No pasaran

Sve je u vezi s upravo održanim parlamentarnim izborima u Španiji, od trenutka kada su potkraj maja raspisani, bilo nesvakidašnje. Počev od neočekivane odluke premijera Pedra Sančesa da na težak poraz njegove Socijalističke radničke partije (PSOE) i koalicionog partnera, radikalno levog Podemosa, na delimičnim regionalnim i lokalnim izborima promptno odgovori zakazivanjem parlamentarnih izbora već za pozni jul - umesto krajem godine kada je trebalo da budu održani - malo šta je u vezi s ovim glasanjem bilo uobičajeno ili rutinsko. Održavanje izbora u terminu kad im vreme nije - na dan glasanja na godišnjem odmoru bilo je nekih 10 miliona Španaca, a temperature su predvidljivo paklene - i to kad su, sudeći po majskim rezultatima, konzervativna Narodna partija (PP) i ekstremno desni Voks u punom naletu, delovalo je kao potez koji će samo ubrzati neminovni kraj Sančesove vladavine. A bojazan da bi, prvi put od okončanja fašističke diktature i ponovnog uspostavljanja demokratije 1975, u vladu mogla da uđe jedna radikalno desna stranka - koja, uz sve odlike savremene ultradesnice, još i gaji bolesnu fascinaciju zločinačkim Frankovim režimom - učinila je da se ovi izbori i u Evropskoj uniji prate s velikom strepnjom, posebno u širem kontekstu velikih prodora koje u poslednjih godinu dana partije krajnje desnice ponovo beleže širom kontinenta. A onda se još jednom ispostavilo da hazarderstvu sklonog Sančesa nikad ne treba unapred otpisivati. Dobar deo onoga što je pomenutim manevrom hteo da postigne premijer je i postigao. Forsirajući narativ po kome su ovi izbori odsudna bitka između dve Španije - one prema svetu otvorene, progresivne, tolerantne, podjednako posvećene dobrobiti svih socijalnih kategorija, i one ksenofobične, reakcionarne, rigidne, mizogine i homofobične - Sančes je u kampanji uspeo da mobiliše levo nastrojene birače; ali i da jedan deo onih konzervativnih dovoljno zaplaši da bi ih odvratio od toga da glasaju za Voks, zadržavajući ih u okviru narodnjačkog korpusa. I ne samo da se najavljivani veliki uzlet desnice nije dogodio, nego ni PSOE nije sasvim bez izgleda da nekako ipak zadrži vlast, mada će to biti podjednako teško izvodljivo koliko i narodnjacima da se na nju vrate. PP jeste osvojila pojedinačno najviše glasova (33 odsto i 136 mandata), značajno popravivši skor s prošlih izbora (čemu je mnogo doprinelo i to što je u međuvremenu propala stranka desnog centra Sijudadanos, koja je narodnjacima godinama oduzimala solidan deo biračkog tela). Ali je zato Voks, najveći gubitnik ovih izbora, spao na 33 mandata (u poređenju s 52 pre četiri godine), tako da čak i ako bi se stranka Alberta Nunjesa Feihoa odlučila na udruživanje s krajnjom desnicom - a takva savezništva su posle majskog glasanja uspostavljena svuda gde PP nije mogla do funkcionalne većine, pojačavajući strahove da bi isto moglo da se dogodi i na državnom nivou - to ne bi bilo dovoljno za natpolovičnu većinu u 350-članom donjem domu parlamenta. (Glasalo se i za popunu 208 mesta u manje bitnom, 265-članom gornjem domu, Senatu, ali van Španije to nikoga ne zanima.) Pa ako je pre izbora postojala bojazan da će, kao i na lokalu, PP podleći iskušenju i nedostajuće mandate nadomestiti koalicijom sa strankom Santijaga Abaskala, sada tako nešto više nema nikakvog smisla jer ne ispunjava osnovnu svrhu: i za najtanju moguću većinu od 176 mesta narodnjacima udruženim s Voksom trebalo bi još sedam mandata, a eventualno bi mogli da namaknu možda jedan-dva, privlačeći na svoju stranu neku od malih, regionalnih partija. U toj grupi regionalnih stranaka, međutim, najviše je onih iz Katalonije i Baskije, koje u PP vide zakletog neprijatelja i ne žele s njom ništa da imaju. S druge strane, to su stranke na čiju podršku u parlamentu se PSOE protekle četiri godine oslanjala - što, naravno, nije bilo besplatno, i zbog čega su desnica i njoj naklonjeni mediji neprestano napadali Sančesa, optužujući ga da se udružio sa separatistima i bivšim teroristima. Kako god: Sančesu je pošlo za rukom da neutrališe ono što je na levoj polovini političkog spektra osnovano viđeno kao ozbiljna pretnja španskoj demokratiji. Spisak programskih i resornih zahteva koji se Voks spremao da isporuči PP u slučaju formiranja koalicije zastrašujući je, i mada bi sigurno naišao na otpor umerenijih snaga u Feihovoj stranci, na kraju bi verovatno dobar deo toga morao da bude prihvaćen da bi savezništvo uopšte bilo uspostavljeno. Brzina kojom je PP počela da pravi koalicije s Voksom na nižim nivoima vlasti sugeriše da sećanja na to da su ne tako davno narodnjaci doživeli dramatičan pad podrške kada su se pod Feihovim prethodnikom Pablom Kasadom i sami značajno pomerili udesno nisu dovoljno živa. U svakom slučaju, od toga sada nema ništa. I zato nisu slučajno razdragane pristalice socijalista koje su se u nedelju kasno uveče okupile ispred madridskog sedišta PSOE skandirale No pasarán - ili „Neće proći“, kako glasi čuveni antifašistički slogan iz vremena Španskog građanskog rata. Uspelo je Sančesu i da PP ne dopusti da previše odmakne njegovoj stranci (PSOE je, uz za sredinu vrelog leta sasvim solidnu izlaznost od 66 odsto, podržalo 31,7 odsto izašlih na glasanje, što joj je osiguralo 122 mandata); i da solidno popravi bilans s prošlih izbora (28 procenata), iako je stranci taj rast od 3,7 odsto doneo tek dva mandata više nego 2019. Svejedno, imajući na umu koliko je truda desnica uložila u Sančesovu diskreditaciju, ovo je impresivan rezultat, pogotovo u vreme kad leve stranke posvuda po Evropi ređaju izborne neuspehe. A imao je PSOE ovog puta i pouzdanijeg saveznika levo od sebe, pošto je nedavno formirani pokret Sumar, predvođen ministarkom za rad Jolandom Dijas, zaustavio dalje osipanje (i rasipanje) glasova za radikalnu levicu - usput kooptiravši potpuno pogubljeni Podemos - i ostvario pristojan rezultat od 12,3 odsto glasova, dovoljno za 31 poslanički mandat. Sve ovo znači da PSOE i Sančes još imaju kakvu-takvu šansu da, protivno svim prognozama, ponovo sastave vladu. Mada je verovatnoća da se to desi nevelika, jer će potencijalni stari/novi partneri iz pomenutog kruga katalonskih i baskijskih stranaka sada imati manje poslanika nego prošli put - ali im zahtevi koje će ispostaviti Sančesu neće biti ništa manji. Posebno kad je reč o trenutno najradikalnijoj među njima, Zajedno za Kataloniju, iza koje stoji bivši katalonski lider i glavni organizator neustavnog referenduma o nezavisnosti iz 2017, Karles Pućdemon - čije je hapšenje u Belgiji, gde je u egzilu, Madrid ovih dana ponovo zatražio. Pošto ni relativni izborni pobednik PP ni revitalizovani PSOE nemaju otvoren put ka formiranju vlade, bespoštedni izborni obračun sada će preći u fazu velike političke trgovine koja će se odvijati paralelno s proticanjem institucionalne procedure. A ona za početak predviđa pauzu koja će potrajati do 17. avgusta, kada bi trebalo da bude konstituisan novi saziv parlamenta. Posle toga uslediće konsultacije koje će kralj Felipe Šesti imati s političkim liderima, i na kojima treba da se iskristališe kome će biti poveren mandat za formiranje vlade. Kao vođa sada najjače stranke, to bi trebalo da bude Feiho, ali to nije obavezno: kralj, kao nominalni šef države, mandat poverava onome ko u parlamentu može da obezbedi podršku najvećeg broja poslanika, a to ne mora nužno da bude predstavnik partije s najviše osvojenih glasova. Što otvara vrata Sančesu i PSOE: oni barem imaju s kim da pregovaraju o saradnji, dok jedino što Feiho trenutno ima da ponudi jeste predlog da se sve druge stranke slože s tim da puste PP da sam (dakle bez Voksa) vodi manjinsku vladu. Pošto nije verovatno da će PSOE pristati da se tek tako odrekne vlasti sad kad mu se ukazala mogućnost da je sačuva, ali ni da će Sančes uspeti da na saradnju nagovori sve koje mora da nagovori - politička cena bi mogla da bude previsoka - lako se može desiti da jedini izlaz iz situacije u kojoj niko nije u stanju da formira vladu bude organizovanje novih izbora, koji bi bili čak šesti u osam godina; oni bi mogli da uslede negde početkom 2024. Već, međutim, stižu glasovi da je Sančes najbližim saradnicima rekao kako ponavljanje izbora neće biti potrebno, jer će vlada biti formirana. Smela prognoza, ali Sančes je - to posle ovakvog ishoda izbora više ni njegovi najveći osporavatelji ne mogu poreći - istinski smeo i sposoban politički operativac. I neko ko će, na jedan ili drugi način, bar još neko vreme nastaviti da ima veliki uticaj na tok političkih dešavanja u Španiji. Nije loše za političkog lidera za koga su mislili da mu je isteklo vreme. Vladan Marjanović