Čovek je suvišan element na planeti

Poznata kao „arhivista iz Sevilje“, Marija Kanjas je multimedijalna umetnica, kulturna agitatorka, audiovizuelna kreatorka i ikonoklasta, ali i ovogodišnja dobitnica nagrade „Andergraund spirit“, koju Festival evropskog filma na Paliću dodeljuje onim umetnicima koji su izgradili autentičnu filmsku poetiku, izvan glavnih tokova industrije. U dva programska bloka, videli smo brojna ostvarenja nastala od devedesetih naovamo, otkad se ova španska umetnica bavi video-artom. Ti filmovi su kolaži različitih formi nađenih na internetu, koji vešto montirani daju jednu novu sliku sveta, kroz koju Marija Kanjas preispituje pitanja kolektiviteta, maskuliniteta, tradicije, rodove, stereotipe. Kaže da nijedan kadar nije snimila kamerom, već je sve radila po sistemu onoga što je našla (found footage) u tom izobilju koji nudi internet. I tako specifičnim eksperimentom, proslavila se širom sveta, i tako stigla i do Palića. Kako ste počeli da osmišljavate tako specifične i priče i filmove? Sve je počelo od istraživanja na fakultetu. Zadatak je bio da se napravi film o Sevilji, ali ne onoj turistički poznatoj Sevilji, nego baš suprotno – o nepoznatom delu koji šira javnost ne poznaje. Iz tog umetničkog projekta i umetničkog istraživanja počeo je moj rad na video-artu. Na tom prvom bijenalu, gde je tema bila umetnost budućnosti i pitanja veštačke inteligencije, odnosno kako će ona uticati ubuduće na umetnost, razvila sam svoj identitet. Taj projekat i svi moji potonji nastali su van filmske industrije, ali uvek su razvijani unutar granica kulturnog identiteta i agitacije. Veoma mi je važno da budu aktivistički usmereni, kritički, ali i da zadovolje sve forme video-rada. Eksperimentalni film je ključna odrednica moje umetnosti. Sve radim po sistemu low cost (bez para) i do it yourself (uradi sam). Čitav moj tim se sastoji od mene i mog montažera. Želim da ostanem slobodna, nezavisna, jer samo tako mogu da ostvarim svoje vizije. Ne želim da budem rob industrije ili korporacija ili bilo kakvog sistema. Želim da se smejem slobodno i da dišem slobodno. Jer mogu da radim samo u okruženju koje me kreativno oslobađa. Ali koliko je to teško ostvarivo danas, u svetu u kome je nezamislivo bilo šta uraditi bez novca­? Umorna sam od razmišljanja na tu temu. Od svega što nas okružuje... Znate, pravljenje filmova kakve ja radim oduzima mnogo snage i energije. Sebe vidim kao „sajber-džankija“ i ta zavisnost je jedino što je neophodno za rad na ovakvim filmovima. Opsednuta sam arhiviranjem. Želim da arhiviram sve što postoji na ovom svetu. Kada bih mogla, daunlodovala bih čitav internet, kako bi mi sve bilo dostupno, pri ruci. To je jedna posebna strast, kakvu gajim i koja je jedino važna u ovoj vrsti umetnosti. Uložila sam mnogo truda i rada da bih proizvela ove filmove. Toliko sam gledala u monitor, da sam uspela i vid da oštetim. Ali kompenzacija su moji filmovi i sve opsesije koje sam htela u tim filmovima da iznesem. Filmovi su poput neke droge, koja me čini ispunjenom i srećnom. Takođe, želim da ti moji radovi pokrenu i druge, da aktiviram jednu posebnu grupu umetnika, koja bi se aktivno bavila video-artom, koji bi bili i ostali nezavisni u svom izražaju i proaktivni u životu. Potrebni su ljudi koji bi se zauzeli u životu za teme pred kojima ne smemo da ćutimo. Da li vreme koje živimo ipak oduzima, sve više, tu autorsku nezavisnost? Definitivno. Ali i od razmišljanja na tu temu sam mnogo iscrpljena. Ja ne živim od svojih filmova, bez obzira na to što su nepresušna strast u mom životu. Nemoguće je baviti se tim malim video-radovima i živeti od toga. Zarađujem od predavanja i radionica koje držim, i od kojih finansiram svoj život. Jer i mi umetnici moramo da platimo račune (smeh). Ne postoji mnogo podsticaja od strane države za video-umetnost, kao ni za filmove kakvim se ja bavim. Vrlo često kritikujete globalnu ekonomiju u svojim radovima. Gde je čovek danas, u takvoj situaciji? Čoveka vidim kao jedan element, koji svetu i prirodi i samoj planeti više uopšte nije potreban. Čovek je nešto što je suvišno. Jedno nepotrebno biće. Nemam ništa protiv toga da čovečanstvo kao takvo nestane, da se istrebi. Čovek je nemoćan da se izbori protiv globalističke imperije i kao takav je obesmišljen. Uopšte, došlo je vreme da prepustimo svet nekim drugim vrstama, koje bi znale da ga iskoriste u boljem svetlu. Moderne tehnologije su dale mnogo novom dobu. Ali šta su oduzele modernom čoveku? Dobili smo jedno moderno ropstvo. I novu vrstu poslušnosti. Nismo ni primetili, a postali smo robovi tehnologije, kojoj služimo svakodnevno. Ušla je tako neprimetno u naše živote i stvorila od svih zavisnike. Robove. Postali smo tako sitne informacije u jednom velikom sistemu. Neke nebitne cifre. Najvažnije su dve cifre u životu čoveka, a to su datum rođenja i datum smrti. Između njih, sve je manje bitno. Izumrla je čovekova privatnost. Tehnologije su postale nova vrsta božanstva. Sve je danas potčinjeno toj pogubnoj selfi kulturi. I ta kultura je glavna religija u svetu danas. Vrlo često u vašim radovima vidimo nuklearnu eksploziju. Jedan rad se čak i završava tako. Nakon te nuklearne eksplozije, počinje insert s početka Kjubrikove Odiseje, gde vidimo ono pleme majmuna i njihovu borbu za opstanak. Da li ste time hteli da kažete da je to jedini način da se ova planeta resetuje? Apsolutno smatram da je potrebno resetovanje svega. Meni je potrebno resetovanje, ali vidim da je potrebno i svima oko mene. Tačno je to da sam zavisna od interneta ali, iskreno, nedostaje mi i život pre interneta. Želim da izađem na ulicu bez mobilnog telefona i bez osećaja da sam non-stop kontrolisana, da sam stalno pod nekom prismotrom. To je život kakav bih želela ponovo da živim. Jer mnogim ljudima život protiče dok gledaju u telefon. Pogledajte samo ljude na ulici – svi gledaju u mobilni, a život bukvalno prolazi pored njih. Vrlo ste kritični prema crkvi kao instituciji. Prikazujete je kao jednu rigidnu organizaciju, potčinjenu patrijarhatom. Gde je crkva danas? Crkva je uvek imala veliku moć. Ali čini mi se da je danas ima više nego ikada. Ja sam kao mala išla u crkvenu školu, odgajana sam u tom sistemu. Nas su podučavale časne sestre, od kojih smo dobijali i batine, i sve je delovalo tako strašno, strogo i kontrolisano. I čitavog života želim da se oslobodim tog osećaja rigidnosti koji mi je ostao iz škole, od detinjstva. Zato sam odlučila da se pročistim kroz video-rad, u kome je ironija suprotstavljena s hororom. U taj video sam, s posebnim zadovoljstvom, stavila i slike apokalipse, jer nas crkva ka tome vodi. Primetio sam da volite tradiciju Španije. Volite i koridu i kastanjete, ali ste i kritični prema tim fenomenima? Jesam, zato što su to fenomeni kontradikcije. Ja ih vidim kao sukob ljubavi i mržnje. Uvek sam mislila da nešto što je specifično za jednu naciju ne treba da se posebno glorifikuje, ali ne treba ni da se demonizuje. Treba naći tu sredinu kritičnosti, iz koje ja sagledavam te tradicionalne fenomene. Zato sam odabrala sarkazam. Iz tog ugla sagledavam svet oko sebe, ne želim da kažem da je nešto dobro ili loše, već puštam ljude da sami dođu do svog zaključka. U filmu La cosa vuestra posebno ste kritični prema maskulinitetu. Da li je vekovna dominacija muškog principa dovela do buđenja novih nacionalizama? Sve je to isto i pomešano u jednom istom sudu. Nikada recimo nije bilo ženskog pape i sasvim je sigurno da je nikada neće ni biti. Crkva kao institucija, koja uživa taj luksuz življenja, ne postoji više zbog onog zbog čega je osnovana, a to je život u siromaštvu i doslednost nenasilnoj komunikaciji. Danas se, recimo, samo franjevci drže te ideje. A sve drugo doprinosi tim nacionalizmima, koji samo pospešuju ogromnu društvenu agresiju. I da za kraj prokomentarišemo citat Tomasa Ligotija, s početka jednog vašeg rada – Nothing in Nature Needs us (prirodi smo više nepotrebni). Kako smo došli do te tačke? Mi smo vrsta koja je najviše autodestruktivna. Ali ja sam u nekoj vrsti iščekivanja beznadežne nade. Trenutno gajim mnogo više nade u pse, nego u ljude. I sigurna sam da ćemo nestati, a druge vrste će opstati. Ono što je veoma važno jeste da, dok smo tu na planeti, ne smeju da nam oduzmu smeh, slobodu i radost života. Dragan JovićevićNagrade jubilarnog festivala Bez velikih iznenađenja Nije bilo prevelikih iznenađenja kada je program ovogodišnjeg Festivala evropskog filma na Paliću u pitanju. Samim tim, nije bilo ni prevelikih iznenađenja prilikom dodela nagrada najboljim filmovima. U glavnom takmičarskom programu istakla su se ostvarenja majstora sedme umetnosti, kakvi su Margareta fon Trota i Vim Venders, no oba naslova – Ingeborg Bahman – putovanje u pustinju i Savršeni dani – bila su van konkurencije. Među ostalim dosta akcentovanim filmovima najboljim je proglašen Crveno nebo Kristijana Pecolda, koji je zasluženo dobio i Zlatni toranj jubilarnog 30. festivala i nagradu žirija kritike FIPRESCI, uz konstataciju da ovo ostvarenje nije u vrhu njegovog autorskog opusa. Daleko je zaslužnije i znatno hrabrija odluka žirija bila je da Palićki toranj za najbolju režiju dodeli mađarskom sineasti Adamu Časiju za film Tri hiljade numerisanih delova, „zbog subverzivnog i drskog rediteljskog postupka i sublimirane manipulacije vremenom i kadrom“, što je žiri dobro konstatovao prilikom ocenjivanja ovog po svemu eksperimentalnog ostvarenja. Specijalno priznanje pripalo je filmu Zarobljen grčkog autora Vasilisa Kacupisa u kome Vilem Defo igra sam u gotovo dva sata dugom ostvarenju, kao i muzici u filmu DŽesike Hausner Nula kalorija. Žiri drugog takmičarskog programa „Paralele i sudari“ najboljim filmom proglasio je ostvarenje Živi svetac gruzijske rediteljke Tinatin Kajrišvili, a posebno priznanje dodelio je jednoglasno azerbejdžanskom filmu Hladan poput mermera Asifa Rustamova. Ono što je bio i ostao najveći domet Festivala na Paliću svakako je uvid u stanje evropskog filma danas, ali i očiti zamor što u tematskom što u produkcionom smislu.