Pustite me da ih lažem

Danima već stručnjaci za spoljnu politiku pokušavaju da rastumače na šta je predsednik Srbije mislio kad je, ljut zbog prihvatanja zahteva Kosova za članstvo u Savetu Evrope, najavio „dubinske i suštinske promene u spoljnoj politici“ i izradu nove strategije spoljne politike. Preovlađujuća ocena slaže se sa zvaničnim tvrdnjama koje su usledile – da Srbija ostaje na putu evrointegracija, ali uz pokušaj zadržavanja posebnih odnosa sa Moskvom, odnosno daljeg izbegavanja uvođenja sankcija, što bi istinska želja za približavanjem EU nalagala. Šta bi, onda, priča o novoj spoljnopolitičkoj strategiji mogla da znači i da li je, posle 11 godina naprednjačke vlasti, na pomolu bilo kakva promena u međunarodnoj politici, koju je sam predsednik Srbije okarakterisao kao „vrdanje“, da bi, potom, dao još eksplicitniji opis svog delovanja: „Pustite me da ih lažem i varam?“ Sudeći prema rečima sagovornika NIN-a, usvajanje strategije moglo bi da predstavlja promenu po sebi – naročito ako bi je doneli stručnjaci (o čemu nema naznaka) i ako se to ne bi desilo u pogrešnom trenutku (a ovaj je upravo takav). Jer, kako primećuje Nemanja Todorović Štiplija, urednik portala European Wester Balkan, Srbija u proteklih dvadesetak godina, posle petooktobarskih promena, nije nikada definisala svoju spoljnopolitičku strategiju. „Formalni dokument, uprkos povremenim inicijativama iz stručne javnosti i pojedinih političkih partija, u kojem bi bili jasno predstavljeni pravci i ciljevi srpske spoljne politike, nikada nije usvojen. Stoga, sa tog aspekta je problematično uopšte govoriti o izradi nove strategije spoljne politike, kada starog dokumenta, koji bi bio revidiran, nema“, kaže Todorović Štiplija. Prema njegovim rečima, susedne zemlje, u prvom redu bivše jugoslovenske republike, odavno su definisale svoje strateške prioritete u spoljnoj politici kroz zvanična dokumenta, dok se u našem slučaju, o glavnim elementima spoljnopolitičke orijentacije može zaključivati na osnovu ekspozea premijera i ministara spoljnih poslova ili intervjua i izjava najviših državnih zvaničnika. „Ipak, zanimljivo je primetiti da je u poslednjoj Strategiji nacionalne bezbednosti Srbije, koju je Skupština usvojila 2019, nakon gotovo nepostojeće javne rasprave, prvi put istaknuto kao jedno od polazišta te strategije pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Tako je potvrđen, makar formalno, kontinuitet težnje ka članstvu u EU kao primarnog interesa Srbije u njenoj spoljnoj politici“, kaže sagovornik NIN-a. Ambasadorka u penziji Branka Latinović kaže da je sada prerano govoriti šta bi bile okosnice najavljene strategije, kao i da „ovo kako je najavljeno nije obećavajuće“, te da je potrebno „da se ostrašćenost i osetljivost smire“. Ali, ni to ne bi umanjilo drugi problem na koji ona ukazuje: „Nije vreme za pisanje strategije jer su međunarodni odnosi u preoblikovanju. Ne znamo ni kad će se, ni kako će se završiti rat u Ukrajini. U Evropi nastaje novi zid u odnosu na koji će nekadašnji Berlinski zid biti mali. Klatno se pomera. Raditi strategiju sada je nepotrebno. Može se nešto draftirati, ali ne usvajati. Trebalo bi jačati institucije, kadrove, diplomatske mreže. Mora da se radi na zanatski način. I mora da postoji harmonija između ciljeva i rečnika“, kaže ova iskusna diplomatkinja. Strategija spoljne politike je, prema njenim rečima, važna, jer treba da markira i olakša donošenje odluka. Ali, još je važnije ko će taj dokument izraditi i kako će se usvajati: „Moraju da je rade profesionalci iz kuće, plus eksperti. Pitanje je da li MIP ima kapacitet, ali mora da ga stvori“, rekla je Branka Latinović. Tu se, već, otvaraju brojne kompleksne spoljnopolitičke teme kojima smo se bavili godinama unazad – od kriterijuma za izbor kadrova koji nas zastupaju širom sveta, preko izmeštanja ingerencija iz oblasti spoljne politike iz Vlade na Andrićev venac, do davanja prioriteta potrebama unutrašnjeg rejtinga u odnosu na opšti interes. O jeziku da ne govorimo - Vučićevo pominjanje „lažova iz Kvinte“ je samo poslednji u nizu primera etiketiranja onih koji su nam potrebni kao saveznici. „Početak je bio obećavajući“, kaže ambasadorka Latinović rezimirajući jedanaestogodišnju spoljnu politiku naprednjačke vlasti: „Briselski sporazum je trasirao put za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Na osnovu njega je usvojen niz tematskih sporazuma, atmosfera je bila zadovoljavajuća, postojali su kontakti među ljudima, nevladinim organizacijama...“ I u regionu je bilo pozitivnih pokušaja. Kao primere, sagovornica NIN-a navodi slikovit susret iz 2016, tadašnjeg mandatara za sastav nove vlade Vučića sa predsednicom Hrvatske Kolindom Grabar Kitarović na mostu na Dunavu u međugraničnoj zoni kod Erduta, u medijima proglašen „istorijskim“, ili partiju šaha sa Bakirom Izetbegovićem na Kalemegdanu, jula 2015. Prema njenoj oceni, i zvanični politički prioritet – put ka EU – bio je u prvim godinama vlasti SNS „solidno pokriven, ne dinamikom, ali se proces odvijao“. Nakon promene metodologije procesa pridruživanja i pandemije, kao i svega što je usledilo u vezi sa briselskim procesom, a posebno nakon formiranja ove vlade, kako primećuje naša sagovornica, sve je utihnulo. Toliko, da je bivša ministarka Jadranka Joksimović na svom fejsbuk-nalogu nimalo biranim rečima ukorila aktuelnu ministarku Tanju Miščević zbog ocene da Srbija može iz iskustva Albanije i Severne Makedonije da nauči o primeni nove metodologije. „Treba postaviti pitanje zašto je to tako, ne u kontekstu napretka Albanije i Severne Makedonije, koje imaju jake administrativne i kadrovske kapacitete, već zašto u osnovi nazadujemo, idemo sporo u kontekstu nove metodologije“, reči su Branke Latinović. Iako se u izveštajima Evropske komisije vide brojne primedbe vezane za, prvenstveno, oblast pravosuđa i pitanje medijskih sloboda, kao glavni razlog za zaustavljanje našeg puta ka EU navodi se neusklađivanje naše spoljne politike sa spoljnom, bezbednosnom i odbrambenom politikom EU. Da li je od nekog značaja i nestanak nemačke kancelarke Angele Merkel sa političke scene? „Aleksandar Vučić jeste bio adut kancelarke Merkel u regionu, ali je njena podrška oslabila kad je došlo do dogovora sa Hašimom Tačijem, tadašnjim predsednikom Kosova, oko moguće razmene teritorija“, kaže ambasadorka Latinović. „Nemačka je javno reagovala negativno, tvrdeći da bi to otvorilo Pandorinu kutiju, a u drugom planu se angažovala da taj plan ne bude ostvaren, pa je isplivao tihi sukob SAD i Nemačke oko uticaja u regionu“, kaže sagovornica NIN-a. Ipak, ona podseća da je Beograd bio na mapi kancelarkinog oproštajnog putovanja, što je popravilo utisak o odnosu sa Vučićem i razlog je za procene da između njih i dalje postoji komunikacija. Ono što se javno vidi, naročito posle prošlogodišnjeg dolaska kancelara Olafa Šolca u Beograd, jeste ozbiljno zahlađenje odnosa sa Nemačkom kojom sada vlada Zelena koalicija. A to, jasno je, teško da nam može biti u interesu - s obzirom na to da je reč o najmoćnijoj zemlji EU, značajnom investitoru i jednom od predlagača sporazuma o Kosovu ka kome očigledno idemo. Todorović Štiplija podseća da je, i nakon dolaska SNS na vlast 2012. održavana politika „četiri stuba“. „Doktrinu koju je prvi put predstavio bivši predsednik Srbije Boris Tadić 2009. i koju su vlasti oko DS i SPS promovisale, Vučićev režim je preuzeo, tako da prethodna decenija nije donela nikakve suštinske novine ili korenite promene. Spoljnopolitičko balansiranje između Zapada i Istoka, podstaknuto i unutrašnjim interesima, odnosno većinskim stavovima biračkog tela i težnjom da se oslabe kritike zbog njegovih autoritarnih tendencija, postalo je okosnica i pečat Vučićeve spoljne politike. Svakako je prostor za takvu spoljnu politiku, koja se tumači i kao multivektorska, što je pojam preuzet iz ruske terminologije, sužen sa maksimalnim zaoštravanjem odnosa između SAD (i EU) i Rusije. Stoga, ne čudi prodor Kine i sve veći oslonac na nju kao najvažnijeg nezapadnog partnera Srbije u proteklih par godina“, smatra Todorović Štiplija. Prema njegovom mišljenju, u sadašnjem, veoma složenom geopolitičkom trenutku, (konačno) donošenje spoljnopolitičke strategije Srbije, osim motiva skupljanja političkih poena na domaćem terenu, teško da bi otišlo toliko daleko da promeni postulate ponekad vrlo šizofrene spoljne politike Srbije. „Proklamovani prioritet će ostati pristupanje EU, a najave potencijalnih novina bi se mogle izvući iz nedavnog Vučićevog intervjua na RTS. Tom prilikom je istakao da će u multipolarnom svetu, kako ga on vidi, Srbija nastaviti da vodi politiku ’četiri stuba’, ali da dva stuba postaju ipak važnija od ostalih, a to su SAD i Kina. Strateško partnerstvo sa Kinom je već uspostavljeno, a jasno je da se Srbija i SAD, sa druge strane, nalaze na pragu strateškog dijaloga“, kaže Todorović Štiplija. To, za većinski prorusko javno mnjenje baš i nije dobra prognoza, ali ništa strašno: u paralelnoj medijskoj realnosti – gde je teško očekivati ikakve „dubinske i suštinske promene“ - sve se, kao i do sada, može predstaviti drugačije. Vera Didanović