Vredi li braniti Tajvan

Deluje da niko ne zna kako bi SAD reagovale ako bi Kina izvršila invaziju na Tajvan. Američki lideri su decenijama izbegavali ovo pitanje. Onda se u septembru prošle godine činilo da je predsednik DŽo Bajden okončao vašingtonsku poziciju „strateške dvosmislenosti“; tada je rekao da bi američke trupe u slučaju „napada bez presedana“ branile ostrvo. Ipak, skoro odmah po Bajdenovoj izjavi, zvaničnici Bele kuće su reterirali i potcrtali da se američka politika prema Tajvanu nije promenila. Bezbednosni sporazum SAD i Japana iz 1960. obavezuje Ameriku da se u slučaju napada na japansku teritoriju uključi u sukob. SAD i Tajvan nisu potpisale sličan sporazum. Ako Kina odluči da napadne ostrvsku državu, o američkom odgovoru će naprosto morati da se nagađa. Pozicija strateške dvosmislenosti treba da spreči takav scenario, ali pravo pitanje je da li je ta pozicija i dalje dovoljna. Na kraju krajeva, Kina je sada mnogo moćnija nego tokom krize u Tajvanskom moreuzu iz 1958. godine, kada je pokušala da „oslobodi“ Tajvan od nacionalista Čang Kaj Šeka, artiljerijskim napadima na ostrva Kemoj i Matsu. SAD su tada i dalje imale sporazum o međusobnoj odbrani s Tajvanom, a vrhuška američke vojske zagovarala je i nuklearni napad na Kinu. Danas je kineska vojska najbrojnija na svetu i poseduje značajan nuklearni arsenal. Kineski predsednik Si Đinping zna da SAD ne mogu da rizikuju nuklearni rat, inače bi se direktno uključile u rat u Ukrajini. To ga ohrabruje. Uostalom, ako SAD ne žele da ratuju protiv mnogo slabije Rusije, gotovo je izvesno da neće zaratiti ni s Kinom. Moguća politička promena na američkim predsedničkim izborima 2024. godine bi mogla da podstakne kineske nade da je Tajvan moguće zauzeti silom. Republikanski predsednik, bilo Donald Tramp bilo neko nalik njemu, mogao bi da odluči da SAD isključi iz sukoba u dalekim zemljama. Zato sada treba ozvaničiti bezbednosne obaveze prema Tajvanu. Ali, vredi li zaista braniti Tajvan, čak i po cenu rušilačkog rata? Verujem da vredi. Napad na Tajvan bi bio i napad na Japan i Južnu Koreju. Kina će u slučaju kontrole nad Južnim kineskim i Istočnim kineskim morem ekonomije dve zemlje staviti „u kragnu“. Ako Japan i Južna Koreja izgube poverenje u sposobnost ili odlučnost Amerike da brani njihove interese, ili će se prepustiti kineskoj nadmoći ili će se upustiti u ubrzano nuklearno naoružavanje. Obe opcije mogu da imaju užasne posledice. Tu je i pitanje strateške važnosti Tajvana koji proizvodi više od devedeset odsto naprednih poluprovodnika na svetu. Kinesko preuzimanje Tajvana i tamošnje industrije bi globalnu ravnotežu moći gurnulo na stranu Pekinga, što bi imalo dalekosežne ekonomske i strateške posledice. Nijedan od ovih scenarija ne bi predstavljao ozbiljan problem da je Kina po uređenju liberalna demokratija, ili makar relativno otvoreno društvo. Avaj, nije, i baš je to možda i najvažniji argument u prilog odbrani Tajvana. Dok su SAD pedesetih imale obavezu da brane Tajvan, donekle ironično, ostrvska zemlja je i dalje bila pod vladavinom represivnog autoritarnog režima, a ne demokratskog, kakav je današnji. Ipak, tada je američka podrška Čang Kaj Šeku bila logična: Kina Mao Cedunga je bila daleko gora opcija. Iako je maoizam bio popularan među revolucionarima uglavnom siromašnih postkolonijalnih zemalja i zapadnjačkih univerziteta, Maove krvave taktike su globalno ipak imale malo prijemčivosti. Na sreću. Trenutni kineski model ima mnogo više kredibiliteta. Za razliku od SSSR-a, Komunistička partija Kine je uspela da zavara liberalna očekivanja tako što je pod lenjinističkom diktaturom ostvarila značajne ekonomske uspehe. Liberali su ranije pretpostavljali da će kombinacija sve snažnije srednje klase i slobodnog tržišta neminovno dovesti do demokratije. Činilo se da transformacije Južne Koreje i Tajvana iz vojnih diktatura u liberalne demokratije idu u prilog toj tezi. Ali sada znamo da kapitalizam može da jača i pod „socijalizmom s kineskim karakteristikama“. Kineski uspeh je inspirisao mnoge autokrate u zemljama u razvoju u kojima su velike kineske infrastrukturne investicije osnažile imidž Pekinga kao efikasnijeg, moćnijeg i pouzdanijeg partnera od često traljavih i tromih zapadnih demokratija. Reč je o opasnom trendu, naročito sada, kada su liberalne demokratije pod svakodnevnim napadima lokalnih radikalnih populista. Trampova pobeda bi 2024. godine osokolila diktatore i autokrate širom sveta, uključujući i Sija. Veoma štetna verzija kulturne propagande već dugo u Kini i drugde u Aziji neguje model samovlašća. NJegova stožerna ideja koju efikasno zagovara Li Kuan Ju, osnivač Singapura i tamošnji bivši premijer koji je vezao brojne mandate, nalaže da „azijske vrednosti“ nisu kompatibilne s demokratskim upravljanjem, te da u konfučijanskim društvima interesi pojedinca moraju da se podrede interesima kolektiva. Poslušnost spram autoriteta je neprikosnovena, a društveni poredak jači je od slobode. Predstavnici sve bogatije srednje klase u Kini često prihvataju ovo gledište. U određenim krugovima u Pekingu i Šangaju se često može čuti da obični građani Kine još nisu spremni za demokratsko uređenje i da i dalje žele čvrstu, autoritarnu ruku. Zato je Tajvan važan. Na stranu nacionalistički pik Kine, deluje da su njeni vlastodršci opsednuti Tajvanom baš zato što njegovo postojanje opovrgava premise autoritarnog kineskog modela. Kina želi da sruši tajvansku demokratiju, kako je to već učinila u Hongkongu, baš zato što može da kineskom narodu ponudi „pogrešne“ ideje. Bajden se više puta zakleo da će braniti demokratiju od opasnosti autokratije. Ako je ozbiljan, mora da se postara da Tajvan ostane slobodan. Ijan Buruma Autor je pisac i publicista, čija je najnovija knjiga „Čerčilov kompleks: Prokletstvo je biti poseban, od Vinstona i Frenklina Delano Ruzvelta do Trampa i Bregzita“ © Project Syndicate, 2023.