Igra velikog uloga

Za nešto više od tri nedelje, 14. maja, u Turskoj će se održati prvi krug predsedničkih izbora, kao i izbori za parlament te zemlje. Za razliku od svih prethodnih izbora tokom pune dve decenije potpune političke dominacije sadašnjeg predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, ovi izbori odišu neizvesnošću i istovremeno pobuđuju ogromnu pažnju i u Evropi i sa druge strane Atlantika. Prvi put od početnih godina ovog veka nije moguće predvideti pobednika izbora u Turskoj, niti pravac kojim će ova velika i geopolitički izuzetno važna država nakon njih krenuti. Jedino što se sa sigurnošću može reći jeste da Tursku očekuje buran period, kako tokom samih izbora 14. maja, a zatim i očekivanog drugog kruga predsedničkih izbora 28. maja, tako i u mesecima nakon njihovog održavanja. Ulog u predstojećim izborima u Turskoj je izuzetno veliki za sve političke snage u toj zemlji, ali i za čitavu Evropu, široki region Bliskog istoka i odnose između najmoćnijih svetskih država. Najveći je ulog na izborima u maju, međutim, za samog turskog predsednika, jer će se na njima odlučivati mnogo više od njegove političke sudbine. Prvi put tokom svoje dvodecenijske apsolutne vladavine Turskom, Erdogan je suočen sa snažnim i udruženim političkim protivnicima. Ali pre svega, i mnogo važnije od njegovih političkih rivala jeste ogromno nezadovoljstvo turskih građana višegodišnjom ekonomskom krizom, koje je samo pojačano razornim zemljotresom od 6. februara u jugoistočnoj Turskoj i katastrofalnom i tragičnom reakcijom države i samog Erdogana na ovu ogromnu nesreću, koja je otkrila svu dubinu korupcije njegovog režima, nagomilanu tokom poslednjih dvadeset godina. Politička dinamika u savremenoj Turskoj zasnovana je na određenim idejnim i ideološkim krugovima, koji bi trebalo da simbolišu stalni napredak zemlje i uspeh neprikosnovenog vođe. Tako su i predstojeći izbori već godinama pripremani i najavljivani kao zaokruživanje ne samo dvadesetogodišnje vladavine Tajipa Erdogana, već i čitavog veka moderne turske republike, u kome, podrazumeva se, sam Erdogan zauzima mesto nedodirljivog političkog gospodara. Ove izbore su sam Erdogan i njegov sve uži krug poverljivih saveznika najavljivali kao sigurnu potvrdu njegove u suštini doživotne vladavine. Umesto toga, oni će predstavljati Erdoganovu očajnu borbu da ostane na vlasti, s obzirom na to da bi gubitak političke moći bio praćen i nimalo naivnim istragama o brojnim sumnjivim poslovima članova njegove porodice i njegovih bliskih saveznika. Usmeravanjem sve političke moći i pažnje na sebe, sam Erdogan je na taj način doprineo shvatanju da je on očinska figura nacije, na koju se osim simpatija ili čak ljubavi podjednako može usmeriti bes i nezadovoljstvo turskih građana. Lokalni izbora proleća 2019. godine pokazali su da je Erdoganova politička harizma u Turskoj značajno okrnjena, a naopaki ekonomski potezi, ogromna inflacija i obezvređivanje vrednosti turske lire samo su pojačali shvatanje da se nakon dvadeset godina Turska ponovo nalazi u situaciji sličnoj onoj s početka ovog stoleća, kada je upravo na talasu nezadovoljstva ekonomskom situacijom Tajip Erdogan osvojio vlast i uspostavio svoju dominaciju. Nesrazmera između sve očajnije ekonomske situacije i drastičnog osiromašenja ogromnog procenta turskih građana i megalomanskih ideja o sopstvenoj veličini i veličini Turske, uoči jubileja jednog veka turske republike, samo je pojačana ljudskom i ekonomskom katastrofom koju je izazvao tragični zemljotres iz februara. Desetine hiljada nastradalih, gotovo 150.000 porušenih zgrada i ukupna šteta procenjena na više od 100 milijardi dolara, dodatno su uzdrmali položaj Erdogana i njegove Partije pravde i razvoja. Istovremeno, svi ovi događaji su dodatno ujedinili njegove političke protivnike. Ohrabreni još od uspeha na lokalnim izborima 2019. godine, kada su osvojili vlast u svim većim gradovima u Turskoj, i uprkos brojnim i nimalo zanemarljivim razlikama, šest političkih lidera je ostalo ujedinjeno, uspevši da ostvare čvrst politički dogovor o zajedničkom nastupu i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima, kao i da usaglase svoj politički program i jasno najave poteze koje će povući nakon očekivane pobede na izborima i odlaska Erdogana. Za razliku od svih prethodnih izbora kada su njegovi politički protivnici bili razjedinjeni, a jedinu pravu snagu predstavljala stara, duboko kemalovska Republikanska narodna partija, u koaliciji protiv turskog predsednika su se sada našli i Erdoganovi nekadašnji bliski saradnici, nekadašnji uticajni ministri, ili čak i premijeri Turske, koji sada predvode nove partije, suprotstavljene sve snažnijoj autarhiji turskog predsednika. Iako je Republikanska narodna partija nesumnjivo najsnažnija u ovoj koaliciji, i po istraživanjima izjednačena sa Erdoganovom Partijom pravde i razvoja, prisustvo ovih uticajnih političara u koaliciji protiv turskog predsednika predstavlja jednu novu dimenziju u turskim izborima i nesumnjivo će odrediti i rezultate dolazećih izbora, ali i političku scenu u Turskoj nakon njih. Učešće Meral Akšener u ovoj koaliciji, nekadašnje ministarke unutrašnjih poslova iz ekstremne Partije nacionalističke akcije, koja je i dalje glavni koalicioni partner samog Erdogana, od posebnog je značaja. Izuzetno energična, najuticajnija žena turske politike poznata pod nadimkom Vučica, Meral Akšener je neko sa kim Erdogan ne može da se politički obračuna kao sa ostalim političarima. Namerno i otvoreno izazivajući Erdogana, Meral Akšener sa svojom Dobrom partijom uživa više od 10 odsto podrške, gotovo dvostruko više od stranke Devleta Bahčelija od koje se odvojila, koja sama ne bi mogla ni da pređe cenzus za parlament koji je sedam procenata. Uz nju, nekadašnji Erdoganov premijer i ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu, kao i nekada svemoćni ministar finansija Ali Babadžan u čije je vreme turska ekonomija doživela najveći uspeh, zajedno sa svojim novim partijama, donose koaliciji protiv Erdogana malu, ali nesumnjivu prednost po svim predizbornim istraživanjima. Svi ovi raznorodni političari, okupljeni oko samo jednog cilja pobede nad Erdoganom, uspeli su da se dogovore o zajedničkom nastupu sa jednim kandidatom na predsedničkim izborima i o isto takvom izlasku na parlamentarne izbore, koji podrazumeva da će se u svakoj izbornoj jedinici za ulazak u parlament boriti samo jedan antierdoganovski kandidat. Izbor predsedničkog kandidata bio je komplikovaniji i konačni kompromis je pokazao dve stvari: pre svega svest da samo ujedinjeni mogu pobediti Erdogana koji će iskoristiti sva sredstva države za opstanak na vlasti, i čvrstu odluku da se Turska nakon odlaska Erdogana vrati u potpunosti na parlamentarni sistem vladavine i da se ukine od 2018. nametnuti predsednički sistem, kojim predsednik republike ima gotovo sultansku vlast. Povratak na parlamentarni sistem predstavlja prvu i najvažniju tačku predizbornog programa i obećanja turskim građanima koalicije protiv Erdogana. S obzirom na to, izbor starog lidera Republikanske narodne partije Kemala Kiličdaroglua za zajedničkog kandidata – čemu se u početku Meral Akšener protivila, smatrajući da ima snažnijih kandidata – ima smisla. Ukoliko pobede Erdogana na izborima, povratkom na parlamentarni sistem će i predsednik republike izgubiti svu stvarnu vlast i moraće istovremeno da prekine svaku vezu sa bilo kojom političkom partijom, dok će parlament i vlada sa premijerom na čelu ponovo dobiti stari uticaj. Ograničenje vlasti jednog čoveka predstavlja na taj način osnovu političkog programa koji opozicija nudi turskim biračima pred ove presudne izbore, a sa njom i jačanje lokalne i regionalne vlasti čije su se slabosti na najtragičniji način pokazale u reakcijama na zemljotres u februaru. Uz to, vođeni uticajem Ali Babadžana, Narodna koalicija, kako se ovaj savez stranaka protiv Erdogana naziva, obećava smanjenje gotovo trocifrene inflacije na ispod 10 odsto, kao i vraćanje samostalnosti Centralnoj banci Turske, čija je politizacija poslednjih godina u najvećoj meri doprinela katastrofalnim ekonomskim potezima i isto takvim posledicama po tursku ekonomiju i standard građana. Kao i u ostalim segmentima političkog i ekonomskog života, koalicija protiv Erdogana u kojoj značajnu ulogu igra tvorac novoosmanske ideologije i diplomatije Ahmet Davutoglu, obećava i u spoljnoj politici povratak na stare principe turske „meke moći“ u regionu, izbegavanje provokacija i sukoba, kao i povratak Turske u američki program proizvodnje F-35 lovaca, vredan stotine milijardi dolara. Turska je iz ovog programa izbačena zbog Erdoganovog političkog i vojnog flerta sa Moskvom i kupovine ruskog raketnog sistema S-400, posle čega sadašnji turski predsednik neprestano ulaže napore da se u njega vrati i nekako ipak sporazume sa Vašingtonom. Jednostavno rečeno, ukoliko uspeju da dođu na vlast, svi ovi iskusni političari okupljeni u koaliciji protiv Erdogana saglasni su u tome da je osnovni, i zapravo jedini problem Turske sam Redžep Tajip Erdogan, koji je vođen ličnim interesima i samoljubljem zanemario tradicionalnu politiku i tradicionalne interese Turske i njenih građana, sanjajući o sopstvenoj svemoći i doživotnoj vladavini. Kao učesnici u Erdoganovim različitim vladama iz godina kada je Turska i ekonomski i politički napredovala izuzetno brzo i snažno, pre nego što se on okrenuo u potpunosti autarhiji u domaćoj i spoljnoj politici nakon neuspelog puča jula 2016. godine, Erdoganovi politički protivnici sada nude i građanima i partnerima izvan Turske političku jednačinu koja bi se mogla svesti na slogan: snažna Turska, ali bez Erdogana. Iako je nesumnjivo da Tajip Erdogan više ne uživa nekadašnju podršku turskih građana, kao i da bi i u Evropi i u Vašingtonu želeli da vide kraj njegove sve nepredvidljivije apsolutne vlasti, uprkos oprezu da to ni na koji jasan način ne pokažu, veliko je pitanje kakva će biti Erdoganova reakcija na vrlo mogući izborni poraz. Dve nedelje, koliko razdvaja prvi i gotovo izvesni drugi krug predsedničkih izbora, 14. odnosno 28. maja, doneće mnogo neizvesnosti, čak možda i otvorenih sukoba u Turskoj, dok ni nakon kraja drugog kruga nije lako zamisliti mirni odlazak Tajipa Erdogana u političku penziju. Jer ovi izbori za Erdogana predstavljaju mnogo više od borbe za opstanak na vlasti. Vlada Stanković redovni profesor Odeljenja za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu