Igra na dva razboja

Izgleda da italijanskoj vladi ide sasvim dobro, uprkos panici koja je zahvatila ostale zemlje Evropske unije kada se prošlog septembra ispostavilo da je pobednica izbora Đorđa Meloni sa svojom ultrakonzervativnom partijom Braća Italije, koju mnogi optužuju za fašizam. Koalicija sa Ligom Matea Salvinija i Forca Italijom Silvija Berluskonija, činila se kao težak udarac evropskoj zajednici, usred već postojeće krize. Od holandskog premijera koji je izjavio da „ima razloga za zabrinutost“, preko francuske premijerke koja je osetila potrebu da u komentaru o italijanskom izborima napomene da „EU ima određene vrednosti kojih se treba držati“, do španskog ministra inostranih poslova čiji je komentar da „populizam uvek završi katastrofom“ naišao na opšte odobravanje, iz evropskih vlada stizale su sve same poruke nezadovoljstva. Ovaj „italijanski eksperiment“ sa desnicom, kako je novu vladu tada nazvao Fajnenšl tajms, šest meseci kasnije, ispostavlja se više nego prihvatljivim kako za evropske, tako i za američku i britansku vladu. Meloni, kojoj je pošlo za rukom da vrati desnicu na vlast prvi put posle Drugog svetskog rata i koja se nije libila da kaže šta misli o briselskoj politici, neprekidno je kritikujući i podržavajući Viktora Orbana, mađarskog premijera, u njegovim sukobima sa evropskim liderima, brzo je shvatila da put do briselskih fondova vodi preko podrške NATO-u i najglasnije moguće to obznanila. Još u predizbornoj kampanji poručila je da podržava Alijansu, istovremeno dala je podršku Kijevu u ukrajinskom sukobu i već u prvim mesecima na premijerskom mestu poslala pomoć. Italiji je preko potrebna pomoć ne bi li nekako obuzdala krizu, u čemu prethodna ekspertska vlada nije uspela. Za to je potrebna dobra volja Brisela i pristup fondovima pomoći, a za tu dobru volju treba prećutati sve ono što se do sada moglo čuti i iz redova njene partije i od nje same o evropskim promašajima. Kod kuće vuče poteze koji nisu u skladu sa evropskim pravilima, kao što je borba sa „LGBT lobijem“, kako voli da naziva ovu zajednicu. Počelo je u januaru kada je odlučeno da se ne primaju izvodi iz knjige rođenih dece istopolnih parova. Evropski parlament izjasnio se protiv toga, ali to nije mnogo promenilo stvar, njeno glasačko telo to podržava, a njenoj vladi naruku ide što još uvek nema zakonskog okvira koji bi štitio ovu decu. Tako su hiljade porodica ostavljene da se same bore i snalaze. Suština je u tome što zakon iz 2016. koji odobrava istopolnu „civilnu zajednicu“ ne dozvoljava usvajanje, ne dozvoljava ni surogat roditelje, ni veštačku oplodnju. U martu je predložen novi zakon kojim bi kazna za surogat majčinstvo iznosila od 600.000 do milion evra. Zbog toga se LGBT parovi odlučuju da to obave u inostranstvu, ali kada se vrate nailaze na administrativne prepreke, poput ove koja zabranjuje prijavu oba roditelja. Deca mogu da dobiju i zdravstveno osiguranje i da se upišu u školu preko jednog roditelja, ali to značajno komplikuje porodično pravo. „To je njihova igra“, izjavila je Meloni. „Žele da budu roditelj 1, roditelj 2, LGBT, građanin X: kod broj. Ali mi nismo kod brojevi, mi smo ljudi i mi ćemo braniti svoj identitet. Ja sam Đorđa! Ja sam žena! Ja sam majka! Ja sam Italijanka! Ja sam hrišćanka! Nećete mi to oduzeti!“ Među prvim zadacima vlade našao se problem migranata, koji Italijane muči već veoma dugo, naročito zato što su, kako smatraju, ostavljeni da ga sami rešavaju, dok se ostale evropske zemlje ograđuju i, poput Francuske, vraćaju ih nazad u Italiju. Pritisak novih brodova koji stižu na obalu, Meloni je rešila proglasivši vanredno stanje. Tako je vlada dobila pravo da zaobiđe parlament i uradi ono što misli da je potrebno ne tražeći podršku ili mišljenje. A to je ukidanje zaštite koju su do sada imali - specijalna zaštita migrantima koji ne ispunjavaju uslove za status izbeglica. Na ovim zadacima angažovane su specijalne jedinice. Povod je bila nesreća koja se dogodila krajem februara u kojoj je 89 ljudi, uključujući dvanaestoro dece, izgubilo život pošto je drveni brod potonuo blizu kalabrijske obale. U njemu su bile izbeglice iz Avganistana, Iraka, Irana i Pakistana. Mateo Pjantedozi, ministar unutrašnjih poslova, nekadašnji šef kabineta Matea Salvinija, izjavio je tada da „očaj ne može da opravda putovanja koja stavljaju decu u opasnost“. Ubrzo je doneta odluka da se prihvataju samo deca, trudnice i ljudi kojima treba medicinska pomoć, a da ostali budu vraćeni u međunarodne vode, kako je i najavio Pjantedozi. I potom objasnio kako vlada smatra da brodove treba vraćati u zemlje pod čijom zastavom plove i naterati te zemlje da poštuju svoje obaveze, ali humanitarne organizacije tvrde da ljudi dolaze potpuno iscrpljeni, na ivici snage i da moraju da uđu u italijanske vode. To je razljutilo opoziciju i posle teških reči u parlamentu, donet je hitno dekret koji odobrava veće kazne za one koji organizuju dolaske, uvođenje novog krivičnog dela „smrt ili povređivanje kao posledica zločina ilegalne imigracije“, promenjeni su uslovi za dobijanje „specijalne zaštite“ koja je omogućavala boravišnu dozvolu iz humanitarnih razloga. Prvi migracioni dekret, kako je nazvan, ograničio je i aktivnosti humanitarnih organizacija koje spasavaju brodove. One su upozorile da to košta života najranjivije i ukida im osnovna ljudska prava, ali Meloni je ipak uporna u tome da ne dozvoli da se nastavi tendencija kojom je počela ova godina, sa 35.000 pristiglih, što je četiri puta više nego tokom prethodne dve godine. Ako bi se tako nastavilo, bila bi ovo godina ogromnog priliva i vlada bi morala da se nosi sa novim besom glasača. Frančesko Lolobriđida, ministar poljoprivrede i premijerkin zet, izjavio je da kombinacija niskog priraštaja i visoke imigracije rizikuje „etničku zamenu“ populacije. Kao odgovor na podatke da Italija ima jednu od najnižih stopa rađanja na svetu sa 392.600 rođenja tokom 2022, što je pad i u odnosu na prethodnu koja je donela 400.249 novorođenih. Za poslednjih devet godina broj stanovnika smanjio se za oko 1,4 miliona. Tako su se ukrstili brodovi i rađanje. Ovaj je izraz Lolobriđida preuzeo od Salvinija koji ga je već koristio pre pet godina, kao i sama Meloni, ali sada je drugačije vreme i morao je da objašnjava šta je zapravo mislio. „Ima onih koji misle da ako imamo manje dece, imaćemo više migranata. Mi mislimo da umesto toga treba ojačati sistem socijalne pomoći koji bi stvorio uslove za one koji žele decu“, rekao je on. Uz sve turbulencije, prvih šest meseci ove vlade prošlo je neočekivano dobro. Istraživanja pokazuju da su se Braća Italije sa 26 odsto podrške u septembru, popela na 28,6 u aprilu. Meloni je za to kratko vreme uspela da uveri Brisel da je spremna da napusti staru retoriku, da se približi centru, da sarađuje i da joj se može verovati. Italija treba da dobije 200 milijardi evra iz fonda za oporavak posle pandemije do 2026. godine. U međuvremenu bi trebalo da izvrši strukturne reforme koje bi stabilizovale ekonomiju i smanjile dug. Do sada je sve išlo daleko bolje nego što su očekivale njene evropske kolege, posle sastanka sa Ursulom fon der Lajen, predsednicom Evropske komisije, u prvom mesecu svog mandata, a potom odluke Senata da se pošalje pomoć Ukrajini, Meloni se preporučila kao prihvatljiv sagovornik. Pred njom je sada zadatak da pokaže kako može da održi stabilnost i unutar koalicije, u kojoj je i proruski orijentisani Berluskoni. Ako joj to pođe za rukom, moglo bi se dogoditi da „Meloni model“, kako već nazivaju njenu politiku, pokaže daleko veće potencijale nego što se prognoziralo. Ivana Janković