. „Od njegovog ostanka na mestu gradonačelnika stoga zavise i vanredni beogradski izbori, a odluka o njima je vezana i za izbore na ostalim nivoima i neće se lako doneti“, kaže Ilić. U međuvremenu, podseća Stojanović, Šapić je započeo nekoliko projekata koji su od važnosti za Beograd i popularni su u biračkom telu – i to mu donosi dodatnu zaštitu da se na izbore može samo ako on bude kandidat za gradonačelnika. „On neće na izbore osim ako nema garancije da će opet biti gradonačelnik, a SNS ne može da ga smeni pa da tako ide na izbore. Jer, smeniti gradonačelnika koji je oterao Bus plus, rešio da otera splavove, ukinuo Komunalnu policiju (sada Beli) i doneo odluku o besplatnim vrtićima i udžbenicima, neće ići u prilog SNS-u, a verujem da bi i Šapić svakako bio kandidat za gradonačelnika ispred neke grupe građana ukoliko ga SNS ne bi kandidovao“, kaže Stojanović. „Šapić igra svoju igru, autonomno od SNS-a, i gradi podršku kod prosečnog birača. Izgleda da mu, makar u ovom trenutku, zbog prirode odluka (Bus plus, udžbenici, vrtići, Komunalna policija), ne mogu ništa“, kaže Stojanović. U skladu sa svojim stavom da beogradski izbori, zapravo, najviše zavise od Šapića, ovaj sagovornik NIN-a prognozira da će do njih doći u redovnom terminu, 2026. „Možda i 2024. sa svim ostalim, ako Šapić proceni da mu idu u prilog, što bi svakako podrazumevalo da će biti kandidat za gradonačelnika ispred SNS-a i da nema šanse da se vlast na izborima promeni.“ Situacija jeste nova – prvi put je neko iz naprednjačkog korpusa krenuo da gradi sopstvenu popularnost, ne libeći se da kaže da je na tom putu „sam protiv svih“ („udario sam u razne osinjake, kao Brus Li u onom filmu, više ne znam s kim se bijem, samo se vrtim i mašem rukama“). Šapićeva biografija, pritom, ukazuje na ogromnu ambiciju, upornost i pobednički mentalitet koji ne ugrožava ni dosta kratak fitilj. Iskustvo, s druge strane, govori da Vučić nikome nije dozvolio izrastanje izvan njegove senke, kao i da je dijapazon sredstava koja mu stoje na raspolaganju u potencijalnom obračunu gotovo bezgraničan. Slučaj Nebojše Stefanovića, međutim, pokazuje i nešto drugo – kad je ulog veliki, moguće je da se nađe kompromisno rešenje i za ono što izgleda kao borba na život i smrt. Vera Didanović