Nedozvoljena istraga

DŽo Mekalister, penzionisani oficir Kanadske kraljevske konjičke policije, i nekadašnji pripadnik Misije UN na Kosovu, koji je vodio istragu za napad na autobus Niš ekspresa, nikada nije po ovom pitanju razgovarao sa predstavnicima jugoslovenskih i srpskih vlasti. Izjava za NIN jedina je do sada koju je dao za ovdašnje medije: „Nisam bio inicijalni istražitelj ovog slučaja. Vodio ga je Amerikanac koji je bio šef istražne jedinice UN, a kasnije je bio prebačen na jednog francuskog kolegu. Ja sam ga preuzeo od njega zajedno sa još jednim američkim kolegom iz jedinice za ubistva koji je, kao i ja, imao relevantno iskustvo. Zajedno smo locirali četvrtog pripadnika grupe. Intervjuisali smo ga i on je izvesno pokazivao znake umešanosti, ali sam ubrzo i sam sklonjen sa predmeta iz nepoznatih razloga. Niko nije nastavio istragu u tom pravcu.“ Mekalister je za NIN potvrdio da Kfor inicijalno nije dopuštao pristup istražiteljima UN, odnosno da nije bilo adekvatnog upravljanja dokaznim materijalom i samim mestom zločina. „Nama iz policijskog tima UN, nije bilo omogućeno da upravljamo mestom zločina kako bi to u normalnim okolnostima bilo neophodno. Svakako, mesto je trebalo odmah izolovati i istražiti uz pomoć specijalizovanih forenzičkih timova. Umesto toga, imali smo situaciju da je Kfor, verovatno pod nekom vrstom pritiska, za manje od 24 sata od zločina asfaltirao krater na putu i otvorio ga za saobraćaj već narednog dana. Jednostavno, odgovarajuća forenzička analiza mesta zločina nam nije bila dozvoljena. Ne mogu vam reći gde su dokazi prebačeni sa mesta zločina i ko je nad njima imao nadzor, pošto čitav slučaj nije vođen u skladu sa procedurama i standardima, jer je Kfor potpuno preuzeo kontrolu i zapravo nije dozvoljavao policiji da radi svoj posao.“ Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu imala je u februaru 2001. informacije da je takav napad moguć. Kako je došlo do hapšenja osumnjičenih i na osnovu kojih indicija? Obaveštajno odeljenje policijskog tima UN imalo je doušnika u jednoj od potencijalno interesantnih grupa, koji je dostavio obaveštenje da je napad moguć i na koji način bi mogao biti izveden. Kada se on i dogodio, svi poznati pripadnici te grupe su uhapšeni od Kfora i pomenutog odeljenja UN policije, pod čijim nadzorom su bili. Nama iz odeljenja za ubistva nije bilo dozvoljeno da ih ispitujemo. Posle kraćeg vremena to je ipak omogućeno, ali su oni zatim naprasno prebačeni u zatvor kampa Bondstil iz „bezbednosnih razloga“ iako nije bilo nikakvih obaveštajnih podataka da je to zaista i neophodno. Kada su dospeli u Bondstil u nekoliko navrata smo odbijeni u zahtevu da ispitamo osumnjičene, sve dok u maju 2001. godine Ejupi nije pobegao iz zatvora. Rečeno nam je da ga je posetila supruga i u hrani mu donela sakrivena klešta za žicu. A onda je on, u fluorescentnom narandžastom zatvorskom kombinezonu „neprimećen“ uspeo da se išunja iz zatvora koji se nalazio u centru američke vojne baze i pobegne. Rečeno nam je da su svi stražari koji su ga čuvali poslati nazad u SAD. Činilo se to kao previše slučajnosti, jer je on bio jedini osumnjičeni za koga smo posedovali materijalne dokaze. Bio je u pitanju opušak cigarete sa njegovim DNK tragom, nađen na mestu sa koga je aktiviran eksploziv. Pronašli su ga vojni istražitelji, prateći žicu za detonator, od mesta eksplozije do mesta opaljenja, u panju drveta. Ja lično nikada nisam video taj dokaz, osim u smislu izveštaja. Prema mojim saznanjima nijedan od osumnjičenih nije priznao izvršenje dela policiji.  Da li je vaša istraga tragala za mogućim nalogodavcem ovog terorističkog čina? Prema informacijama od kolega iz obaveštajnog odeljenja, koje sam poštovao i u koje sam imao poverenja, ta mala teroristička ćelija delovala je samostalno, po sopstvenim planovima. Nikada nisam naišao na informaciju da im je neko sa viših položaja izdavao naređenja, ali istini za volju to nisam ni istraživao.  Kako biste opisali Ejupijevo bekstvo iz Bondstila i u istom smislu kada ste i zbog čega uklonjeni sa slučaja, i šta se dogodilo sa istragom posle vašeg odlaska? Kao što sam pomenuo, njegovo bekstvo bilo je veoma sumnjivo. Kako i kada se odigralo i koji ljudi su tu bili u blizini. Od početka su se pojavljivale informacije da je on bio saradnik CIA u nekom periodu života, ali to naravno niko nikada nije priznao, a mi nismo imali dokaza za te tvrdnje. Ipak, niko nije poverovao da je pobegao sam, bez pomoći iznutra. Sklonjen sam sa slučaja pošto me je intervjuisao novinar britanskog Tajmsa, gde sam iskazao svoju frustraciju zbog mešanja vojske u naš posao, činjenicom da nam nikada nije bilo dozvoljeno da ispitamo osumnjičene i devastiranjem potencijalnih dokaza. Ličnim angažovanjem locirao sam četvrtog osumnjičenog i ispitivao ga sa dobrom šansom da razotkrijemo ceo zločin. Ali uklonjen sam sa istrage, kako mi je rečeno, usled pritiska koji su dolazili od Američke ambasade i vojnih struktura. Posle mog odlaska, niko se nije ozbiljno bavio tom istragom i činilo se da nikome na višim pozicijama do toga više nije bilo stalo. Da li ste imali priliku da vidite informacije prezentovane od srpskih zvaničnika vezano za navodno učešće Fljorima Ejupija u ubistvu Olivera Ivanovića. Kako biste ocenili informacije da je Ejupi fotografisan na aerodromu u Tirani, Prištini, i da je potom boravio u Mitrovici u vreme Ivanovićevog ubistva, s obzirom na indicije da je on bio pod nadzorom pre ili nakon ubistva? Nisam video ili imao prilike da vidim išta od tog materijala, tako da mi je teško da komentarišem. Ipak, u današnje vreme kamere su svuda, tako da je teško reći da li je bio praćen ili su imali mogućnost da nadziru njegovo kretanje uz pomoć podataka sa mobilnog telefona, a da naknadno ostvare uvid u kamere i potvrde njegov boravak na nekim lokacijama. Ali sve to ipak spada u domen spekulacije budući da nisam upućen detaljno u konkretnu istragu. Milan Radonjić