Veliki skandal, male posledice

Divlja gradnja jedna je od najgorih pošasti za sva zaštićena područja, pa i Specijalni rezervat prirode „Uvac“. Očekivano da se tom vrstom krivičnog dela bave novobogataši i stranački zaštićene ličnosti, uvereni da baš sve mogu da poseduju. Može se donekle shvatiti i to što obična raja uz jezera – Radoinjsko, Zlatarsko i Uvačko (Sjeničko), na „divlje“ formira improvizovana naselja kamp-kućica, u iskrenom uverenju da voli „netaknutu prirodu“. I da joj ne čini ništa posebno nažao izlivanjem otpadnih voda u akumulacije, gde živi nekoliko ugroženih vrsta riba i drugog dragocenog vodenog sveta i koja služi za snabdevanje Priboja vodom za piće. Ali, kad slično pokuša Opština Nova Varoš, na čijoj je teritoriji gotovo dve trećine Rezervata, to je već skandal velikih razmera. Primer te prakse predstavlja projekat Vizitorskog centra na Rastokama, na obali Uvačkog jezera, koji je Opština osmislila, ali i sama sebi dala dozvolu za izgradnju. Srećom te svaki korak opštinske uprave budno prati neformalna grupa „Studenac“ iz Nove Varoši, koja se ovom prilikom obratila Regulatornom institutu za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI). Sa više resursa da na svetlost dana iznese istinu, RERI je utvrdio nepravilnosti u proceduri, i pred Ministarstvom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture pokrenuo upravni postupak, podnevši sredinom marta zahtev za poništavanje građevinske dozvole. Kuriozitet je to što je Vizitorski centar trebalo da nikne na samo 300 metara od hranilišta beloglavog supa koji je zaštitni znak kanjona Uvca, ali i same Opštine, na čijem se grbu on nalazi. Stoga bi upravo gradski oci trebalo da znaju najviše o specifičnostima mera rehabilitacije danas najvećeg staništa ovog lešinara na Balkanu, koji je Opštinu i proslavio. Trebalo bi da oni znaju i to da se građevinska dozvola u zaštićenom području ne može izdati bez uslova o zaštiti prirode i bez saglasnosti na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, pa su ipak probali da te imperative zaobiđu. Morala bi opštinska vlast da bude svesna i toga da ona i nije nadležna za izdavanje građevinske dozvole na teritoriji pod državnim protektoratom, već pomenuto Ministarstvo, koje joj je ovaj dokument i osporilo. „Nadamo se da je poništavanjem dozvole od strane Ministarstva građevinarstva stavljena tačka na ovaj projekat, naročito imajući u vidu da je 6. aprila 2023, Vlada Srbije zvanično donela novu uredbu o proglašenju SRP Uvac na značajno širem prostoru od onog koji je inicijalno planiran“, istakao je u zvaničnom saopštenju član RERI, urbanista Dragomir Ristanović. Razočaran osujećivanjem plana, predsednik Opštine Radosav Vasiljević obavestio je javnost da je gubljenje dozvole rezultat proširenja Rezervata (a ne opštinskog bahaćenja i površnosti). Zato će projekat biti izveden negde drugde, jednog dana, Vasiljević je nagovestio. Ali, gde god da se implementira, planirani centar će ostati megalomansko ruglo u suprotnosti sa skladom prirode. „Radi se o spratnom objektu od 512 kvadrata, sa multimedijalnom salom, kancelarijama, restoranom, suvenirnicom, ali i liftovima i ogromnim parkingom za autobuse“, objašnjava Aida Paljevac iz „Studenca“. To „čudo“ bi na mnoge načine ugrozilo dostojanstvo „Uvca“, a sve u svrhu razvoja turizma (i nečijeg standarda). „Mi nismo protiv razvoja privrede, ali zagovaramo rešenja koja ne štete okruženju. Na Rastokama su svakako potrebni neki ugostiteljski sadržaji, ali ne onakvi kakve je Opština zamislila“, naglašava Paljevac. To što je Opština zamislila, držala je u tajnosti, pa je trebalo mnogo truda da se njene namere raskrinkaju. Pravac razmišljanja opštinara nagovestile su i najnovije izmene i dopune Plana generalne regulacije Nove Varoši, usvojene u januaru. NJih članovi „Studenca“ nazivaju „planom za ispunjavanje želja i individualnih interesa investitora u urbanizaciju Nove Varoši“ (o čemu smo već pisali). Da i država slično misli kao lokalna samouprava, pokazuje nedavno (podmuklo) usvojen Predlog izmena Zakona o planiranju i izgradnji, koji takođe insistira na razvoju investitorskog urbanizma. „Ta tendencija osvajanja još neurbanizovanih teritorija, prisutna godinama, najčešće ide nauštrb poljoprivrednog i šumskog zemljišta, kao i javnih zelenih prostora“, za NIN napominje Ristanović. „Sve to obično ide u korist partikularnih privatnih interesa koji se postavljaju iznad opšteg interesa javnosti. Predlog izmena Zakona o planiranju i izgradnji sadrži brojne odredbe kojima se dodatno izlazi u susret investitorima, poput onemogućivanja prava građanima i predstavnicima javnog interesa da budu stranka u postupku izdavanja građevinskih dozvola“, on objašnjava. Ali, građani nisu imali pravo glasa ni kad je pre desetak godina napravljen prvi Vizitorski centar, na samoj magistrali, kod brane Kokin Brod. Ta je drvena građevina skromnijeg gabarita od novoplanirane, i nikada nije dobila upotrebnu dozvolu, budući da nema rešeno sanitarno pitanje. Tako ovaj objekat uzaludno stoji, i truli, i niko ga ne ruši, što je opet u skladu sa državnom politikom. Doduše, ona je zavisna od manjka novca i za uklanjanje „klasičnih“ ilegalnih zdanja, zbog čega je i donet Zakon o ozakonjenju 2015. godine. „Cilj tog zakona, proglašenog javnim interesom države, jeste sprečavanje dalje nelegalne gradnje, uz intenciju da se svi resursi ka tome usmere“, primećuje Ristanović. Da bi svrha zakona bila ispunjena, Ministarstvo građevine kontinuirano evidentira postojeće nezakonite objekte. Međutim, na sajtu ovog ministarstva i dalje stoji tabela sa podacima iz 2017. Po njima, na teritoriji Nove Varoši postoje 1.592 bespravne građevine i gotovo duplo više njih (3.000) u malenoj Sjenici od svega 14.000 stanovnika, i u čijem je ataru preostala trećina Rezervata. Zastareli podaci ne znače nužno da Ministarstvo ne raspolaže aktuelnim brojkama, već mogu biti i posledica neredovnog ažuriranja sajta. U svakom slučaju, državi kao da je divlja gradnja poslednja rupa na svirali od te godine transparentnog preseka stanja. Kad su u pitanju nelegalna zdanja u okviru zaštićenih područja, država ih nikad i nije apostrofirala, budući da Ministarstvo ne vodi evidenciju po kriterijumu statusa teritorija. Za popis bespravnih objekata u zonama pod protektoratom, zaduženi su njihovi upravljači, prema Zakonu o zaštiti prirode i Zakonu o Nacionalnim parkovima. Te zakone je poštovao DOO „Rezervat Uvac“, popisujući divlje objekte počev od 2006. Tada se područje zaštite prvi put proširilo na oko 7.500 hektara, primajući u svoje okrilje i više desetina nelegalnih građevina. „Čim primetimo da se nešto novo gradi, mi tražimo na uvid dokumentaciju, a sva zapažanja prosleđujemo ogranku Ministarstva u Užicu“, kaže Darko Ćirović, pravnik Rezervata. Onda problem divlje gradnje postaje problem države, kako je uostalom i primereno. Ali, nakon usvajanja Zakona o ozakonjenju, mnogi su vlasnici podneli zahteve za legalizaciju, ali Opštini Nova Varoš, pa je do 2020, šezdesetak zdanja ozakonjeno. Ako je problem bio adresa, vlasnik bi se prijavljivao na novovarošku teritoriju, kako je ovaj grad i demografski profitirao. „Ministarstvo nas nije obaveštavalo o svojim odlukama o legalizaciji, ali smo mi nastavili sa podnošenjem krivičnih prijava“, napominje Ćirović. Za to vreme ni građevinska, ni inspekcija zaštite životne sredine nisu bile revnosne u izveštavanju nadležnih o delotvornosti izrečenih mera, poput naloga za rušenje bespravnih objekata, kako saznajemo iz nezvaničnih izvora. „Neispunjavanje zakonskih obaveza od strane inspekcijskih službi za posledicu ima odsustvo realnog prikazivanja stanja na terenu, koje treba da bude polazna osnova u nameri da se fenomenu nelegalne gradnje u zaštićenim područjima stane na put”, ističe Ristanović. U nastavku Ristanović naglašava da se „RERI ne može odupreti utisku da ta namera zapravo i ne postoji“. Ovakvo razmišljanje podržava i činjenica da se Opština i Ministarstvo nisu odazvali na pitanja NIN-a o aktuelnom stanju u nelegalnom neimarstvu. Osim pobrojanog, divljoj gradnji ide naruku i to što su Zakon o ozakonjenju objekata i Zakon o zaštiti prirode u nekoj vrsti kolizije. Prvi, recimo, dozvoljava legalizaciju „vikendica i porodičnih kuća za odmor“ u zoni zaštite II stepena (kakav je dobar deo Rezervata), dok drugi ovo zabranjuje. „Zakon o ozakonjenju ne bavi se izgradnjom novih već ozakonjenjem postojećih objekata, što nije slučaj sa Zakonom o zaštiti prirode koji reguliše buduću izgradnju. Mada prvu odredbu RERI smatra štetnom, naša pretpostavka je da je ona uvedena na osnovu zaključka da je samom izgradnjom objekta šteta unutar zaštićenog područja već načinjena, i da se njegovim uklanjanjam ona neće otkloniti“, kaže Ristanović. Lakše bi bilo, možda, sanirati štetu nastalu bujanjem pomenutih improvizovanih naseobina, bez adekvatne kanalizacije, ali i bez nosećih elemenata (temelja, stubova od armiranog betona ili čelika, solidne krovne konstrukcije...). Kao takve, one nisu podložne legalizaciji, ali ih je neophodno ukloniti, što se takođe ne radi. Zato zalud trud čuvara Rezervata da pišu krivične prijave i svađaju se sa vlasnicima vikendica, jer većina prestupa ne povlači sudski epilog, bilo koja vrsta gradnje da je u pitanju. Ako i dođe do suđenja i izricanja osuđujućih presuda, kazne su veoma niske (oko 100.000 dinara) ili se cela stvar rešava preko načela o oportunitetu. Uplativši svotu sličnu prethodnoj u humanitarne svrhe, krivac gotovo da postaje heroj, i još zadržava svoj nelegalno izgrađeni objekat. „Nelegalna gradnja problem je koji ostavlja trag na sve sfere društva i privredne sektore, a posebne probleme stvara u oblasti očuvanja životne sredine i zaštiti prirodnih dobara i kulturnog nasleđa. Šteta po životnu sredinu ne događa se samo tokom pripremnih radova i prilikom izgradnje objekta, već se ona često intenzivira prilikom njegovog korišćenja, što je slučaj sa rudnicama, klanicama, pilanama... Iz tog razloga, postupke procene uticaja na životnu sredinu treba sprovoditi preventivno, a ne zanemarivati ih, ili im pristupiti kad je izgradnja već u toku, i kada je šteta nenadoknadiva“, navodi Ristanović. „Kada se svemu navedenom doda i neefikasnost inspekcijskih službi, nepostupanje po njihovim rešenjima, kao i netransparentnost u radu nadležnih organa (o čemu govore brojni izveštaji Državne revizorske institucije, Agencije za borbu protiv korupcije, kao i godišnji izveštaji Evropske komisije), jasno je da politike usmerene ka borbi protiv nelegalne gradnje ozakonjenjem nelegalnih objekata - ne daju efekat“, zaključuje Ristanović. Ako se sada setimo reči predsednika Opštine Nova Varoš, jasno je da situaciju bitno ne poboljšava ni poništavanje nelegalnih građevinskih dozvola. Apetiti za još neosvojenim područjima su toliki da Srbija za koju deceniju može cela da bude betonirana. Ili - investitorski urbanizovana, u skladu sa državnom politikom i shodnim jezikom. Dragana Nikoletić