Manipulantska klopka u oblandi demokratije

Protesti „Srbija protiv nasilja“ iznenadili su većinu građana ne samo zbog toga što tako nešto ni na vrlo dugi rok nismo mogli da predvidimo, nego smo u to veličanstveno događanje jedva poverovali čak i kad je uveliko uzelo svoj tok i kad su desetine hiljada ljudi preplavile beogradske ulice. I pored toga što njegovi obožavaoci veruju da je on daleko iznad svih ostalih po dalekovidosti i superiornom razumevanju zamršenih enigmi društvene stvarnosti, ovi protesti su grdno iznenadili i po svoj prilici zbunili i našeg vrlog predsednika Republike (PR). Za tren nije bilo jasno da li je on i uplašen ili je samo zbunjen. Na to pitanje brzo je iskrsao prilično pouzdan odgovor. Stvar se razjasnila kad je, po svom običaju, ekspresno i kao u nekom grču obnarodovao tri odluke koje su imale da budu krupne ili istorijske, kako bi to rekli njegovi verni pobočnici. Prva je bila odluka o organizovanju „najmasovnijeg u srpskoj istoriji“ mitinga njegovih pristaša, što je smesta ispravno protumačeno kao odgovor vlasti na spontane mitinge naroda i munjevito prozvano kontramitingom; druga je poziv opoziciji, neposredno pre toga nazvanoj „lešinarima“ i „hijenama“, na nekakve razgovore koji nisu bili predmetno specifikovani; a treća najava još jednih - izgubio se račun kojih po redu ali se zna da je posredi vrlo veliki broj - vanrednih izbora. Sve tri navedene reaktivne odluke jasan su i nepatvoren izraz i pokazatelj neke teške nelagode i opasne strepnje koja je PR-a očito pritegla. Kad se na masovne šetnje građana kani odgovoriti nečim, bar kako je planirano, daleko masovnijim i spektakularnijim, to je kao kad se čovek koji je napadnut nekakvim prutom ili perorezom lati ogromne močuge u trenutnoj odbrambenoj reakciji; šta je to nego manifestacija velikog straha i teškog užasa? Poziv na razgovore opoziciji, nakon što je o njoj iskazao sud rečima koje su tako drastične da ovde ne mogu biti ponovljene, može opet da se protumači kao alarmantna reakcija indukovana grdnim strahom. A tek najava vanrednih izbora dojmila se u javnosti kao jednako teško ispoljavanje elementarnog, slabo prikrivanog straha. Vanredni izbori su dobro poznata i često primenjivana batina upravljena na političke protivnike, pa se mogu protumačiti i kao jedan specifičan, ali upadljiv i drastičan oblik nasilja u ovom društvu. PR je silovito reagovao nečim protiv čega su građanski protesti tačno bili upravljeni. Reakcije vlasti na građanske proteste: Vanredni izbori su najteža batina kojom PR raspolaže u suočavanju sa opozicijom, pa je munjevito pribegavanje tom valjda najrazornijem oružju potez koji ne može a da se ne protumači ne samo kao rezultat i znak straha nego i kao šokantna manifestacija nasilja. Izborna konkurencija je u nas stvar dovoljno daleke prošlosti da ne može biti čudno da je na nju pao težak i neprovidan veo skrajnutosti i zaborava. Svakom su jasne ogromne prednosti vladajuće koalicije i njena spremnost da ih bez ustezanja surovo primeni ne hajući za kriterije građanskog reda i uljudnosti (obilni državni resursi, komanda nad radnim mestima i privlačnim položajima, raspolaganje moćnim propagandnim aparatom u čemu ulogu desne ruke igra kooperativan i uvek „odgovoran“ REM, lobotomirano (Vuk Drašković) biračko telo koje živi u raju obmanutih i do koga ne dopiru neke elementarne a beskrajno važne istine, pretorijanska garda u formi partijskih aktivista koji na opoziciju trpaju drvlje i kamenje rečima kakve uljudan čovek ne može ni da zamisli, a kamoli izrekne ili napiše...), pa je očevidno da su kriteriji demokratskog nadmetanja davno sahranjeni, sa mnoštvom drugih demokratskih vrednosti i da PR, nastojeći da deluje dobrohotno i naivno, opoziciju poziva na trku pod uslovima za koje je reč neravnopravan šokantno nedovoljna da ih opiše. Koristeći lagodno i komotno državne resurse i nesagledivu množinu drugih prednosti, PR je sa svojom interesno povezanom družinom desetkovao opoziciju, zaboravljajući da je zdravom društvu i prosperitetnoj zajednici, pored efikasne vlasti, potrebna i vitalna opozicija i da je satiranje opozicije jedan eminentno antipatriotski čin. Najavljujući ko zna koje po redu vanredne izbore, PR iskazuje spremnost da se u političku borbu sa njom golorukom upusti do zuba naoružan skoro nesagledivom množinom raznog oružja. Uz sve to on bez kolebanja, po odavno uhodanom običaju, osiono komentariše svoje političke „uspehe“ (duže obavljanje najviše državne funkcije i od samog Pašića i slične vladalačke domete na koje je on – neka se ovde upotrebi jedna tipično njegova, nebrojeno puta upotrebljena reč koju sve češće koriste i njegovi politički štićenici – ponosan!). Na filozofima-etičarima je da procene da li čoveku koji drži do sebe pristaje da čak i pomisli na upuštanje u bilo kakvu trku pod tako neravnopravnim uslovima. Pa da još rezultate, koje uz sve te nedolične privilegije postigne, proglasi za epohalne uspehe i krene da se poredi sa Pašićem! Zbog svega rečenog, ali bogme i zbog svega što zbog prostornih ograničenja nije moglo da bude istaknuto, poziv PR-a na ponovne vanredne izbore podseća na šaljivu epizodu iz jedna basne za decu - poziva mačak vrapca na doručak i kaže mu: „Ja ću doručkovati, a ti ćeš biti doručak“. Etička i logička neutemeljenost ideje pregovora sa opozicijom: Za pregovore sa opozicijom, koje je u jednoj napetoj situaciji inicirao PR, nisu ispunjeni minimalni uslovi po nekoliko dimenzija. Jedan defekt jeste izrazita asimetrija u rasporedu moći i (autentičnih ili nezakonito i neustavno uzurpiranih) nadležnosti. Na strani vlasti karakteristična je ekstremna koncentracija moći i raspoloživost nadležnosti odlučivanja, dok je na strani opozicije jedna, opet ekstremno, decentralizovana, zapravo rasuta struktura. To u samom startu daje veliku prednost akteru koji predstavlja vlast, jer je na tom kraju veliki prostor za izbor varijanti u pregovaračkom procesu, dok se na strani opozicije uspostavljaju gotovo nepremostive teškoće u formiranju jedinstvenog i konzistentnog stava kao elementa u ovom složenom procesu odlučivanja. Opozicija bi ovim bila ozbiljno hendikepirana jer bi joj manevarska sposobnost u traganju za opcijom koja bi bila uključena u konačno dogovoreni sporazumni aranžman bila ozbiljno ograničena. Tako izrazita asimetrija u strukturi dveju pregovaračkih strana ispostavila bi se kao ozbiljna smetnja u odvijanju pregovaračkog procesa. Veliku smetnju u kreiranju obostrano prihvatljivih rešenja predstavljala bi sveukupna dosadašnja istorija odnosa između vlasti i opozicije. I sa jedne i sa druge strane padale su, iako u nejednakim količinama, teške reči, često na samoj granici najvulgarnijih ličnih uvreda. Jasna svest o teškim diskvalifikacijama daleko je od toga da bi mogla da se smatra izbledelom ili zaboravljenom, a bagaži tih uvreda i očitih kleveta nužno uslovljavaju manjak kredibiliteta na obe strane pretpostavljenog procesa. To takođe tvori veliku prepreku u oblikovanju obostrano prihvatljivih rešenja. Vlast i opozicija deluju kao dva kosmički udaljena sveta, pa je teško i zamisliti usaglašavanje tih antipoda na bilo kakvom rešenju. Ako bi se na neki iz ove perspektive teško zamisliv način i došlo do kakvog kompromisa, pomenuti manjak kredibiliteta izazvan agresivno isključivim stavovima u prošlosti predstavljao bi ozbiljan rizik za potkopavanje i poništavanje teško stvorenog sporazuma. Ukratko, s obzirom na teškim sukobima opterećenu sada već dugu prošlost, verovatnoća kreiranja nekog trajnijeg kompromisa zabrinjavajuće je bliska nuli, pa bi i računanje na takav kompromis bilo neutemeljeno i zabrinjavajuće udaljeno od aktuelnih političkih konstelacija. Veliki problem u realizaciji ideje o pregovaranju, potekle iz vrha aktuelne vlasti, jeste inherentna protivrečnost sadržana u samoj ideji, i to takva da joj bezmalo daje opredeljujući pečat. S jedne strane, sam poziv na pregovore implicira nipošto beznačajnu dozu poverenja – na pregovore se ne poziva neko u čiju se konstruktivnost i dobru volju ne investira nekakvo minimalno verovanje kao zaloga mogućeg uspeha samih tih pregovora. S druge strane, dosadašnji, pa nažalost i tekući, najnepovoljniji iskazi o moralnim i intelektualnim dometima opozicije, potekli od protagonista iz domena vlasti, toliko su drastični da po tom osnovu faktički isključuju bilo kakvo poverenje. Krupna protivrečnost inicijative sa političkog vrha sastoji se u tome da ona s jedne strane implicira znatnu dozu poverenja, a s druge krajnje, maltene beznadežno nepoverenje. Ono što je protivrečno ne može da bude istinito, a ono što nije istinito ne može biti osnov ni za kakav konstruktivan dogovor niti za aranžman koji bi iz njega proistekao. Ideja o pregovorima svodi se na pokušaj pucnja iz prazne puške. Neprihvatljivost ideje vanrednih izbora sa stajališta opozicije: Nakon što sam objasnio domete (i neprihvatljivost) ideje o iniciranju „ozbiljnih“ pregovora vlasti i opozicije, sa mnogo većom apodiktičnošću obrazložiću zašto su neprihvatljivi i vanredni izbori. Pre svega, u našem političkom sistemu sadržano je rešenje o praktično neograničenoj mogućnosti zakazivanja vanrednih izbora, s tim što ovlašćenjem za takvo raspisivanje tih izbora raspolaže, čini se neograničeno, aktuelna vlast. Specijalisti za komparativnu analizu političkih sistema utvrdiće da li i u kom obliku slično rešenje postoji u nekoj drugoj zemlji, ali ovde će tout court biti konstatovano da je ono apsurdno. Ono aktuelnoj vlasti daje mogućnost da ovakve izbore zakazuje po svom nahođenju, a pošto nijedna vlast neće raspisati izbore koje bi mogla da izgubi, proizlazi da to rešenje vlasti daje siguran recept za pobedu. To je još jedan element drastične neravnopravnosti aktera u političkom nadmetanju i činilac eliminisanja elektoralne konkurencije. Budući da ovo rešenje logički podrazumeva da na ovakvim izborima opozicija mora da izgubi, za nju ne postoji nijedan valjan razlog da na njih pristane i u njima učestvuje. Izvesni razlozi mogli bi da budu nekakvo skromno participiranje u budžetskom finansiranju stranaka zastupljenih u Skupštini i poslaničke plate za skroman broj stranačkih aktivista. Ta dva razloga daleko su od toga da opravdaju izborno angažovanje stranaka koje kao politički pretendenti na vlast na tim izborima nemaju nikakve šanse. Postoji i drugi važan razlog, iako nepotreban s obzirom na ultimativnu prirodu upravo navedenog prvog razloga – ovo počinje da liči na naslov Krležine pripovetke Hiljadu i jedna smrt – a to je činjenica da je ova vlast beskrupulozno kontaminirala apstraktni, tj. matematički definisani prostor elektoralnih alternativa. PR je, naime, većem broju dovoljno širokih segmenata biračkog tela obećao određene novčane iznose kao transfere iz budžeta. To je generalna sistemska korupcija, jer je PR unapred „kaparisao“ veliki broj glasova i time ogromnom broju privilegija koje će na izborima imati koalicija na vlasti dodao još i ovu. Trebalo bi imati u vidu da bi i sama vlast morala vrlo pažljivo da izbegava ovakva potkupljivanja biračkog tela jer nema načina na koji bi izbori uz takvu elektoralnu korupciju mogli da se kvalifikuju kao legitimni. Šta će vlasti nelegitimna pobeda na bilo kojim izborima, koliko vredi pobeda u nadmetanju koje je opterećeno tako drastičnim bremenom nelegitimnosti? Osnovna tema ovog teksta jeste upitnost vlasti koja se osvaja na nelegitimnim izborima. S druge strane, opozicija nema razloga da se u problematičnu izbornu igru na bilo kakav način uključuje, uz jasnu svest da na njima ništa na dobija, a sigurno gubi, te da „zauzvrat“ vlasti čini lep poklon u vidu makar i problematične legitimnosti. Daleko bolja alternativa jeste insistiranje na dobro formulisanim zahtevima i nastavak protesta, uz njegovu promišljenu radikalizaciju u slučaju visoke verovatnoće da vlast zahteve neće ispuniti. Vlast je izgubila mnogo od svog samopouzdanja, a to je prilika za koju se treba nadati da će opozicija znati dobro da je iskoristi. Autor je profesor emeritus